Čista blagodet ili atentat na fudbal - 30 godina od prvog Bosmanovog transfera

Fudbalski romantičari i zanesenjaci vole da kažu kako je 15. decembra 1995. u Kirhbergu, u luksemburškoj sudnici broj 39, izvršen atentat na fudbal. S visine današnjeg dana posmatrano, ta kvalifikacija definitivno nije ’bez pameti’.
„Bosman je apsolutno transformisao ekonomiju fudbala, odnose u industriji, fudbalsku kulturu“, kaže Dejvid Goldblat, jedan od vodećih fudbalskih istoričara. „I da, naravno da je uticao na koncentraciju talenata i novca. Proizvod toga i jesu ogromne finansijske nejednakosti“.

Bosmanovo pravilo zatrlo je jednu od najvećih vrednosti igre – takmičarsku i stilsku heterogenost, zatim šarm rustikalija, nepredvidljivost. Bezbrojni transferi počeli su da menjaju fudbalsku demografiju iz leta u leto; sa svakim novim čekom, ugovorom, lojalnost - nekada vrhunska vrlina i osnovni parametar klupskog identiteta - gubila je na vrednosti.

Presuda u Bosmanovu korist nikla je kao most ka usklađivanju profesionalnog sporta sa uzusima globalnih ekonomskih aktivnosti. Bio je to poslednji segment transformacije sportiste u finansijsku imovinu na čiju će se vrednost gledati isključivo kroz potencijal za generisanje prihoda. Spekulativna logika trijumfovala je ispred tradicionalnog načina poslovanja, učinivši da novac postane važniji od igre. U takvim uslovima, preoblikovan u piku hiperkonzumerizma, fudbal je rekordnom brzinom evoluirao do nivoa jednog od najmoćnijih komercijalnih proizvoda samostalne industrije spektakla.

*****

MOZZART RELAX: Tiket ti odmah postaje dobitan!

*****

Kao krajnje konsekvence doći će i ozbiljni simptomi degeneracije. Savremeni kapitalizam i potrošačko društvo ustrojili su klubove po ugledu na multinacionalne korporacije, fudbalere estradizovali (nije izostala ni prekomerna feminizacija), navijače pretvorili u konzumente. Od ideološko-vrednosnog sistema navijačke supkulture, nekada snažnog kontrolnog faktora, ostali samo patrljci - uglavnom u službi političkog ekstremizma i jeftine propagande, čemu smo svedoci i na našim stadionima.       

U jednom davnom intervjuu za britanski Gardijan, Žan Mark Bosman konstatovao je pomalo razočarano:
”Istina je da fudbaleri danas žive mnogo bolje, zarađuju na stotine puta više, zaštićeni su, ali mnoge stvari koje su proizišle iz svega umeju da budu prilično degutantne. Ako bismo se zadržali samo na sportskim pitanjima, svima je jasno da jaz između velikih i malih postaje sve vidljiviji. To nije bio moj cilj”.

Nadovezao se jedan od penzionisanih činovnika iz Niona, Lars Krister Olson:
”Oni klubovi koji su imali puno novca sada imaju još više! Počeli su da pljačkaju male! I to ne rade samo da bi sebe ojačali, nego da bi pride oslabili konkurenciju”.

Finansijski disparitet, razumljivo, nije znamen 21. veka, niti isključivo posledica Bosmanove borbe; podela na fudbalski nobles i pučanstvo postojala je odvajkada, međutim kvalitativna razlika negovana je (zahvaljujući palim Uefinim mehanizmima) u okvirima koji nisu ugrožavali balans, konkurentnost i draž nadmetanja bogatih i siromašnih.

Danas imamo potpuno drukčiju situaciju.

Odmeravanje velikih i malih (iliti bogatih i siromašnih) odavno ne donosi neizvesnost i uzbuđenje, pa je interesovanje za takve okršaje, logično, sve manje. Otuda ne čudi što fudbalska aristokratija teži zatvorenim formatima, isključivo međusobnom takmičenju. Jasno kao dan: reperkusije ‘Bosmanovog ustanka’. Baš kao i jasna ekonomska klasifikacija što se dogodila, a sve po ugledu na piramidu kapitalističkog sistema društvenog raslojavanja.       

