Drugo mesto nije cilj, drugo mesto je izgovor

Možda ima i seksa, za laži su sigurni, a kad bi se odmotale video trake stekla bi šira javnost utisak kakav su Grobari davno formirali o Partizanu. Da je otet. Da su ga zarobile osobe identičnih inicijala i da ga neće (na)pustiti sve dok ne okončaju misiju uniženja. Jedino što više niko ne može da proceni kad je kraj, pošto svaki put kad se čini da je dotakao dno, zagrebe još malo i ispostavi se da može dublje da potone.

Najmanje je reč o rezultatima (tek drugi put u istoriji vezao pet poraza, prethodno se to desilo još 1951), učestalim promenama trenera, stilu igre, oseki na tribinama i plimi nezadovoljstva. Kulja bes u virtuelnom, dok je među normalnim svetom dominantno stanje ravnodušnosti. Za koje, takođe, postoji teorija fanatika sa tribina da je to jedna od „ambicija“ uprave. Da učini crno-bele dosadnim, negledljivim, da ih odrodi od publike.

Nešto drugo tišti navijače, hvata ih teskoba u grudima što su, prema njihovim kriterijumima, svedeni na nivo drugog kluba u državi. Bez naznaka da će se uskoro bilo šta promeniti. I da se radi na kreiranju ambijenta kako bi, eto, partizanovci trebalo da budu zadovoljni (i) takvom pozicijiom na tabeli.

Zato reči Alberta Nađa otvaraju novu dimenziju i peku Grobare više nego poraz od Vojvodine (2:3).

„Drugo mesto nam je cilj od početka sezone“.

Iako će mnogi zameriti baš novom šefu stručnog štaba, neće biti da je Nađ kriv za tako nakrivo postavljen cilj. Niti je krivac Igor Duljaj, jer je i doskorašnji strateg izgovorio isto, samo na malo drugačiji način.

„Cilj nam je evropska karta“.

Sportisti. Oni kojima je u krvi da pobeđuju. Koje sa terena pamtimo kao borce predali su se i pre početka, makar kad je trka za prvo mesto u pitanju. Ili je nisu ni trčali. Zato što znaju ko ih vodi i da ono što tim sa stručnim štabom čini čelnici ne prate. Ili ne žele. Ili im nije u interesu.

Osim Alda Kalulua u jednom od obraćanja posle remija u 172. večitom derbiju, niko u Partizanu nije rekao da napada titulu, već mesto u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Naravno, do njega se najpre može kao prvak Srbije, međutim, u Humskoj to nijednom nisu gađali kao realan domet. Ni dvojac M. V, niti bilo koji predstavnik sportskog sektora. Makar ne javno.

I to je ono što boli Grobare, jer ko još na svetu napada drugo mesto!?

Posledično tome, ako su identične poruke izgovorene pred igračima, kako od tih momaka očekivati više od sadašnje pozicije? Čak su prebacili očekivanja javnosti, pošto su se skupljali u etapama i niko nije verovao da će sve do marta biti lideri Mozzart Bet Superlige. Može biti da je svlačionica, koliko god limitirana učinkom odbrane, najzdraviji deo kluba u ovom času. Neko će reći i jedini. Samo što je i ona obitavala u ambijentu da ne može do naslova. I kad bi pobeđivala, čulo bi se „ali“.  

(©Starsport)

Sumnja. Iz sopstvenih redova. Najteži oblik nepoverenja. Tu ima momaka koji su osvajali trofeje bilo u zemlji (Svetozar Marković, Aranđel Stojković, Aleksandar Šćekić Nemanja NIkolić) ili u inostranstvu (Aleksandar Jovanović, Nikola Antić Bibars Natho, Aldo Kalulu, Gajas Zahid), neki od njih bili i prvaci Evrope u mlađim kategorijama (Aleksandar Filipović) i kad im se predoči da je drugo mesto zadatak (bilo direktno kao Nađ ili uvijeno kao Duljaj, bilo u razgovorima sa onima koji se ne oglašavaju, a vode klub) to pre ili kasnije i kod njih stvara nervozu, rađa dileme i onda ni noge ne slušaju, kao u prvom delu sezone kad je ih držala euforija usled pobeda izvojevanih u dramatičnim završnicama.

Tako se, jednostavno, ne radi. Pre će biti da se ovakvim delanjem (ili izostankom istog) formira gubutnički mentalitet. Postoje zagovornici teze da je to jedna od ideja Milorada Vučelića i Miloša Vazure: da stvore takvu sliku u kojoj bi navijači trebalo da budu zadovoljni što im miljenici ne padaju na treće mesto (mada, uverili su se da je i to moguće, a i sad takva opasnost postoji), a da na prvo maltene zaborave.

Uvek će se naći izgovori. Te nemamo para (najčešće), kasno smo formirali tim, nismo mogli da odbijemo ponudu, sudije nas kradu... Samo što ih Grobari znaju napamet. Baš kao što znaju naizust tim koji su pre sedam godina – koliko traje period bez šampionskog naslova – podržavali na putu do titule, iako ni tad niko nije verovao od jula do aprila. Tek onda, u poslednjih nekoliko sedmica formirala se kritična masa i zaigrala Tango smrti. Samo, taj film, sa Markom Nikolićem u glavnoj ulozi, neće biti remastiran, niti će se uskoro snimiti nastavak.

Iako ima hrabrih glumaca, ali je problem što režiseri, kakve god da su video trake, ne žele da ga pošalju da se takmiči za nagrade, već se zadovoljavaju B ili, možda, C produkcijom.