Finale kakvo su zaslužili, kakvo je Premijer liga zaslužila

Kada ekipa osvoji trofej bez šuta u okvir gola, a najbolji potez utakmice bude čišćenje štopera lopte sa gol-linije, onda to finale ide u kantu za otpatke sa ostalim koja se neće pamtiti…                 Sećate li se finala Sevilja - Roma ili Porto – Braga? Ni mi.

U jednom od najgorih evropskih finala, Totenhem je spasao svoju i uništio sezonu Mančester Junajteda. Nije tu bilo ništa ni taktički, ni takmičarski već najviše nekvalitetno. Da su u finalu bili neki Lacio ili Fiorentina, pričalo bi se o italijanskom kalkulanstvu, nedostatku kvaliteta, zaostatku u odnosu na premijerligaše…

Ali, dobili smo finale baš kakvo su zaslužili Mančester Junajted i Totenhem za sve ono što su igrali tokom cele sezone. Nikada dva lošije palsirana tima u svojim prvenstvima nisu igrala neko evropsko finale. Nisu slučajno tu gde jesu na tabeli Premijer lige. Da igraju u španskoj Primeri, Spursi i Crveni đavoli bi se narednog vikenda u poslednjem kolu borili za opstanak. Junajted ima bod više, a Totenhem isti broj bodova kao Espanjol koji je prvi iznad crte u Primeri. To što se neće boriti za opstanak nije toliko njihova zasluga, koliko je do pada kvaliteta u Premijer ligi.

Borba za opstanak je odavno rešena jer ispadaju tri tima koja su ušla iz Čempionšipa. Drugu sezonu zaredom novajlije ne uspevaju da prežive u Premijer ligi i svo troje se ekspresno vraćaju u niži rang. I to govori nešto. Činjenica da Lester, Ipsvič i Sautempton zajedno nisu sakupili 60 bodova u sezoni govori i kakva su konkurencija bili u Premijer ligu. I koliko su standardi pali.  

Ima tu još nekih alaramantnih argumenata.

Uz sav respekt za posao koji je Arne Slot uradio i kako je uskočio u cipele Jirgena Klopa, pitanje je da li je ovaj Liverpul baš toliko kvalitetan da se ovako prošeta do titule. Jesu je zaslužili kvalitetom i igrama, jesu bili najbolji, ali je nedostajalo i ozbiljnijeg pritiska kod konkurencije. Neki prethodni Klopovi timovi su igrali daleko bolje i beležili daleko bolje rezultate, pa nisu osvajali. A za njih se govorilo da igraju “wow” fudbal, dok je Slotov tim takve komplimente dobijao samo u prvoj polovini szeone. Kasnije je to već bilo drugačije… Opet, zbog nedostatka jače konkurencije. Pep i Klop su jedan drugog terali do granica maksimuma i činili jedni druge boljima. Bjihovi međusobni okršaji su bili praznik za oči i derbiji o kojima se pričalo danima. Retko kojeg derbija iz ove sezone Premijer lige se sećamo kao spektakularne utakmice. Taj fudbal se ne može porediti sa onim što smo gledali kada se međusobno sastanu Barselona, Real i Atletiko.

Raspad Mančester Sitija kojeg je Real Madrid odradio kao retko koga u ovoj sezoni, samo potvrđuje da je na Ostrvu ove sezone bilo ozbiljne krize fudbalskog kvaliteta. Onakav Arsenal sa onakvom igrom je došao na prag finala Lige šampiona, ali nikoga nije ubedio da pripada najužem krugu pretedenata za evropski tron. To što je u vrhu Premijer lige Notingem Forest i što je FA Kup osvojio Kristal Palas su lepe i romantične stvari za ostrvski fudbal, potvrda da je srednja klasa ojačala (ne zaboravljamo Bornmut, Brajton, Brentford, a Njukasl i Vila su već preksočili taj razred…), ali i pokazatelj koliko je pao kvalitet “velike šestorke”.

Iz takve Premijer lige smo dobili finale Lige Evrope između dva tima koji su se nadali daleko većim stvarima ove sezone. Teško da bi uoči sezone potpisali ovakav epilog. Pogotovo Mančester Junajted. A dobili su šansu (izborili je) da osvoje mnogo veću premiju nego što su zaslužili. Ne treba smetnuti s uma da je Mančester Junajted prošle sezone bio osmi i da je Ligu Evrope izborio osvajanjem FA Kupa. I tako mu se ukazala šansa da kao 8. i 16. na tabeli dođe do plasmana u Ligu šampiona?! To ne bi bilo baš lepo…

Brojke u fudbalu često umeju da zavaraju, ali prvenstvena tabela na kraju sezone ispadne prilično pošteno i dovoljno govori o vrednosti nekog tima kroz celu sezonu.