Elitna kasta, oličena najpre u terminu ‘lige petice’, sužavala se sa svakom novom decenijom od sredine devedesetih. Tako smo i u tom visokom društvu dobili premijum klasu, apsolutno nedodirljive i nepobedive, s kojima u novonastalim uslovima ne mogu da se takmiče ni pojedini tradicionalni ‘teškaši’. O B i C produkciji, odnosno o klubovima iz tih kategorija, o njihovoj konkurentnosti na najvišem nivou, suvišno je trošiti reči.

Klasne razlike iz godine u godinu bivale su sve izraženije, dok nisu postale gotovo neprimereno i neukusno velike, do te mere da će za sezonu, dve ili tri biti potpuno legitimno postaviti pitanje: da li je Bosmanova borba više dala ili oduzela fudbalu?

Na ravno tri decenije od početka primene novih fudbalskih zakona, mi smo upravo na tu temu malo analizirali i povukli neke paralele - fudbal pre i posle Bosmana.

Valjalo bi odmah na početku da razjasnimo jedno: ovo nije poređenje niti individualnih, niti klupskih / timskih kvaliteta, ne radi se o usporedbi epoha u tom smislu (nekadašnjeg i modernog fudbala), već isključivo ekonomske kompetitivnosti i njenih refleksija na ono što se događalo, pa samim tim i na sportsku neizvesnost.

Da krenemo od liga...

VAŽNA NAPOMENA: UEFA koeficijenti uvedeni su tek 1979. godine. Za ranije sezone obračun je izvršen retroaktivno, po pravilima koji su važila u momentu objavljivanja prve rang liste

Danas imamo gotovo ’fiksni plasman’ najjačih šampionata Evrope. Premijer liga, Serija A, La liga, Bundesliga i Liga 1. Otkako su se Englezi vratili u TOP 5 početkom novog milenijuma, pomeranja vrlo retka. Da budemo precizni: računajući poslednjih 26 godina samo je u periodu 2012. – 2016. portugalska Primeira uspela da poremeti poredak ’liga petice’, istisnuvši Francuze na šestu poziciju.

U prethodnih šest sezona čak smo imali ’fiksno’ šesto i sedmo mesto, pošto su tamo bili zakucani Holanđani i Portugalci, sve dok ih Belgija nije razdvojila letos. Turska, Ukrajina, Škotska, Austrija, Grčka, Norveška i još neke zemlje, uglavnom se rotiraju i popunjavaju pozicije od osme do 15. Poprilična monotonija. 

A kako je bilo nekada, pre Bosmana...

Primera radi, između 1960. i 1996, devet liga (van sadašnjih najjačih) uspelo je da se kraće ili duže zadrži među pet po UEFA koeficijentu?! Između ’60. i ’70. to su bili Škoti (osam godina u TOP 5), Mađari (sedam godina), Portugalci (tri) i Austrijanci (jednu).

Između ’71. i ’80. šest zemalja bilo je u pet najjačih a da to nisu države iz sadašnjih ’liga petice’: Holandija (devet godina), Mađarska, SSSR i Belgija (po tri), Škotska i Istočna Nemačka (po dve).   

Tokom naredne decenije (1981-1990) evropski crème de la crème činili su i Belgija (osam godina u TOP 5), i Holandija, Škotska, SSSR (po dve) i Jugoslavija (jednu).  

A onda u periodu kad je uveliko mirisalo na revoluciju (1991 – 1996), samo su Belgijanci (četiri godine) i Holanđani (jedna godina) uspeli da se umuvaju u TOP 5 liga Evrope.

