Ko je ko u evropskom fudbalu - 70 godina evrokupova kao na dlanu

Uoči starta nove sezone u eliti - a motiv je svakako bio i 70. rođendan najstarijeg takmičenja pod okriljem Evropske kuće fudbala - odlučili smo da malo pročeprkamo po almanasima, te da na neki način rezimiramo proteklih sedam decenija u evrokupovima; da vidimo ko je ko na internacionalnom planu; gde su ovdašnji velikani (Crvena zvezda, Partizan, Dinamo i Hajduk) u odnosu na evropske aždaje; koliko je klubova osvajalo evro-trofej, ko se koliko puta našao u četvrtfinalu, polufinalu, finalu; ko su najveći gubitnici, a ko najveći pobednici na velikoj sceni.

Iz gore navedenog možete da zaključite da se nismo ograničili samo na Kup/Ligu šampiona, već da smo ‘obradili’ sva evro-takmičenja, pridodavši im nekadašnji Interkontinentalni kup, odnosno aktuelni FIFA klupski Mundijal.

Dakle, u obzir smo pored pomenutih uzeli još Kup sajamskih gradova (krenuo dva meseca nakon Kupa šampiona), UEFA kup, Ligu Evrope, ‘pokojni’ Kup pobednika kupova i Superkup Evrope.

Ono što je važno napomenuti: rezultate u Kupu sajamskih gradova računali smo od 1964. godine, kada je doneta odluka da klubovi pravo učešća stiču na osnovu plasmana u domaćim šampionatima. Do tada KSG su igrali isključivo ekipe iz gradova što su organizovali sajmove i često je važilo pravilo “jedan grad - jedan tim”. Tako smo u prvom izdanju igranom od 1955. do 1958. imali ekipu pod nazivom London XI, sastavljenu od predstavnika nekoliko klubova engleske prestonice.     

U narednim godinama sve je manje bilo takvih slučajeva, ali jeste pozajmljivanja igrača. Primera radi, u martu 1962, u četvrtfinalu Kupa sajamskih gradova, jedan od najboljih igrača Partizana - Milan Galić, nosio je dres Crvene zvezde u susretu sa Espanjolom. Krajem iste godine, u narednom izdanju KSG, crveno-beli tuku Barselonu u okviru osmine finala, a golove za domaćina postižu najbolji fudbaleri OFK Beograda - Paja Samardžić i Joška Skoblar.    

KREĆE LIGA ŠAMPIONA - KLADI SE

Ako govorimo o tome koga smo oštetili krajcovanjem prvih devet godina KSG-a, onda su to definitivno dvostruki osvajači - Barselona i Valensija. Pa opet, treba imati na umu da su prva dva izdanja (kad je Barsa osvajala) trajala tri, odnosno dve godine; da su se sastavi ekipa menjali više puta za vreme trajanja turnira; dok u Valensijinom slučaju nije zanemarljivo to što je završavala peta i sedma u prvenstvu u sezonama što su prethodile osvajanju trofeja u Kupu sajamskih gradova.

Slična je situacija i sa Romom - u sezoni 1959/60. Vučica je okončala Seriju A kao deveta, bila bliža borbi za opstanak nego li vrhu, a onda osvojila KSG 1961. zahvaljujući pozivnici.

Od klubova s ovih prostora najviše smo zakinuli Dinamo, jer Modri su 1963. igrali finale koje nije ušlo u obračun. Ruku na srce, Zagrepčani su uglavnom nastupali sa svojim igračima, tih godina bili u vrhu jugoslovenske lige, međutim i kod njih postoji mala začkoljica. Zdravko Rauš zaigrao je krajem juna u revanš utakmici finala KSG protiv Valensije, iako će tek nekoliko nedelja kasnije zvanično postati igrač Dinama. Rauš će debi na Maksimiru imati polovinom oktobra...

Saberi-oduzmi, Kup sajamskih gradova postao je ozbiljno, organizovano takmičenje od sezone 1964/65. Tada se počelo s forsiranjem standardnih protokola, počevši od pomenutog određivanja učesnika, preko delegiranja sudija, pa do strogog primenjivanja pravila igre i disciplinskih mera.

Kao što je poznato, iz te poboljšane i uozbiljene verzije Kupa sajamskih gradova, 1971. godine nastaće UEFA kup, a potom i aktuelna Liga Evrope.   