I dalje engleski timovi imaju tempo, a kada se na to doda i redovno sjajna podrška sa tribina, stvori se nekako lepši ambijent i stekne se bolji utisak. Međutim, tempo i dinamika prečesto dolaze iz lošef fubala. Iz grešaka. Iz konstatnog gubitka poseda lopte i jurnjave da se ispravi greška. To je bila poruka sinoćnjeg finala. Igrači su bezglavo jurili u pokušaju da isprave greške i povežu tri pasa. Totenhemov zadnji vezni Pape Sar je u 30. minutu odigrao prvi tačan pas na utakmici?! I ubrzo posle toga (relano) lošim pasom, koji bi očistila svaka iole prisebna odbrana, namestio (auto)gol?

Potpuno “antitotehemovski” u odnosu na ono što smo dve godine gledali od Spursa pod palicom Ejndža Postekoglua. Australijski Grk nas je navikao na hazarderski fudbal u kojem  je Totenhem najčešće završavao dobre utakmice sa glupim izrazom lica. Sinoć je bilo drugačije… Totenhem je izgledao kao Ranijerijeva Roma. S tim što Roma mora tako da igra jer nema igrače za nešto lepše, a Totenhem ima.

Ili sinoć nije imao?

Imao je Postekoglu donekle opravdanje za zaokret u finalu jer je Australijanac morao da prepozna situaciju i kako ekipa jedino može da mu igra ako ne želi da završi kao još jedan “slavni gubitnik”. Videlo se to i u četvrtfinalu protiv Ajntrajhta kada smo gledali neki drugi, dekadentniji Totenhem. Protiv jedinog ozbiljnog protivnika u Ligi Evrope ove sezone kojeg su pobedili. Spursi su tesno izbacili Ajntraht, a svi ostali na putu do finala su bili objektivno slabiji timovi: Bode, AZ Alkmar, Elfzborg, Hofenhajm, Ferencvaroš, Karabag.

Pilagodio se u finišu sezone suprotno svojim uverenjima. Pre svega, na talonu je bio ogroman ulog da se spasi sezona u kojoj su svi mogući maleri poharali Spurse. Toliko povreda, toliko izostanaka i nemogućnost da trener sprovodi svoju specifičnu ideju fudbala zbog koje je i doveden. Prvo u Seltik, onda i u Totenhem. I sinoć su mu falili bitni igrači poput Medisona i Kuluševskog, Son je morao da počne sa klupe… Postekoglu je mislio da je moglo samo onako.

Za klub koji tri godine nije igrao Evropu i koji 17 godina nije znao za trofej, nagrada je na kraju maksimalna. Samo će Totenhemovi navijači pamtiti finale sa San Mamesa. Ovog mamurnog jutra im nije bitno kakav je utisak ostavio njihov tim i da li je odigrao lepo, već samo pamte onih stresnih poslednjih posla sata kada je bezdiejni Junajted pravio opsadu, a Totenhem se zubima držao za vazduh. Jeste Van de Ven imao herojsko čišćenje sa linije, jeste Vikario imao odbranu za pamćenje u nadokandi, ali da je sa druge strane bio neki ekvivalentan tim iz Španije, Nemačke ili Italije, teško da bi Spursi odoleli. Jednostavno, Totenhem je jedna od poslednjih ekipa kojima ćete verovati u odbranu rezultata.

Ali, mamurluk dođe i prođe, a Totenhem će se ubrzo vratiti u realnost iz koje nije mogao da pobegne celu sezonu. Ovaj trofej ne sme da ih zavara jer ni posle dve godine sa Postekogluom nisu stigli tu gde su želeli da budu. U vrh engleskog fudbala sa dobrim fudbalom. Zbog toga je Australijanac i doveden. Čovek koji je sa Jokohamom frustrirao Pepa Gvardiolu dobrim fudbalom i oduzetim posedom je baš na konto te ideje došao u Evropu. Sinoć je bio sve suprotno od toga.

Iako je imao donekle legitimno opravdanje što se iz Gvardiole preko noći pretvorio u Murinja, ne sme pomisliti da je uradio veliki posao. Već iza ćoška je nova sezona u kojoj će mu zbog Lige šampiona biti još teže. Pre tri godine, Vest Hem je sličnim fudbalom osvojio Ligu konferencije, Dejvid Mojes se okitio evropskim peharom, ali se se odmah posle toga vratili u svoj život u proseku i nakon godinu se rastali. Totenhemu i Postekogluu preti isat opasnost.

A poraženi? Njima ne preti ništa…

Sve što su mogli da upropaste, upropastili su. Za Mančester Junajted je ohrabrujuće da gore od ovoga ne može. Ruben Amorim je odmah ponudio da ga smene, ali se to neće desiti. Kreće se u još jednu rekonstrukciju, sada će to biti tim koji će selektirati Amorim. Možda konačno igrači po dolasku na Old Trafordu budu to što jesu. Ili bolji. Uglvanom sa njega odlaze kao gori i opet procvetaju negde drugo. Junajtedu treba još mnogo toga jer bezidejnost koju je sinoć pokazao se ne leči preko noći.