Nije teško zaključiti da je konstantna fluktuacija bila proizvod pojavljivanja velikog broja različitih klubova, iz različitih zemalja, u završnicama evrokupova. Konkretno, kada je u pitanju elitno takmičenje imamo sledeću situaciju:

- Broj pojavljivanja klubova izvan sadašnjih ’liga petice’ u polufinalu Kupa evropskih šampiona / Lige šampiona pre Bosmana: 68 (sezone bez klubova izvan liga petice u polufinalu: 2).

- Broj pojavljivanja klubova izvan sadašnjih ’liga petice’ u polufinalu Kupa evropskih šampiona / Lige šampiona posle Bosmana: 5 (sezone bez klubova izvan liga petice u polufinalu: 25).

Odnos je vrlo sličan i u UEFA kupu, odnosno Kupu pobednika kupova. U najmasovnijem evropskom takmičenju samo četiri puta dogodilo se (do Bosmana) da u polufinalu nema predstavnika izvan ’liga petice’. U Kupu pobednika kupova takav slučaj imali smo u svega tri navrata.

Mada je nastala nešto pre nego što će biti doneta presuda u slučaju „Žan Mark Bosman“, Liga šampiona predstavlja savršen graničnik, takoreći prekretnicu u transformaciji fudbala iz takmičenja s relativno jednakim šansama u svetsku tržišnu ekonomiju kojom upravlja isključivo finansijski oligopol.

Dokaz: u eri Kupa šampiona (1956 – 1992), u 35 od 37 sezona (iliti 95%) makar jedan klub koji ne dolazi iz pet najmoćnijih liga igrao je u polufinalu; u osam sezona bilo ih je i po tri. U eri Lige šampiona, u 25 od 34 sezone (74%) nijedan nije stigao do završnice. Pritom, u prethodne 22 godine, odnosno od sezone 2004/05, samo je Ajaks uspeo da se plasira među četiri. Ostala 84 mesta u polufinalima, u tom periodu, popunili su klubovi iz ’liga petice’.

(Ruku na srce, ima i do konkurencije; u vreme Kupa šampiona ’lige petice’ imale su maksimalno šest učesnika – pet prvaka država i eventualno vladajući šampion Evrope, ako dolazi iz nekog od tih prvenstava; logično, daleko realnije bilo je da jedan ili dva kiksnu pre polufinala – dok danas šest klubova može da predstavlja samo jednu zemlju; pa ipak, malo je verovatno da bi u trenutnoj raspodeli moći nešto bilo drukčije u završnicama LŠ nego što jeste, makar najjači šampionati imali samo po jednog predstavnika, kao nekada.)

E sad - kako su i kada TV prava napravila toliki nesklad?

Sve do početka devedesetih godina javni servisi u celoj Evropi imali su monopol po pitanju prenosa. Državni emiteri, kao što su BBC (u Velikoj Britaniji), RAI (u Italiji), JRT (u Jugoslaviji), plaćali su lokalnim fudbalskim savezima za TV prava. Fudbal je bio dostupan svima na kanalima s nacionalnom frekvencijom, besplatan. U to vreme glavni izvor prihoda klubova bila je prodaja ulaznica. Tako su oni s velikim stadionima, poput Seltika, Benfike ili Crvene zvezde, mogli finansijski da pariraju onima iz Engleske, Italije, Španije, Nemačke.

U svakoj zemlji najgledanija i najpopularnija liga bila je domaća. Tek povremeno pogled bi bežao ‘preko plota’...

Žan Mark Bosman

Kada su TV prava postala glavni izvor finansiranja - a to će dobrim delom podstaći Bosmanova presuda, odnosno mogućnost formiranja internacionalnih ekipa, s pregršt stranaca, gde će postati prirodno da Holanđani žele da gledaju Barselonu sa osmoricom zemljaka u sastavu; ili Italijani Čelsi, s petoricom Italijana - veličina domaćeg televizijskog tržišta postala je presudna. Lige zemalja s najvećim brojem stanovnika i jakom ekonomijom privukle su milijarde od TV pretplata, ostavljajući ostatak Evrope u debelom finansijskom zaostatku. Solventniji klubovi sastavljali su atraktivnije timove, privlačili jače sponzore, bogatije investitore... I - odmicali.

