Deset godina od Stojkovićevog dolaska u Humsku: Osećam da pripadam Partizanu

Znate ko sam, znate šta sam, znate moju prošlost.

Odsečne reči pretposlednjeg agvustovskog dana 2010. pretvorile se u dela posebne vrednosti. Malo ko je verovao da će preći liniju razdvajanja na Autokomandi, još manje ih je smatralo da će uspeti na crno-beloj strani Topčiderskog brda, pojedinci bi i danas imali šta da mu zamere, a za to vreme Vladimir Stojković radi ono što je u sportu najteže. Traje.

Prošla su 3703 dana otkako je povukao za jedne rizičan, za druge hrabar, za treće sulud potez. Dolaskom u Partizan zakoračio je na trusno područje, priznaje da se ne ljulja kao pre deset godina, između ostalog i što ga je golman umirio odbranama, ponašanjem i retorikom suprotnoj mladalačkoj euforiji.

Samo što je to i dalje isti onaj Stojković koji ne zna da uvija reči u oblande, te na pitanje da li je angažman u Humskoj konačno „legao“, jer uveliko traje drugi mandat, ili negde škripi, odgovara dečački otvoreno:

„Nije leglo. Ne možemo da se lažemo da jeste, kad nije. Neće nikad ni leći. I vi to znate“, precizan je Stojković u razgovoru za MOZZART Sport dva dana pre 163. večitog derbija.

Iskrenost do bola.

Dva nivoa svesti. Najpre: kako ga javnost doživljava? Branio za reprezentaciju, inostrani klub ili Partizan, suočava se uglavnom sa nezadovoljnicima.

„Bilo šta da uradilm ili izgovorim, ispašće provokacija. Shvatiće kao hvalisanje ako kažem da se za dobrim konjem prašina diže, međutim, ne postoje moji neprimećeni gestovi ili izjave“.

Drugi sloj je unutrašnji osećaj. Bitka sa samim sobom. Uverava da je završena čim je počela, da se s njom davno izborio.

„Osećam pripadnost Partizanu. Prođe decenija, a kao da je godinu dana. Toliko su me dobro primili da sam posle nekoliko meseci primetio vezanost za crno-bele. Tri i po godine u prvom mandatu su proletele, dok sam pečalbario održavao sam kontakt sa klubom, gledao utakmice, bio na vezi sa Sašom Ilićem dok je ekipa u karantinu, trenirao u Zemunelu čekajući reprezentativna okupljanja... Poistovetio sam se sa Partizanom“.

BIO SAM DEO GENERACIJE ZARAŽENE GROBARSTVOM

Zaslužio poštovanje Grobara (© Star sport)

Iako nije sve počelo idealno. Dolazak Vladimira Stojkovića u Humsku uzdrmao je Srbiju. Zvezdaši su govorili da je izdao klub koji ga je podigao, partizanovci se isprava protivili potpisu glorifikujući tadašnjeg čuvara mreže, Radišu Ilića. Pevali su Grobari „Ti si prvi golman, Radiša“, mrmljali u bradu „Dobar je Stojke, ali...“ I dan-danas kod pojedinaca postoji sumnja oličena u primedbama “star je”, “ne može više”, ali Vladimiru kao retko kome pristaje nadimak – Veliki.

„U delu javnosti je bilo nedoumica. Biće ih uvek. Probao sam pristupom da nateram ljude da me poštuju. Ako ne mogu nešto drugo da promenim, makar da me cene. Smatram da sam i one koji me ne priznaju „kupio“ odnosom prema klubu, davanjem, željom, htenjem. Siguran sam da sam u njihovim očima zaslužio poštovanje. Ako ne i osećaj pripadnosti. Svestan sam, nije moguće da te svaki navijač doživi kao svog“.

INTERVJU - VLADIMIR STOJKOVIĆ: Moja priča...

Najveći broj intervjua u poslednjoj deceniji odnosio se na Đenovu, poruku „Oprostite mi moju ružnu prošlost“, životna šibanja (smrt oca, pa majke), ali malo ko se zapitao kakve su se misli rojile po glavi Vladimira Stojkovića kad je prešao prag Partizanove svlačionice i u njoj zatekao ljubavlju prema klubu zadojene fudbalere i trenere.