Računajući svaku od 70 sezona Kupa/Lige šampiona, KSG/UEFA kupa/Lige Evrope od 1964, te Kup pobednika kupova od 1960, izbrojali smo da se ukupno 271 klub makar jednom našao u četvrtfinalu; 102 uspelo je da dođe u borbu za trofej, dok evropskom srebrninom može da se pohvali njih 65 (računajući Romu i Olimpijakos kao osvajače Lige konferencije).

Kad smo sve te podatke izvukli, došlo je vreme za onaj zanimljiviji deo.  

Odlučili smo se za dve vrste rangiranja. Prvo je zasnovano na takozvanom ‘olimpijskom principu’, i kroz njega ćete imati priliku da vidite koliko se puta svaki od 100 najuspešnijih klubova našao u završnici određenog takmičenja. Prosto, kao kada MOK napravi poredak na kraju Olimpijskih igara, tako smo i mi podvukli crtu, držeći Kup šampiona/Ligu šampiona za neku vrstu ‘zlatne medalje’.

Šta to konkretno znači?

Crvena zvezda s peharom Kupa šampiona 1991. godine

Najprostije rečeno, jedan trofej u elitnom takmičenju vrednovan je više od, tri, četiri, pet ili koliko god u Ligi Evrope i Kupu kupova. Baš kao što jedno zlato na OI više vredi od, primera radi, pet srebrnih medalja i 11 bronzanih zajedno. Konkretan primer: Crvena zvezda, Olimpik Marselj, Aston Vila, Steaua - svi oni plasirani su ispred Sevilje, koja je sedam puta podizala pehar LE; ili, recimo, ispred Totenhema, trostrukog osvajača LE i pobednika KPK.

Upravo zbog ove specifičnosti, ovde i nije u prvom planu sam plasman, već predstavljanje učinka svakog od ovih 100 klubova u navedenim internacionalnim takmičenjima. E sad, da ih ne bismo tek tako, nasumično ređali, odnosno da bismo došli do onih koji će se naći na listi (među 271 klubom što je makar jednom zaigrao u četvrtfinalu nekog takmičenja), morali smo da odredimo metod klasifikacije.

I to smo učinili na sledeći način:

1) Broj titula prvaka Evrope; 2) Zbir trofeja KSG / UEFA kupa / Lige Evrope i Kupa pobednika kupova; 3) Broj trofeja KSG / UEFA kupa / Lige Evrope; 4) Broj finala Kupa / Lige šampiona; 5) Zbir finala KSG / UEFA kupa / Lige Evrope i Kupa pobednika kupova; 6) Broj finala KSG / UEFA kupa / Lige Evrope; 7) Broj polufinala Kupa / Lige šampiona; 8) Zbir polufinala KSG / UEFA kupa / Lige Evrope i Kupa pobednika kupova; 9) Broj polufinala KSG / UEFA kupa / Lige Evrope; 10) Broj četvrtfinala Kupa / Lige šampiona; 11) Zbir četvrtfinala KSG / UEFA kupa / Lige Evrope i Kupa pobednika kupova; 12) Broj četvrtfinala KSG / UEFA kupa / Lige Evrope; 13) Zbir trofeja Superkupa Evrope i Interkontinentalnog kupa / FIFA SP; 14) Broj trofeja Interkontinentalnog kupa / FIFA SP; 15) Trofej Lige konferencije; 16) Broj pojavljivanja u evrokupovima.

Iz priloženog možete da vidite da Ligu konferencije nismo naročito visoko ocenili na kvalitativnoj skali. I tu ne bi trebalo da je bilo šta sporno. Jasno kao dan - novoformirani treći evrokup ne može da se poredi niti sa Ligom Evrope, niti sa njegovom pretečom - UEFA kupom; nema dileme da je slabiji i od ugašenog Kupa pobednika kupova; da ne govorimo o Kupu ili Ligi šampiona. Zbog svega navedenog, kada je LK u pitanju, u obračun smo uzimali samo trofej. Isti princip primenili smo i kasnije, prilikom bodovanja. Ali o tom potom.  

VAŽNA NAPOMENA: U tabelama ispod najvećim brojkama predstavljeni su trofeji; kraj žućkaste boje je broj pojavljivanja u finalima (ne računajući ona kada je osvojen pehar), kraj bele je broj pojavljivanja u polufinalima, kraj narandžaste u četvrtfinalima. U poslednjoj koloni je ukupan broj internacionalnih trofeja, finala, polufinala i četvrtfinala.    