Deregulacija do tada centralizovanog tržišta (o čijoj je ravnoteži UEFA vodila računa) započeta još sredinom osamdesetih s pojavom satelitskih i kablovskih kanala, bila je samo najava onoga što sledi. Doći će potom specijalizovane audio-vizuelne platforme, striming servisi.

Fudbal je postao luksuzna roba.   

Rebrendiranje Kupa šampiona i formiranje takozvanog Market poola (sistema raspodele novca iz Uefinog fonda čija visina zavisi od vrednosti TV tržišta zemlje iz koje klub dolazi) bili su alat za ‘cementiranje’ elite. Glavni cilj - kreiranje stabilnog TV proizvoda koji garantuje sponzorima što veći broj utakmica najboljih ekipa.

Bez Bosmana sve bi to išlo mnogo, mnogo teže...

Male lige definitivno su stavljene u službu velikih početkom dvehiljaditih, postale su razvojne i nekonkurentne. A na novi nivo, nivo dodatnog raslojavanja, sve je podignuto u prethodnih nekoliko godina. Premijer liga postala je svet za sebe. Finansijski više niko ne može da joj parira (čak ni Liga šampiona), kvalitetom tek četiri kluba: Real Madrid, Barselona, Bajern Minhen i Pari Sen Žermen. Činjenica da su joj neki od najvećih klubova Evrope, poput Milana ili Juventusa, finansijski nedorasli, te da na fudbalskoj pijaci ne mogu da se nose sa Brajtonom, Bornmutom, Brentfordom; ili to što rezervni igrač Aston Vile (Donjel Malen) izrasta u ponajboljeg igrača Serije A - to sve objašnjava.  

I mada s tolikom dominacijom Premijeršipa termin ‘lige petice’ počinje da gubi smisao, u ovdašnjem fudbalskom rečniku ne gubi na popularnosti. A znate li da je ‘skovan’ mnogo pre nego što će biti uspostavljen taj dobro poznati poredak? Kultna emisija ‘Petica’, autora Boža Sušeca, emitovana je na HRT-u punih pet godina, dok su Englezi bivali šesti, sedmi ili čak osmi na Uefinoj rang listi. U tom periodu (1995 - 2000) petu poziciju držali su Holanđani. Ipak, Sušec je sa saradnicima proročki nastupio i u emisiji prikazivao golove iz Italije, Španije, Nemačke, Francuske i - Engleske. Ubrzo se pokazalo da je bio potpuno u pravu.   

Porto - poslednji prvak Evrope izvan 'liga petice'

Bosmanov efekat još bolje se osetio na klubovima. Dok su šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih za evropske trofeje ozbiljno konkurisali predstavnici zemalja Istočnog bloka, Belgije, Holandije, Jugoslavije, Švedske, Škotske, nešto ranije i Austrije, nakon ‘96, odnosno početkom 21. veka, slika evropskog fudbala postaje prilično monohromna.

Neki tradicionalni velikani počeli su da se guše u osrednjosti (bečki Rapid, Ferencvaroš, Slovan Bratislava, Levski), neki su bili skliznuli u niže rangove (moskovski i bukureštanski Dinamo, Visla Krakov, Torpedo), pojedini čak i nestali (CSKA Sofija, Dukla Prag).

Zahvaljujući pomenutim i jasno definisanim kvotama za strance, najbogatiji i najveći nekada nisu mogli da naprave preveliku kvalitativnu razliku. Bio je to neki vid najpedantnijeg ‘finansijskog fer-pleja’. Real je imao Santamariju i Kopu, Inter Njerša i Skoglunda, pa Žaira i Luisa Suareza (starijeg), Juventus Čarlsa i Sivorija, Milan Hamrina i Šnelingera, Ajaks Vasovića i Blakenburga, Barselona Kočiša i Cibora... Kasnije će doći period kad su bila dozvoljena po trojica stranaca.