„Nikad se nisam poredio, niti imao nameru da pokažem da sam veći Grobar od postojećih. Nije bilo potrebe. Ugledaš Sašu Ilića i shvatiš gde si došao. Sve ostalo su bili momci koji su me zavoleli zbog odnosa, što ne može da se sakrije. Nekad kroz šalu spomenu prošlost, ali suštinski sam postao njihov. Toliko dobro su me prihvatili da mi je nekad čak bilo neprijatno. Najdraže mi je što sam bio deo do srži grobarstvom zaražene generacije, činili su je: Sale, Raća, Lola, Mare, Stefan, Iliev... Prihvatili su me zato što sam pošten“.

Stojković nije bio Grobar. Postao je. Preobrazio se sportski, neko će reći i ljudski.

Dokaz prvi: dva meseca po dolasku, tokom utakmice sa Smederevom (gle paradoksa, matiran triput) prvi put čuo je ovacije juga: „O, Stojke, Grobare“, ugledao transparent: „Stojkoviću, Srbine“. Sve kao odgovor na Đenovu. I dalje se pamti kako se okreno ka tribini, otpozdravio, shvativši da je primljen.

„Sve zavisi kakvog ste karaktera i vaspitanja, da li ste u stanju da izdržite težinu grba. Nisam jedini. Ima Partizan dosta igrača spremnih da bezuslovno daju sebe pokazujući moralnu obavezu prema klubu. Milan Smiljanić bi na Mars putovao s Partizanom. Bio je svuda, nebitno da li igrao minut ili sedeo na tribinama. Naravno da je lepše ostati kući nego putovati za Novi Pazar, ali je Lola bio s nama. Poenta je da bude što više prepoznatljivih trenutaka“.

SAŠA, STRANCI, PA STOJKE

Sa Sašom Ilićem (© Star sport)

Povratka na staro više nije bilo. Vreme je prolazilo, Partizan osvajao titule, Stojković potvrđivao kvalitet, zaslužio da ga navijači izaberu za najboljeg igrača kluba 2013. Iste godine poneo je prvi put i kapitensku traku. Trenutak kad Saša Ilić predaje znamenje golmanu toliko je upečatljiv da predstavlja jedan od kamena međaša kluba iz Humske.

„Poštovanje se zasluži radom, treningom, pristupom, odnosom. Niti sam traku tražio, niti potencirao. Uvek sam bio za to da se dodeli nekom Partizanovom detetu kako bi dostiglo veću cenu, klub više zaradio. Isto sam savetovao i čelnike. Biti kapiten predstavlja obavezu i zadovoljstvo, iako mogu da budem vođa i bez trake“.

Kad se posmatra kompletan opus na Topčiderskom brdu skoro sve je potaman. Odbrane vrhunske, kolekcija trofeja impresivna, pozivi za reprezentaciju stizali su sve do Mundijala, ali kao da nešto nedostaje da javnost posmatra Vladimira Stojkovića kao ravnopravnog člana galerije asova nalik Saši Iliću ili obožavanih stranaca poput Klea ili Leonarda, iako je njegov doprinos ponekad bio veći od starosedelaca ili legionara.

„Ne da nisam ljubomoran na fudbalere iz inostranstva, nego mi je drago što su miljenici Grobara. Čak mi je bitno da ih publika što pre zavoli, kako bi imali savršen ambijent da pruže ono zbog čega su dovedeni. Jasno mi je da se u fudbalu ponekad gleda od danas do sutra, ali ostalo je do kraja života još bitaka. Istinska legenda Partizana je Saša Ilić. Neuporediv! Ceo život je dao klubu. Može neko da bude miljenik navijača, ali se zna ko su Saša Ilić i Momčilo Vukotić. Uz njih uvek imaš omiljenog stranca. To je normalno. Kao što je prirodno da sadašnje generacije uzdižu strance, mere njihov učinak kroz golove, jer se ne gleda fudbal ni zbog štopera, ni zbog golmana. Znam u kom sam rangu. Nema potrebe da potenciram“.