Oko TOP 25 nije bilo neke naročite dileme. Tu su 24 osvajača Kupa/Lige šampiona i Sevilja - najuspešnij klub u Ligi Evrope. Crvena zvezda i Steaua, kao vlasnici 'ušatog' pehara, jedini su predstavnici 'istočnog bloka'. Crveno-beli imaju daleko više pojavljivanja u završnici od rumunskog velikana, pa i od Seltika, Olimpika iz Marselja, Hamburgera... No to je na 'naplatu' došlo prilikom bodovanja, kada smo primenili (pomenuti) drugi princip rangiranja.

Ono što dodatno treba podvući: u sezonama 91/92 i 92/93, kada se završnica elitnog takmičenja igrala u dve grupe, a prvoplasirani išli direktno u finale, UEFA je kao polufinaliste priznala Spartu iz Praga, Crvenu zvezdu, Rendžers i Geteborg, koji su završili kao drugoplasirali. Tek ako se neko zapita otkud crveno-belima tri polufinala Kupa šampiona...

Šta još upada u oči?

Svakako Benfikinih 20 četvtfinala (rekord), Juventusovih 10 poraza u finalima (rekord), Realovih 15 zaustavljanja u polufinalu Kupa i Lige šampiona (rekord).

Atletiko Madrid je bez dileme najveći klub što nije imao privilegiju da se popne na evropski tron. Sa osam internacionalnih trofeja, te još pet finala, po osam polufinala i četvrtfinala, Kolčonjerosi imaju mnogo veći kontinuitet nego mnogi ispred njih, što je takođe 'ispravljeno' kroz pojedinačno bodovanje svakog od ovih dometa.

Slično važi i za Anderleht (čak pet evro-trofeja), za Dinamo Kijev (dva trofeja Kupa kupova i devet pojavljivanja u završnici Kupa/Lige šampiona), londonski Arsenal, koji takođe ima dva pehara (KSG i KPK) i još pet poraza pride u evro-finalima, među kojima je i ono Lige šampiona iz 2006. godine.

S druge strane, pad predstoji klubovima poput Ipsviča, moskovskog CSKA, Notingem Foresta, Aston Vile... Sve njih - i ne samo njih - u orbitu je izbacila uglavnom jedna velika generacija. Došli su do značajnog trofeja i po 'olimpijskoj metodologiji' rangiranja zauzeli visoke pozicije.

Rendžers je jedan od klubova zbog kojih smo bodovanjem morali da nivelišemo neke stvari. I on svakako spada u pet-šest najvećih bez evropske krune. Pošto smo Kupu sajamskih gradova, UEFA kupu i Lige Evrope dali malu prednost u odnosu na Kup pobednika kupova, Policajci su završili daleko od vrha. Čak u donjem delu prve tabele.

A realnost je sledeća: klub sa Ajbroksa šezdesetih je igrao dva evropska finala, sedamdesetih osvojio jedini trofej, krajem osamdesetih i početkom devedesetih imao jedan od najboljih sastava u Evropi, da bi u 21. veku izborio još dva evro-finala. Poslednje pre tri godine.

Uz rame Rendžersu ide Roma. Rimljani su, to je posebno zanimljivo, do osvajanja Lige konferencije 2022. bili klub sa najviše pojavljivanja u završnici evrokupova (15) bez osvojenog trofeja.

Kako smo već konstatovali, ne računamo im KSG iz 1961...

Po 'olimpijskom metodu' rangiranja u TOP 100 nije se našao nijedan klub što barem jednom nije zaigrao u nekom evropskom finalu. Ispod crte, kao poslednji s finalom, ostali su Fortuna iz Diseldorfa i Maljorka. I sve to rezultat je pomenute kategorizacije takmičenja, odnosno načina klasifikacije...

Ko sve nije ušao u konkurenciju? Iznenadićete se, ali i te kako ima velikana (nacionalnih, regionalnih, pa i u kontinentalnim razmerama) što nikada nisu došli do borbe za trofej u nekom od evrokupova, a imali su ozbiljne evropske role u svoje najslavnije vreme.

Pomenimo samo neke: Lion, Spartak Moskva, Sparta Prag, Dukla, CSKA Sofija, Legija, Hajduk Split...

