Igrao i za Zvezdu i Partizan, trenirali ga Sforca i Koštinja, stavljali na stub srama, pa procvetao u Nišu

Ako bi skica za portret glasila tako da je junak ove priče već stigao da promeni pet domaćih klubova, među njima oba beogradska večita rivala, da je igrao u tri različite države u inostranstvu, između ostalog i u matičnom klubu Kristijana Ronalda, gde su ga trenirala dvojica nekadašnjih vrhunskih asova, a da je sa trećim – Savom Miloševićem - već sarađivao u dva navrata, što, po sopstvenom priznanju, ne pamti po dobrom, da se u jednom momentu našao u centru velikog skandala – nikada ne biste poverovali da je u pitanju momak koji još nije napunio ni 24 godine!

Radivoj Bosić otkrovenje je jesenjeg dela sezone u Mozzart Bet Superligi, uz Zvezdinog Timija Maks Elšnika drugi najbolje ocenjeni fudbaler lige prema izveštačima našeg portala. Sa dva gola i četiri asistencije, ali i onih pola sata u ulozi golmana protiv Spartaka, po učinku predvodi ekipu Radničkog iz Niša, koja je i sama prijatno iznenađenje dosadašnjeg toka šampionata, a za Mozzart Sport govori o svetlostima aktuelnog trenutka, ali i mraku prošlosti, koji je pretio ne samo da mu uništi karijeru, nego zagorča život. Reč je o zaista nesvakidašnje prebogatom iskustvu za tako mladog čoveka, pa je i zanimljivih tema na pretek.

„Prija mi Niš. Baš sam se lepo uklopio, nekako me, po veličini i sadržaju, podseća na moj rodni Novi Sad. A i u klubu mi je lepo, dobri rezultati kreirali su dobar ambijent i nadam se da ćemo tako nastaviti“, počinje Bosić priču i ne ostavlja ni najmanju dilemu kome pripisuje najveće zasluge za tako prijatan utisak iz dosadašnjeg toka sezone:

„Ako je tačno da svaka ekipa liči na svog trenera, onda je ovaj Radnički preslikani Nikola Drinčić. Odmah sam, još na pripremama, video da je njegova vizija nešto što će mi prijati. Ima neverovatno pozitivnu energiju, lidersku crtu, pobednički mentalitet, a sve to vrlo uspešno prenosi na ekipu. Svaki trening je kod njega kao utakmica. ’Zakrvimo’ se maksimalno, ali odmah posle u svčalionici je pozitivna atmosfera, što je dokaz da su on i ljudi iz kluba vodili računa da igrače selektiraju i prema ljudskim kvalitetima. Imao sam sreću da kroz karijeru sarađujem sa velikim fudbalskim imenima, poput Ćiriaka Sforce i Koštinje. Nema garancije da će veliki igrač postati i veliki trener. Drina je imao strašnu igračku karijeru, ali ima osnova da mu trenerska bude još veća“, ne štedi komplimente na račun svog šefa Radivoj Bosić.

DRINČIĆEVA DOBITNA KOMBINACIJA

Sa jednim zaista nesvakidašnjem sistemom, uz česte formacijske i pozicione rotacije tokom utakmice, ali i neodstupanjem od ofanzivne igre čak ni pri rezultatskom plusu, Radnički sa Nikolom Drinčićem svojevrsna je avangarda u srpskom fudbalu. Za sada se to dobro „primilo“, iako premijera protiv Čukaričkog (0:2) nije tako nešto nagoveštavala. Upravo na poluvremenu te utakmice, Dinčić je Bosiću promenio poziciju, a on je kao krilo postao vrlo ubojit:

„Pa dobro, igrao sam na pripremama tog nekog drugog špica kada se branimo, odnosno prednjeg veznog kada napadamo, odmah iza najisturenijeg Stjuarta. Verovatno je trener bio siguran koliko mogu na krilu, a probao me na toj poziciji, a imali smo i dosta povređenih igrača u tom periodu, nismo se još bili kompletirali. Fascinira me to što Drinčić ne odstupa od svojih principa, bez obzira na to koji je rezultat. Mnogi se zatvaraju kad povedu, mi i na 2:0 igramo visoki presing, ulazimo u igru kroz pas iz sopstvenog peterca. To takođe protiv Čukaričkog, po onakvom terenu, nije moglo da dođe do izražaja.“

Bosić je „skinuo paučinu“ u Leskovcu protiv Napretka i otključao bravu Jedinstva u Ubu. Centrirao je iz kornera Pavloviću za pobedonosni gol protiv Železničara, dodao Vanji Iliću za preokret protiv Kruševljana, bio dvostruki asistent u uzbudljivom remiju u Novom Sadu (3:3).