Posebna sorta je Vladimir Stojković. Bilo je i posle njega dolazaka u Partizan bivših članova Crvene zvezde (Petar Đuričković, Uroš Đurđević, Ognjen Ožegović), ali ni u jednom slučaju nije podignuta ni izbliza galama kao 2010.

„Nema to veze ni sa čim drugim, osim što suprotnoj strani nije bilo drago što sam baš ja prešao u Partizan. Ipak sam imao težinu u Zvezdinom dresu“.

DRAGO MI JE ŠTO SAD NE DOMINIRAM

Vladimir Stojković (© Star sport)

Za tri i po godine prvog mandata sa Partizanom je osvojio tri titule, dok je za tri godine drugog mandata još bez najvažnijeg pehara u ovdašnjem fudbalu. Štaviše, nijednog sekunda otkako se vratio crno-beli nisu bili lideri prvenstva.

„Drago mi je što sam sad u situaciji da ne dominiram. Borim se u poziciji gde Crvena zvezda drži primat. Mogu da osetim i taj ukus. Da ne bude da sam bio u Partizanu samo dok je bilo lepo. Činio sam generaciju koja je istinski vladala srpskim fudbalom, ali sam spoznao i ružniju stranu, preživeo teške trenutke. Zato će jednog dana, kad se titula osvoji, biti jedna od slađih, ako ne najslađa“.

Kad već nije mogao na sam tron, Stojković ističe da su mu od avgusta 2017. do danas srce napunile scene iz Lige Evrope (dva plasmana) i finalnih mečeva kupa (dva trofeja).

„Uradili smo sve što je moglo za poslednje tri sezone. Smatram velikim uspehom korišćenje ukazanih šansi. Naravno da ostaje žal za titulom, što je mnogo teška misija u ovom trenutku, ali naši plasmani u Ligu Evrope su mnogo potcenjeni. Ne može da se omalovaži prezimljavanje posle 13 godina, utakmice sa jakim rivalima“.

Navijači, ipak, zahtevaju više.

„Prohtevi su normalni. Nekad preveliki, iz milion razloga. Bajkoviti. Lepo je kad veruju u najviše ciljeve, samim tim nama igračima daju energiju. Jedino što se ponekad javlja nervoza, iz nje rađa frustracija, a pritisak takav da je nemoguće zadovoljiti publiku. Idemo dalje, čime ja u ovom trenutku mogu da fasciniram navijača Partizana? Ako uđemo u Ligu Evrope – već viđeno. Da ne ispadne da provociram, ali imali smo dobar učinak u derbijima. Pod uslovom da uzmemo kup – i to smo radili godinama. Da bi se energija vratila potrebno je da se osvoji titula, da se igraju kvalifikacije za Ligu šampiona kako bi se krug zatvorio“.

Lični motiv. Kad je dolazio imao je Ligu šampiona na gotovo, sad kaže da oseća odgovornost da bude barjaktar ekipe koja bi eventualnim plasmanom u elitnom takmičenje sve zadivila.

„Navijači stalno žele nešto novo, trenutno nismo u situaciji da im to priuštimo. Zato je svakom čoveku vezanom za klub titula prioritet. Ako ponavljamo plasmane u Ligu Evrope i osvajanje kupova ne možemo da fasciniramo nikog. Potrebno je da se desi nešto novo, utakmica koja bi naterala publiku da pohrli na stadion. Dok se to ne dogodi, najbitnije da da se vrati konkurentnost, mic po mic da smanjujemo razliku. Moramo da se okrenemo pravim vrednostima“.

MORALI SMO DA IMAMO ČETIRI REŠENJA ZA BONUS

Podrška Aleksandru Popoviću (© Star sport)

Biće 163. večiti derbi prva ligaška utakmica Vladimira Stojkovića posle tri i po meseca. U međuvremenu je mesto među stativama prepustio Aleksandru Popoviću kako bi se ispoštovalo pravilo o bonus igračima, mada ostaje utisak da je rokada na gol-crti nespretno izvršena.