I zbog ovakvih slučajeva čini se da je bodovanje svakog ozbiljnog dometa (trofej, finale, polufinale, četvrtfinale u svakom od takmičenja) za rezultat dalo realniji prikaz uspešnosti.

Sam sistem bodovanja nećemo objašnjavati previše. Logično, Kup šampiona i Liga šampiona nose najviše, Liga konferencije najmanje. Kup sajamskih gradova, UEFA kup i Ligu Evrope izjednačili smo.

Oko ovoga će verovatno biti polemike. Ali šta je tu je.

MOZZART SISTEM BODOVANJA

Kup / Liga šampiona
Trofej: 100
Finale: 50
Polufinale: 30
Četvrtfinale: 15

KSG / UEFA kup / Liga Evrope / Kup pobednika kupova
Trofej: 30
Finale: 15
Polufinale: 10
Četvrtfinale: 5

Liga konferencije
Trofej: 10

Superkup Evrope
Trofej: 15

Interkontinentalni kup / FIFA SP
Trofej: 20

FIFA klupski Mundijal (od 2025)
Trofej: 50
Finale: 25
Polufinale: 15
Četvrtfinale: 10

NAPOMENA: Deset bodova na ukupan skor (+10) predstavlja dodatak za trofej u Ligi konferencije; u slučaju istog broja bodova odlučivao je bolji učinak u Kupu/Ligi šampiona

Ono što odmah moramo da primetimo jeste pozicija najvećeg srpskog kluba Crvene zvezde. Beograđani su najbolje plasirani klub Istočne Evrope sa 320 bodova, od čega je najveći deo zarađen u Kupu šampiona - čak 265. Predstavnici 'socijalističkog fudbala' u gornjem domu još su Dinamo Kijev, Steaua i CSKA Sofija.

Posrnuli bugarski gigant verovatno je iznenađenje za mnoge, međutim dva polufinala KEŠ-a i četiri četvrtfinala između 1957. i 1990. donela su mu čak 120 bodova.

Ajaks i Benfika jedini su u TOP 10 izvan 'liga petice', dok je Pari Sen Žermen zabeležio ogroman skok (sa 275 na 415 bodova) zahvaljujući berićetnom letu - tituli prvaka Evrope, kontinentalnom Superkupu i finalu FIFA klupskog SP u Sjedinjenim Američkim Državama.

Od klubova sa ovih prostora mesto u TOP 100 pronašli su, prema očekivanjima, i Partizan, Dinamo Zagreb, Hajduk. Crno-belima su finale Kupa šampiona iz '66, te dva četvrtfinala (1956, 1964) doneli 63. poziciju; Hajduk je 71, ponajviše zahvaljujući plasmanu među osam u elitnom takmičenju u tri navrata (1976, 1980, 1995); s tim da su Splićani na to dodali i po dva polufinala i četvrtfinala UEFA kupa i Kupa kupova; Zagrepčani nisu mogli dalje od 85. mesta, pošto nikada ništa značajno nisu napravili u Kupu/Ligi šampiona.

Zbog izrazito slabih rezultata u najznačajnijem takmičenju, bez bolje pozicije ostali su i Sevilja (samo 30 bodova), Sporting iz Lisabona (15), Lacio (15), Atletik Bilbao (15), Napoli (15), Parma (0)...

Zanimljivo bi moglo da bude i sledeće zapažanje: najpopularniji i najtrofejniji klubovi Turske i Grčke - Fenerbahče i Olimpijakos - nisu sakupili dovoljno bodova da bi se našli u ovom društvu. Ali zato su tu Galatasaraj i Panatinaikos.

Mnogi bi verovatno mogli da se zakunu da su pirejski crveno-beli uspešniji od velikog rivala na međunardnoj sceni. A koliko je to zapravo netačno govori podatak da je Olimpijakos u stogodišnjoj istoriji - ne računajući sezonu kada je osvojio slabašnu Ligu konferencije - samo u dva navrata stigao do četvrtfinala. Jednom u Ligi šampiona i jednom u Kupu pobednika kupova.

Panatinaikos pored čuvenog finala Kupa šampiona iz 1971, do kog je došao preko Crvene zvezde, ima još dva polufinala elitnog takmičenja, dva četvrtfinala, a plasirao se dva puta među osam i u UEFA kupu.

Da li vas je neko iznenadio? Ko?

Prijatno? Neprijatno?

Da vas čujemo...