„Imao sam i dve, da ih tako nazovem, poluasistencije. Posle mog centaršuta dosuđen nam je penal protiv Železničara, a asistirao sam Stjuartu pre nego što je srušen, takođe za jedanaesterac, protiv Spartaka. Opet, u Ubu sam imao dva dodavanja za čiste zicere koji nisu realizovani. Ne može baš sve ni da uđe u gol, ali da je 50 odsto prošlo, učinak bi bio još bolji.“

I to, malo desnom, koja mu je jača noga, malo i levom, kojom je asistirao Stjuartu protiv Vojvodine. Malo je falilo i glavom – promašio je prazan gol protiv IMT-a u Loznici, a malo, vala, i rukama, pošto je protiv Spartaka morao u dres i rukavice povređenog čuvara mreže Strahinje Manojlovića.

„Ja nisam ni bio svestan šta se dešava, da smo mi već iskoristili svih pet izmena. Kad se Strale povredio, trener me je pozvao do klupe i rekao mi da neko mora na gol, ja sam odmah prihvatio. Bilo bi nerezonski da neko od te petorice svežih koji su ušli sa klupe ode da brani. Ja sam to poslednji put radio još kao klinac, brat mi je bio golman, ali, eto, uspeli smo da pobedimo iako sam primio jedan gol, nekoliko lopti i uhvatio, uz ovacije sa tribina. Mnogo je važno da smo dobili tu utakmicu. Eto i to što smo tada dali gol za pobedu sa igračem manje je dokaz karaktera ove ekipe.“

Posle reprezentativne pauze Radničkom predstoji zaista izazovan mini ciklus. Između prethodne dve, Nišlije na četiri utakmice nisu imale niti jedan poraz. Sada će, u istom periodu, biti čak šest mečeva.

„Čeka nas baš zgusnut raspored. Uz mečeve redovnih kola, protiv Crvene zvezde u gostima, Mladosti kod kuće, Tekstilca na strani i Novog Pazara u Nišu, „umetnuće“ se prvo kolo Kupa Srbije i odloženo gostovanje Partizanu. Liga je, rekao bih, ujednačenija i zanimljivija nego ikad. Pada mnogo golova, sve je manje „dosadnih“ utakmica, po novim terenima mnogo je teško nekoj ekipi da se brani 90 minuta. U tom kontekstu, možda će i najnezgodnije biti to gostovanje Tekstilcu, koji je prijatno iznenadio ove sezone, nakupio solidan broj bodova, a ne znamo kakav će nas teren tamo čekati.“

SAVO MI NIJE PRUŽIO ŠANSU

Prvi put veliku pažnju javnosti Bosić je privukao početkom 2019. godine, kada je iz Crvene zvezde prešao u Partizan. Budući da se u Humskoj zadržao samo šest meseci, iz ove perspektive, tadašnji medijski „hajp“ bio je možda i preteran:

„Trudim se da pažljivo biram reči, a opet znam kolika je verovatnoća da se bilo šta što kažem pogrešno protumači. Ja Crvenu zvezdu zaista poštujem, ona me je stvorila kao fudbalera, pružila mi fudbalsko školovanje, pet godina sam bio tamo, plus šest meseci u Grafičaru. Tačno je, nikad nisam krio da sam oduvek navijao za Partizan, ali i to su neki tumačili i tada predstavljali da sam za Zvezdu igrao kao neki vatreni Grobar. U tom trenutku sam imao stipendijski ugovor, ponuđen mi je profesionalni. Mene su hteli Ivica Ilijev i Bata Mirković, ali je Bata brzo otišao, a došao Savo Milošević, sa kojim sam imao baš loše iskustvo, i tada, a i kasnije kada su nam se putevi ukrstili u Olimpiji. Naprosto, nisam od njega dobio nikakvu šansu.“

I zato, sa samo 18 godina, pravac – inostranstvo. Prva stanica bio je švajcarski drugoligaš Vil:

„Jasno je da sam premlad otišao. Nisam bio sazreo ni kao čovek, ni kao igrač, nisam iza sebe imao ništa opipljivo u srpskom seniorskom fudbalu. Opet, bilo je to dragoceno iskustvo. Sačekao me je legendarni Ćirjako Sforca kao trener. Zahtevan stručnjak, mnogo traži. Voli Balkance, sa mnogima je igrao u Kajzerslauternu, Interu, Bajernu. Posle Vila je preuzeo Bazel. „Namazan“ je fudbalski, odlično „čita“ utakmicu, imao je veliki uticaj na mene. U prvih mesec dana komunicirali smo na engleskom i samo je jednog trenutka prestao i tako me naterao da se bacim na učenje nemačkog jezika. Izvorni nemački sam odlično savladao, dok taj njihov ’švicer dojč’ razumem, ali ne govorim. Razlika je velika, nije samo dijalekt u pitanju, oni baš skraćuju reči.“

ZAR DA UKALJAM OBRAZ PORODICE?