„Prvi sam za to da se igrač rastereti koliko je moguće. I da se poštuje odluka trenera. Ono što nisam razumeo je kako smo kao klub koji slovi za fabriku mladih igrača došli u situaciju da u jednom trenutku nemamo priliv talenata u prvi tim. Trebalo je ranije naći rešenje. Ne zbog mene. Uvek sam dizao ruku da se ubaci mladi igrač, ali mi nismo imali dovoljno bonus fudbalera. Razumem i igraju stranci sa jakim ugovorima, jasno mi je pravilo U21, stvarno nije bilo mesta za mene, ali smatram da je Savo Milošević trebalo da ima minimum četiri rešenja za bonus, nebitno za koju poziciju. Jer, šta ćemo kad Popović ima kartone? Šta ako se razboli, povredi, ne daj Bože“, pita (se) Stojković.

Možda bi sve bilo drugačije da je Aleksandar Popović pripremljen za debi u postkoronarnom fudbalu. Tad je presedeo na klupi sve mečeve do debija u poslednjem kolu u Novom Sadu.

„Poštujem odluku trenera, moralo je da ide preko golmana, ali je bilo prostora da se reagovanjem na vreme preduhitri situacija. Stvorio se ambijent da su meni ostavljeni evropski i derbi mečevi u Srbiji, a onda protiv Vojvodine nije bilo drugog rešenja. Kad spremaš mladog igrača moraš to da činiš postepeno, zna se kad, kojim ritmom, na kojim mečevima. Bila je iza nas cela sezona gde je mogao Popović da se proba, dobije šansu na pet utakmica, ne da se dečku stavlja teret“.

DERBI KAO ŠETNJA JELISEJSKIM POLJIMA

Branio je Vladimir Stojković 234 puta za Partizan. Nedeljni derbi biće mu 14 prvenstveni u dresu crno-belih (još dva odigrao kao član Crvene zvezde). Ostvario je po pet pobeda i remija, uz tri poraza. U Kupu Srbije ima još šest duela, uz polovičan učinak.

„Morate da dođete u stanje da derbi posmatrate kao zadovoljstvo. Ne teret. Da uživate. Mnogo igrača je talentom zaslužilo da bude akter ove utakmice, malo njih imalo sreću da stigne do glavne pozornice. Mi koji jesmo moramo da poštujemo privilegiju. Utakmica je prelepa. Nije isto ako se sa suprugom šetate tunelom ili Jelisejskim poljima. Lepše pariskom avenijom. Tako je i lepše se takmičiti se sa Zvezdom nego sa bilo kim drugim”.

NAMERNO IZDVOJENO

Vladimir Stojković (© Star sport)

Tabela kaže da je Zvezda favorit, to je psihološki pristup, način sagledavanja stvari. Moramo da se koncentrišemo na našu igru, zahteve trenera, rezultati će doći. Kad-tad.

Lepo je što u četiri vezane utakmice sa crveno-belima nismo primili gol, ali menjao bih da bude 5:2 pre nego 0:0, da kao ja ne kapituliram. Prioritet je rezultat ekipe.

Ako postoji trener sposoban da me ubedi da glavom mogu da razbijem zid to je Aleksandar Stanojević.

Derbi je najlakša utakmica. Koliko god bila tenzična, za nju je najlakše namestiti glavu. Strah nivelišeš motivacijom, pretočiš u odgovornost, podsetnik kakvog si događaja akter. Odatle se prelazi na konstantnost kao najveći kvalitet.

Ne mogu da rangiram najdraži derbi. Takmičar sam u duši, želim iznova da se potvrđujem. Što se tiče najžalijeg, onaj posle udarca Boaćija. Ne samo zbog rezultata, već incidenta posle utakmice. Krivo mi je.

Razumem zašto sam u centru pažnje, ali nikad nisam imao nameru da bilo koga uvredim ili provociram. Samo da se takmičim.

Derbi ne može da izgubi na draži, čak i bez publike. Ne bi mi dosadilo ako bismo pet puta na pripremama igrali sa Zvezdom.

Braniću još dugo. Sjajno se osećam. Stanje zadovoljstva menja sve. Iz nezadovoljstva možeš da se povrediš, nešto te opomene da si nesrećan. A iz stanja zadovoljstva sve ide lepo.