Manji klubovi nisu imali novca za te egzibicije, u velikim mesta zauzele superzvezde, pa su svi igrači bez sreće da pronađu angažman u inostranstvu igrali kod kuće, u svojim gradovima, u svojim zemljama. Tako su Benfika, Rendžers, Seltik, Fajenord, Ajaks, Crvena zvezda, Anderleht, Dinamo Kijev, bili redovni u završnicama Kupa šampiona, UEFA kupa ili Kupa pobednika kupova. I ne samo to. Mogli su ravnopravno da se nose sa bilo kojim klubom iz Engleske, Nemačke, Španije ili Italije.

Gostovanje timova iz najjačih liga u Lisabonu, Glazgovu, Beogradu, Beču, Budimpešti ili Moskvi bila su daleko od pukog odrađivanja posla za teškaše. Štaviše, retko se dešavalo da se s tako vrućih gostovanja kući vrate pevajući.

I kao što Uefini nacionalni koeficijenti pokazuju kako je i na koga Bosman najviše uticao, poređenjem klupskih takođe možemo da dođemo do određenih zaključaka.

Elem, gledajući od 1960. do 1996, najmanji broj klubova izvan ‘liga petice’ u TOP 15 iznosio je tri. Bilo je to 1965. U tih 36 godina najčešće smo imali situaciju da u evropskom vrhu bude između šest i osam predstavnika manjih liga, s tim da se u nekoliko navrata, sedamdesetih i osamdesetih, dogodilo da ih bude i po deset?!

NAPOMENA: Verzalom su ispisani i žutom bojom obeleženi klubovi izvan 'liga petice'

Već potkraj proteklog milenijuma situacija počinje drastično da se menja. Primera radi, 1999. Ajaks će završiti kao drugi, moskovski Spartak kao 15. i to je sve što se tiče timova izvan pet najjačih liga. Godinu dana kasnije samo je Ajaks tu, na 12. mestu, a 2001. u TOP 15 su isključivo predstavnici ‘liga petice’.

Među 30 najboljih u tom trenutku našla su se tek tri kluba izvan novouspostavljene elite...

Devedesetih još se osećala kakva-takva ravnopravnost, finansijska ravnoteža. Neke paralele moguće je napraviti poredeći plate. Godine 1995, dakle pre nego što će biti doneta presuda u Bosmanovom slučaju, najplaćeniji igrač planete - Denis Bergkamp, zarađivao je 1.300.000 funti u Arsenalu. U tom času najviše plate u redovima tadašnjeg šampiona Evrope Ajaksa iznosile su između 400 i 500.000 evra. Toliko su godišnje primali braća De Bur, Van der Sar, Litmanen, Blind...     

U najboljem timu Istočne Evrope tih godina - kijevskom Dinamu, Andrej Ševčenko (pre nego što će potpisati za Milan) zarađivao je (zaključno s bonusima za pobede u Ligi šampiona) oko 250.000 dolara.

Jasno kao dan - u pitanju je daleko, daleko manji jaz nego trenutno, između najplaćenijih fudbalera sveta i onih iz Holandije, Belgije, Austrije, Švajcarske, da pričamo o zemljama izvan EU.

Sve što će uslediti predstavljaće prirodan i logičan sled događaja.

Od početka dvehiljaditih pa do danas skoro svaki ulazak nekog kluba iz skromnije lige u TOP 15 može se smatrati ‘incidentom’. I do toga najčešće dolazi jer je Liga šampiona prigrabila sve najbolje za sebe, te je nekim manjim klubovima omogućeno da kroz Ligu Evrope, i kasnije Ligu konferencije, sakupe dovoljan broj bodova da bi se nakratko probili u vrh.

U poslednjih desetak godina jedino ekipe iz Holandije (Ajaks i PSV), Portugalije (Porto, Benfika, Sporting) i Ukrajine (Šahtjor) uspele su da uskoče među 15 i tamo provedu neko vreme. Pre njih još Zenit i Galatasaraj.

Punkt.