U Olimpiji iz Ljubljane početak je bio kao iz bajke, a kraj kao u najgorem košmaru. Da ne prepričavamo te gnusne optužbe, mnoge detalje o tome ćete vrlo lako „izguglati“, ali ne i epilog tok skandala u kojem je Radivoj bio stavljen na stub srama:

„Za Olimpiju sam postigao gol na debiju, u 120. minutu protiv Vikingura, za prolaz u drugo kolo kvalifikacija za Ligu Evrope. Bilo je kao u najlepšem snu. Igrao sam dobro te sezone, Ljubljana mi je baš prirasla srcu kao grad, ali onda su krenule te baš prljave igre u kojima je učestvovao i klub. Imao sam ponudu iz Meksika i neko je tu umešao prste. Strašan stres, počela je kosa da mi opada. Znate, ja sam rastao bez oca, imam majku, sestru, moj brat ima ćerku, zamislite da uprljam obraz familije! Naravno da se to završilo tako što sam tužio taj list koji je to izvorno objavio i dobio postupak. Ali, niti možeš da tužiš sve koji su preneli, niti da dobiješ punu satisfakciju za ’pakao’ kroz koji si prošao.“

U to vreme postao je i mladi reprezentativac, u generaciji sadašnjih članova A nacionalnog tima Srbije Ivana Ilića, Đorđa Petrovića, Strahinje Erakovića...

„Prošao sam ja sve mlađe reprezentativne selekcije, igrao na U-17 Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj 2017. godine pod selektorom Pericom Ognjenovićem. Selektor mlade reprezentacije postao je Ilija Stolica, koji je imao jake kontakte u Olimpiji gde je prethodno radio, dobio je dobre preporuke za mene, ali bili smo izlazna generacija, tako sam odigrao samo nekoliko utakmica za Orliće.“

(@StarSport)

Put ga je dalje vodio u Portugaliju, u matični klub Kristijana Ronalda:

„Za malo sam ga promašio. Jer, dok je bio najčvršći karantin tokom korone, on je jedno vreme trenirao tamo na Madeiri. Inače, predsednik kluba je i dalje isti čovek koji ga je svojevremeno prodao Sportingu. Imaju tamo muzej posvećen Kristijanu. Nasional je baš tog leta ispao iz Prve lige. Zanimljivo, sačuvao ekipu, nismo uspeli tada da se vratimo u elitu, a oni su to kasnije uradili sa, na papiru, dosta slabijim timom. Tu sam sarađivao sa još jednim velikim igračkim imenom evropskog fudbala, pošto je trener bio nekadašnji kapiten Porta, fudbaler Monaka i madridskog Atletika – Koštinja. Tada sam se sreo sa možda i najjačim fudbalom u dosadašnjem toku karijere. Iako je bila Druga liga, bilo je mnogo Brazilaca i dosta dobrih igrača.“

Bilo kako bilo, ni tamo se nije zadržao duže od sezone, a onda je usledio povratak u srpski fudbal:

„Đorđe Ivanović mi je jedan od najboljih prijatelja iz sveta fudbala, došlo je do nekih kotakata sa Spartakom, ali ideja je bila da oni prodaju Srećkovića ili Bijelovića, pa da se otvori prostor za mene. Ni jedan ni drugi nisu otišli i nije bilo realno da oni ispadnu iz sastava, tako da sam vrlo brzo prešao u Javor. Tada sam raskinuo sa menadžerom i bukvalno krenuo sam, od nule. I bio je to pun pogodak. Javor me je vratio u život. Mnogo dugujem Radovanu Ćurčiću i Milovanu Miloviću. Ma, zahvalan sam im do neba! Ćurčič je veliki stručnjak, ali još veći čovek. Dobio sam šansu, iskoristio je. Neke baš dobre partije sam pružio baš protiv Radničkog i eto me sad na Čairu.“

Zanimljivo, u pravom malom „klanu“ iz Ivanjice:

„Da, Ivelja je tu bio od ranije, došao sam ja, pa Trivante Stjuart, pa Ibrahim Tanko, pa golman Strahinja Manojlović. U tom društvu samo Trivante i Tanko ranije nisu igrali zajedno, jer su se mimoišli u Javoru. A ja se, recimo, sa Tankom poznajem još iz Zvezdinih mlađih kategorija. Nadoći će i on, treba mu vremena da se spremi, izgubio je dva meseca u Izraelu. Ponavljam, uživam trenutno u ovom ambijentu, u ovom Drininom sistemu. Imam ugovor na dve godine, kad bih sad znao da će ovako da potraje, potpisao bih da ostanem do kraja ugovora“, zaključio je u razgovoru za Mozzart Sport Radivoj Bosić.

Na veliku žalost navijača Radničkog, zbog nagomilanih žutih kartona, neće moći da pomogne ekipi u petak, u premijernoj utakmici 12. kola Mozzart Bet Superlige protiv Crvene zvezde u Beogradu...