EKSKLUZIVNO – Prvi čovek Superlige o uticaju na srpski fudbal: A sad vam je sve dobro?

Zašto menjati nešto što funkcioniše? To će reći prosečan navijač na svaki pomen ideje o osnivanju evropske Superlige u fudbalu, zabrinut da će se zbog želje najvećih klubova za dodatnim milionima uništiti nešto što je već više od veka "najbitnija sporedna stvar na svetu". Međutim, podnosioci same inicijative – a to su trenutno Real Madrid, Barselona i Juventus – odgovoriće tvrdnjom da fudbal već gubi status najveće zabave za mlade i da će se taj proces tragično završiti ako se nešto pod hitno ne promeni.

To u ekskluzivnom intervjuu za Mozzart Sport ističe Bernd Rajhart, izvršni direktor kompanije A22 sports menadžment, koja je dobila zadatak da kontroverznu ideju o osnivanju Superlige predstavi najširoj mogućoj javnosti kako bi se, kako sam uporno ponavlja, došlo do rešenja koje bi zadovoljilo sve subjekte u evropskom fudbalu, od bogatih do siromašnih klubova, od navijača do igrača.

Rajhart kategorički tvrdi: fudbal može bolje. I ne samo za 20 najbogatijih na Starom kontinentu. Jer iako smo do sada u zapadnim medijima već čitali podosta o Superligi uglavnom smo čitali o tome šta čeka klubove iz lige petica. A sada Rajhart obećava: klubovi iz zemalja sa slabijim ligama – među kojima je svakako i Mozzart Bet Superliga Srbije – neće biti zaboravljena.

Pa na našu konstataciju da u Srbiji postoji zabrinutost da će razlika između bogatih i “ostatka sveta“ sa osnivanjem Superlige postati samo još veća Rajhart odgovara kontrapitanjem?

“Ako pogledate osminu finala Lige šampiona u poslednjih 10 godina, na desetina klubova ju je igralo, ali koliko iz srednje ili istočne Evrope? Da li je Liga šampiona zaista i istinski otvorena?“, pita Rajhart.

I zaista, ako pogledamo poslednju deceniju u Ligi šampiona, osminu finala su sa istoka igrali samo Zenit, Dinamo Kijev, Šahtjor, Olimpijakos, Galatasaraj i Bešiktaš. Šahtjor tri puta, Zenit dva, svi ostali po jednom. Zbog toga Rajhart, koga danas po evropskim medijima nazivaju i prvim čovekom Superlige, tvrdi: “Činjenica je da veliki klubovi iz tog dela kontinenta, čak i oni koji su nekada imali ambiciju da osvoje titulu prvaka Evrope, nikada nisu bili dalje od tog cilja“.

Ali to opet ne znači da će Crvena zvezda, Partizan, pa i Steaua, Zenit, Bešiktaš, Olimpijakos ili ko već, osnivanjem Superlige dobiti realnu mogućnost da se primaknu vrhu. Bar dok i njih ne kupi neki šeik sa Bliskog istoka. I tu dolazimo do druge brige prosečnog navijača, da li će se sa osnivanjem Superlige najbolji klubovi današnjice ostati zacementirani na vrhu fudbalske piramide? I tu Rajhart pita: a šta je sada drugačije?

“Zar nije tako i sada? Da li je put do takmičenja sa najvećim evropskim klubovima zaista otvoren za sve velike klubove iz malih zemalja? Voleo bih da sednem da popričam sa kritičarima i da ih čujem da mi kažu: Ne, ništa ne bismo menjali! Ili bi rekli: Pa u stvari, da, imam neke ideje... Očekujemo da se mnoge ruke podignu u ovom dijalogu. I da onda ljudi shvate: Hej, mislim da fudbal može bolje“, tvrdi Rajhart, pokušavajući da ispravi fijasko načinjen 2021. godine kada se prvi put javno pojavila ideja o osnivanju Superlige.

Tada je dočekana na nož, ponajviše zato što je najvećim klubovima garantovala sigurno učešće. Baš zbog toga, Superliga je odustala od zatvorenog sistema takmičenja. I baš zbog toga Rajhart sada ne želi da govori o detaljima, formatu, pa ni tome da li je Superliga razmatrala kako će zameniti tri postojeća Uefina takmičenja sa 96 klubova. Ne želi ni o tome koliko bi klubova učestovalo, da li bi bilo više rangova takmičenja ili čak i regionalnih prvenstava... Ali uverava: ne razmišlja se samo o dvadesetak najvećih.

“Ne možemo da pričamo o najvišem rangu takmičenja kao izolovanom. Govorimo o suštinskim reformama koje uključuje sve teritorije. Ali ne želimo da nabacujemo format takmičenja, već želimo širok dijalog o reformama. Nisam bio tu kada se ova inicijativa pojavila, ali prošli put se nije razgovaralo o nekim važnim temama, poput finansijskog fer-pleja, ženskog fudbala, ulaganjima u infrastrukturu. A nije se razgovaralo jer su svi skočili na predlog o formatu. Takav odgovor smo shvatili vrlo ozbiljno i zato ovog puta počinjemo sa dijalogom“.

Rajhart uverava: druge su teme čak i bitnije, jer se ne bi ticale samo najvećih klubova van liga petice, već i onih koji i ovako ne igraju Evropu. U konkretnom slučaju Srbije to su do sada bili svi osim beogradskih večitih rivala.