Odmah da se razumemo, poređenje najboljih timova iz šezdesetih i sedamdesetih sa današnjim najkvalitetnijim ekipama apsolutno je nemoguće; pošteno je priznati i da je fudbal značajno kvalitetniji - mada bi ovde, recimo, ljubitelji Kalča s kraja osamdesetih i devedesetih godina mogli da stave ozbiljnu zamerku - ali ono što apsolutno ide na stranu starovremenskog loptanja jeste broj kvalitativno izbalansiranih sastava. Samim tim bilo je neuporedivo više konkurenata za najvažnije srebrnine.

Ponešto nam govori i poslednjih dana toliko pominjana trka za Zlatnu loptu - najvažnije individualno priznanje u svetu fudbala. Pre 1996. godine sedam od 31 trofeja otišlo je u klubove izvan 'liga petice', iliti približno 23 odsto. Samo između 1962, kada je krunisan Jozef Masopust (Dukla Prag), prvi igrač nekog kluba što ne dolazi iz Engleske, Španije, Italije, Nemačke ili Francuske, pa do 1986, kada će poslednja Zlatna lopta otići u ruke igrača / kluba iz Istočnog bloka (Igor Belanov, Dinamo Kijev), 19 fudbalera iz manjih liga našlo se u TOP 3 u borbi za 'lentu'. U proseku skoro svake sezone po jedan u datom periodu...

Od leta 1996. do danas niko izvan najjačih liga, ne računajući Lionela Mesija, koji tek što je bio otišao u SAD kad je 2023. poslednji put darovan! Na prste jedne ruke mogu se nabrojati oni što su ušli u TOP 10 posle istorijske presude u Luksemburgu.

Poslednja Zlatna lopta za Istočni blok - Igor Belanov

U tom srušenom ‘ekosistemu’, koji je funkcionisao kao specifična, zatvorena i solidarna ekonomska shema, a pre uvođenja principa slobodnog tržišta EU u sport, bilo je moguće da Kaljari ili Verona postanu šampioni Italije; da Notingem jedne sezone uđe u Prvu diviziju, odmah u drugoj postane prvak Engleske, pa onda dva puta zaredom uzme titulu prvaka Evrope; bilo je moguće da Magdeburg tuče Milan u finalu Kupa pobednika kupova; da za evropski trofej igraju Dinamo Tbilisi i Karl Cajs Jena; da Geteborg osvoji dva UEFA kupa i izbaci Mančester junajted iz Lige šampiona; da do finala elitnog takmičenja dođu Malme, Briž, Panatinaikos, Partizan...

Danas bilo šta od ovoga? Čista naučna fantastika.

Na kraju smo se malo zabavili. Po principima i bodovanju uspostavljenom prilikom svođenja računa za 70. rođendan evrokupova, izračunali smo kako bi izgledala lista 25 najuspešnijih klubova pre primene Bosmanovog pravila, a kako posle. I na tim tabelama jasno se ocrtao uticaj tog malog-velikog Belgijanca. Čak 13 klubova sa druge tabele - najuspešniji posle 1996. godine - nije pronašlo mesto na prvoj.

Na toj drugoj tabeli samo su Porto, Benfika i Ajaks predstavnici malih liga.

Na prvoj skoro polovinu klubova čine oni izvan 'liga petice'...

“Da budemo potpuno otvoreni, uvođenje Bosmanovog pravila predstavljalo je katastrofu za celokupan sport, posebno za fudbal”, izjavio je pre nekoliko godina nekada izvršni direktor Uefe, upokojeni Gerhard Ajgner.

Šta vi kažete - fudbalska blagodet ili atentat na fudbal?

P. S.

Što se Edgara Davidsa tiče, njemu se transfer u Milan nije posrećio. Samo nekoliko meseci pošto je stigao, u meču Serije A protiv Peruđe, slomio je nogu. Više nije mogao da se vrati u startnu postavu Rosonera i prešao je u Juventus. U Torinu je kasnije potpuno oživeo karijeru.