Rad, red i disciplina! Pre deset godina nisu ni Letoniju mogli da pobede, a onda je došao Jogi... (VIDEO)

Iako je Argentina bila opasan rival u finalu, iako je titula iskovana tek u 113. minutu golom rezerviste Marija Gecea, malo je onih koji će osporiti zaslužen trijumf reprezentacije Nemačke na Mundijalu u Brazilu. Opšti je utisak da su pokazali najviše, da su bili najpošteniji prema fudbalu i navijačima, da su imali najdopadljviju igru i najlepšu fudbalsku ideju. 

Titula nije bila nagrada, već neminovnost. Plod poverenja, uzajamnog poštovanja i napornog rada. Plod vere u ideju i selektora Joakima Leva. Nemci su u Brazilu samo opravdali očekivanja da su najbolja evropska ekipa, jer su od svih selekcija sa Starog kontinenta uoči turnira bili najveći favorit. A, onda su pokazali i da su najbolji na svetu skinuvši skalp južnoameričkim perjanicama i prvim favoritima. 

Čisto kao suza! 

Mnogo toga je ova reprezentacija prošla zajedno. Na svakom takmičenju je rasla kao kolektiv, izvlačila puke iz poraza, ma koliko bolan bio. Iako su u Nemačkoj već polako počeli da gube strpljenje, Jogi Lev je istrajao u poslu koji je započeo pre deset godina i konačno Nemcima doneo veliku titulu koju su čekali od onih Birofovih golova 1996. na Vembliju, a na Mundijalima još duže - 24 godine! 

Zato je ovo najbolja prilika i da se podsetimo kako je Lev počeo misiju sa Pancerima. Bilo je leto 2004. godine posle debakla nemačke selekcije na EP u Portugalu. Jogi je došao kao pomoćnik novoizabranog selektora Jirgena Klinsmana. 

Nemci su iza sebe imali očajno učešće na Evropskom šampionatu. Ispali su u grupi pošto su im Holanđani i Česi održali fudbalske lekcije, a čak nisu uspeli da pobede ni najvećeg autsajdera Letoniju sa kojom su igrali samo 0:0. Kakav šamar nemačkom fudbalu! 

Selektor Rudi Feler je automatski dobio otkaz, iako je samo dve godine ranije doveo Nemce do finala Mundijala. I upravo je to finale bila optička varka. Kao što sada kažu da u neku ruku ne bi bilo pravedno da su Argentinci osvojili svetsku krunu, tako bi bila nepravda da je tadašnja ekišpa Pancera pored Brazila trijumfovala u Japanu i Južnoj Koreji. Nisu bili ubedljivi, zavisili su od monstruoznih odbrana Olivera Kana, individualnog kvaliteta Mihaela Balaka i uglavnom skok igre Klosea, Birofa, Jankera i ostalih sidraša. Međutim, Nemci su imali dovoljno mudrosti da im to finale ne zatvori oči i otrežnjenje u Portugaliji je značilo da, ipak, nisu na pravom putu. 

Umesto Felera su došli legendarni Klinsi i Jogi Lev. Tadašnji Klisnmanov pomoćnik je brzo zaslužio veliki respekt u Nemačkoj i nije bio samo obični pomoćnik koji šefu postavlja čunjeve na treningu. Nazivan je „mozgom“ i „čovekom iz senke“ koji ima mnogo više uticaja ne ekipu nego što to predviđa funkcija asistenta. Ono što je dobro je da je Klinsman insistirao na velikoj autonomiji Leva i da nije bilo sujete. 