“Manjim klubovima koji dobro rade moramo da ostavimo mogućnost da sanjaju daljem rastu i usponu ka vrhu kroz evropska takmičenja, ako to i zasluže naravno. To je preduslov ovog dijaloga. Otvorenost na osnovu rezultata, meritokratija... Važan aspekt je i solidarnost, a po našem mišljenju tu možemo da učinimo mnogo više od onoga što Uefa sada radi isplatama iz fonda solidarnosti. Već i u inicijalnom predlogu je važan deo bio o tome kako bi se novac od prihoda delio duž cele fudbalske piramide“.

Negde i očekivano, jer su mnogi u predlogu o osnivanju Superlige videli samo želju bogatih da postanu još bogatiji. Prvenstveno, Barselone i Juventusa koji su u doba posle pandemije imali velikih finansijskih problema, iako su i tada imali više nego 90 odsto drugih klubova? Šta dakle Rajhart kaže na kritike da je evropska Superliga samo odraz – gramzivosti?

“Ima klubova koji izgleda žele neograničena sredstva kako bi stekli takmičarsku prednost, ali ne mislim da je tu reč o ova tri kluba (Real, Barselona i Juventus kao najglasniji zagovornici Superlige, prim. aut.). U stvari, eksterne injekcije kapitala i manjak Uefine finansijske kontrole zabrinjavaju sve, pa i ta tri kluba. Propisi o finansijskom fer-pleju na domaćem nivou često su mnogo efikasniji nego propisi na evropskom nivou, a moramo da razumemo da je Evropa jedinstveno tržište“.

Ne mora Rajhart to ni da izgovori, niti to čini, ali jasno je da su osnivači Superlige zabrinuti zbog uspona Mančester Sitija, Pari Sen Žermena, pa i Njukasla, klubova sa mnogo siromašnijom tradicijom, ali i koferima novca sa Bliskog istoka. Zato Rajhart već u uvodnom delu razgovora izdvaja brigu o održivosti finansijskog ekosistema kao jednu od tri osnovne teme dijaloga, jer smatra da se fudbal više ne finansira od sopstvenih prihoda, već od pomenutih “injekcija eksternog kapitala“.

Bernd Rajhart (©a22sports)

Drugi cilj Superlige je – zadržati pažnju najmlađih. Vole zagovornici Superlige da se pozovu na istraživanje Evropske asocijacije klubova (ECA) koje kaže da 40 odsto mladih uzrasta od 16 do 24 godine ne voli ili se ne interesuje fudbal. I mada je tako nešto nepojmljivo tradicionalnim fudbalskim fanaticima...

“Svi vide to. Drugi vidovi zabave preuzimaju mladu publiku. Mlađe generacije gledaju sve manje sporta. Ja sam čovek tradicije i mislim da je fudbal kulturna baština Evrope i sveta, ali moramo da prihvatimo da se promene dešavaju i da fudbal ne živi na drugoj planeti. Fudbal mora da se prilagodi tim promenama. Uostalom, i kada je Liga šampiona lansirana svi su bili besni... A ja sam uveren da možemo i bolje i da inovacije i promene mogu da sačuvaju lepotu fudbala. Nisu one suprotne tradicije“.

Na kraju, treći zadatak Superliginog “otvorenog dijaloga“ tiče se – vlasti. Klubovi preko ECA imaju dva od 20 predstavnika u Izvršnom odboru Uefe i realno: neveliki uticaj na njene odluke čak i kada se tiču klupskih takmičenja. Stoga Real, Barsa i Juventus – a verovatno i ne samo oni – žele da preuzmu sudbinu u svoje ruke. I baš zato se Uefa ovih dana pred Evropskim sudom pravde u Luksemburgu brani od Superligine tužbe da drži monopol na organizaciju međunarodnih fudbalskih takmičenja i time krši pravila Evropske unije o zaštiti konkurencije.

Drugi sudski spor koji se u svetu fudbala prati sa velikom pažnjom jeste onaj koji je protiv Uefe pokrenuo Svift Esperanž. Trenutno drugoplasirani klub prvenstva Luksemburga suštinski tuži Uefu i Fudbalski savez svoje zemlje jer mu oni ne dozvoljavaju da igra prvenstvo Belgije, Holandije ili osnivanje Beneluks lige. Svift Esperanž smatra da ga Uefa tako sprečava da raste kroz učešće u jačem takmičenju i tvrdi da nema iste uslove za razvoj kao drugi klubovi Evrope. Ako bi Svift Esperanž dobio sport i Glazgov Rendžers bi, primera radi, mogao da pređe u Premijer ligu Engleske.

Rajhart naglašava da je trenutno sva vlast u Uefinim rukama, iako klubovi donose navijače, time i prihode. Pa ipak, kaže i da ova ideja nije usmerena protiv evropske kuće fudbala i da se nada da sa njom neće doći u konflikt nalik onom na relaciji Fibe i košarkaške Evrolige zbog kojeg najbolji igrači sa Starog kontinenta ne mogu uvek da igraju za reprezentacije svojih zemalja. Niti će Superliga, nastavlja dalje, ići protiv državnih šampionata, već će se igrati sredinom nedelje, ne vikendom.

A zašto smatra da će reakcije sada biti drugačije nego aprila 2021. godine kada su i navijači klubova viđenih u Superligi digli glas protiv, kada su i najuticajniji političari Evrope zarežali protiv osnivanja tog takmičenja?

“Dve su ključne komponente. Prvo, ljudi su razumeli da sada govorimo o otvorenom takmičenju, zasnovanom na rezultatima. Drugo, ljudi su postali svesniji da fudbal ne ide u pravom smeru i da se suočava sa problemima. I srećan sam što sada širom Evrope čujem komentare koji kažu: U redu, ovo je suštinski drugačiji pristup, sada je dijalog na prvom mestu“, završava Rajhart intervjuu za Mozzart Sport.

A koji je vaš komentar?