Za razliku od Brazilaca koji su sa Skolarijem godinu i po uoči Mundijala panično počeli da prave nešto što bi trebalo da izgleda kao šampionski tim, Nemci pre deset godina nisu upali u tu zamku. Bili su surovo realni iako ih je za dve godine očekivao Mundijal na domaćem terenu. Klinsman i Lev su potpuno podmladili tim, bilo je gotovo sa veteranima poput Bobića, Hamana, Jeremisa, Baumana, Vernsa, neki drugi poput Novotnog ili Kana su morali da se zadovolje samo epizodnim ulogama. Bilo je vreme za svežu krv. Mladići poput Podolskog, Mertezakera, Lama ili Švajnštajgera su promovisani u nove oslonce ekipe... Od iskusnijih su „preživeli“ Balak, Klose, Šnajder, Nojvil, Leman i još nekolicina koji su pomogli da se napravi kičma tima po Klinsmanovom i Levovom ukusu. Na Mundijalu su nadmašili očekivanja i osvojili treće mesto. 

Klinsman je otišao, ali je Lev ostao i zadržao zajedničku filozofiju i ideju. Čak se priča da je u vreme preuzimanja nadležnosti čelnicima saveza dostavio elaborat na više od sto strana u kome je detaljno opisao kako bi Pancer divizija u narednih šest godina trebalo da osvoji evropsku i(li) svetsku titulu. Planirano je da kruna tog rada bude Evropsko prvenstvo 2012.

No, najpre su Španci bili prepreka na putu do evropske krune. Poraz u finalu 2008. nije demoralisao Nemce. Nastavili su da rade još jače, a Lev je postao odlučniji da svoju ideju sprovede do kraja. 

Svetsko prvesntvo u Južnoj Africi 2010. je bila najbolja najava da je na pravom putu. Nemci su igrali najlepši fudbal na turniru, lansirali Ozila, Milera, Boatenga, Nojera, Kediru... Prethodno je Lev raskrstio i sa Balakom, Nojvilom, Lemanom, bila je to potpuno drugačija ekipa od one koju mu je Klinsi ostavio u amanet. Ali, opet su Španci bili nepremostiva prepeka. I opet su Nemci ostali uzdignutih glava posle poraza. 

Usledilo je prvo takmičenje na kojem se zaista očekivala titula. Prvo na kojem su Nemci bili uz rame Špancima u krugu favorita. I najveći ispit u Levovoj karijeri. Do planiranog revanša sa Furijom nije došlo jer je Mario Baloteli ubio nemačke nade. Ovoga puta, poraz nije imao opravdanje. Lev je prvi put naišao na otpor u zemlji, ali njegov status se nije dovodio u pitanje. Podržan je od strane Saveza, klubova i legendi poput Kajzera Franca što je vrlo bitno. 

Procvat nemačkog klupskog fudbala je samo još više osnažio ionako moćan, već formiran tim Pancera. Dobili su Humelsa, Gecea, Rojsa, Širlea, Krosa... Dominriali su u kvalifikacijama, mogli su da sastave dva podjednako jaka tima. Jedini problem je bio što u samom špicu nisu imali toliku moć kao na ostalim pozicijama. Lev ne prašta nedisciplinu i dugačke jezike i upravo zbog toga se rešio Kuranjija i Kislinga, iako bi mu bili od velike koristi. Na kraju mu se povredio i Gomez, pa je sve palo na pleća Milera i veterana Klosea. 

Brazil je bio konačan ispit zrelosti jedne generacije i jedne ideje.  Novi poraz u polufinalu i finalu, ovoga puta ne bi bio opravdan. Sedmica u mreži Brazila je bila katarza Levovog remek dela, a finale samo posledica. Sad više niko i ne pominje izostanak fantastičnih manevrista poput braće Bender ili Gindogana, jedinog pravog levog beka Marsela Šmelcera čije odsustvo je Jogi krpio neubedljivim Hevedesom, a teško je i zamisliti koliko igrač kalibra Marka Rojsa može da nedostaje nekom timu. Sve to su bile zagonetke koje je Lev uspešno rešavao u hodu do svetske titule. 

Kako sada čudno zvuči da Nemci pre samo deset godina nisu mogli da daju gol Kolinku, Astafjevsu, Verpakovskisu, Laizansu i ostalim letonskim anonimusima. 

(FOTO: Action images)