INTERVJU – Andrija Delibašić: Živim najboljih šest meseci! Ne mora čovek uvek da se hvata za tužnu sudbinu

Ovakve intervjue niko ne voli. Sagovornik, jer čeprka po bolnim temama; novinar, zato što igra na ivici patetike; čitalac, iz razloga što „nema vremena“ da skroluje više od dvaput. Samo, Andrija Delibašić nije običan sagovornik, nego direktan kao što je bio pred golom. I koliko god detaljno govorio o čisto sportskim temama, još je precizniji kad zađe na teren privatnosti.

Tamo gde mnogi ne žele. Odakle beže. Razumeli bismo i njega da je odmahnuo rukom. Ljudski. Prešaltali bismo se na sport. Mada, ima nešto bitnije od fudbala.

Život!

O njemu, iz atipičnog ugla, bivši napadač Partizana, sada u ulozi sportskog direktora Budućnosti iz Podgorice, govori bez ustručavanja. S jasnom namerom da predstavlja putokaz drugima. Da ne odustanu. Nije rekao, a kao da jeste: primio je gol u uvodnim minutima, na opšte zaprepašćenje javnosti, izjednačio pre kraja prvog dela i deluje da ima dovoljno prostora i vremena za preokret, posle onoga što ga je snašlo krajem januara kad su mu lekari konstatovati tumor na mozgu.

„Borba se nastavlja“, prihvata Delibašić suočavanje sa istinom u intervjuu Mozzart Sportu.

„Od prvog časa mi je bilo jasno da će ovo biti trka na duže staze. Zasad je prošlo tek šest meseci i mogu da kažem da predstavljaju najbolji deo mog života. Kako u fizičkom smislu, jer se dobro osećam, tako i sa aspekta ljubavi i podrške koje sam osetio. Čovek mora da bude zahvalan što je ostao živ, da može da vidi sve to. Neko ne dočeka da spozna svu emociju koju drugi ka njemu emituju. Ja jesam“.

Sve je krenulo, na prvi pogled, bezazleno. Početkom kalendarske godine Andrija je osetio bol u glavi i, pošto nalik većini ljudi, nije baš oduševljen posetama lekarima, tek na insistiranje supruge Milice pojavio se u bolnici.

„Nikakve simptome nisam imao. Samo sam najednom osetio konfuziju. Ništa više. Mali umor se iz dana u dan povećavao. Zakazan pregled ionako nisam imao. Bio sam u Baru, na treningu Mornara, popodne su krenuli atipični bolovi u glavi. Znam kako je kad ’puca’ taj deo tela, ali ovo je bilo drugačije. Ne samo čelo ili migrena, nego bukvalno cela glava. Osetio sam prelamanje, nalik munjama i gromovima. Tek tad, na nagovor supruge, krenuo sam u Urgentni centar u Podgorici. Nalazi koji se tiču krvne slike ili pritiska bili su u redu. Onda je supruga bukvalno molila ljude da odrade skener, jer nisam neko ko ima malu toleranciju na bol. Bio sam ranije podvrgnut operacijama glave, usled raznih udaraca, nemam s tim problem, ali ovi bolovi su bili neizdrživi. Sećam se da je bio petak, nalazio sam se u polusvesnom stanju, sve mi se mešalo pred očima, ali sam znao šta se dešava. I evo, sad vam kažem, koliko god čudno nekom delovalo, nisam se mnogo potresao kad sam čuo dijagnozu“.

Andrija Delibašić (© Star sport)

Doktori su u zdravstveni karton zaveli „lezije ili netipične promene na kori mozga“. Usledio je dodatni pregled magnetnom rezonancom, pa konsultacije sa neurohirurgom.

„Već tad je nagovešteno da je situacija loša, ali smo čekali da pošaljemo nalaze za Beograd, jer u Podgorici, koliko god bile opremljene operativne sale, nema aparature za mikrohirurgiju. Morao sam na operaciju tumora mozga“.

Malo pre 42. rođendana. Sportista. Uzoran čovek. Da ostaneš bez reči. Mnogima nije bilo jasno.

„A moja prva reakcija – ništa! Ni sad ne mogu da razaznam da li sam u trenutku kad mi je saopštena vest bio pod uticajem lekova, da li je tumor već narastao do mere da je malo štetio pojedinim funkcijama, da li sam se stvarno osećao dobro. Lekari su mi dali terapiju za smanjenje otoka, jer je bio veliki pored mesta gde je tumor. Čim je otok prestao da pritiska nervno korenje više nisam osećao bol, što mi je u tom trenutku bilo najvažnije. Uspeli smo da dođemo do lekara koji je konstatovao da je mesto gde se razvio tumor dostupno. Bilo je važno da nije ušao u koru mozga, onda bi nastao veći problem. Pričao sam sa sigurno 15 do 20 neurohirurga i niko nije mogao da konstatuje uzrok nastajanja tumora“.

Onda kreće preispitivanje. Borba sa samim sobom. Odmotavanje filma i traganje za krivcem.

„Čovek uvek najpre krivi sebe. Ideš unazad i pitaš se šta si radio loše, da li se hranio nezdravo, jesi li konzumirao alkohol, pušio cigarete, zapostavio sportski način života... Ljudi iz branše, neurohirurzi i ostali lekari savetovali su me da to ne radim, niti da čitam šta piše po internetu, kao i da je najizvesnije u pitanju trauma iz sporta. Skoro dve decenije sam igrao fudbal, zamislite samo koliko je udaraca glavom ili u glavu bilo. Pucala mi je glava sigurno sedam, možda i osam puta. Moguće da se tako stvorila trauma“.

Posle serije ispitivanja i priprema i operativni zahvat je obavio spec. dr med. Vojislav Bogosavljević u Kliničkom centru Beograd.

„Čovek mi je doslovce spasao život. Posebna zahvalnost njemu, ali i saradnicima, lekarima, sestrama i osoblju na odeljenju neurohirurgije. Bili su divni prema meni sve vreme. Na odeljenju sam bio najmlađi. Na žalost. Ili, možda, na sreću. Sve vreme svestan o čemu je reč, ali strah nisam osetio, znajući da nisam u stanju ništa da promenim. Sport me je tome naučio, da se koncentrišem samo na detalje koji su u mojoj moći. Zato su me samo interesovali sledeći koraci“.

DANKO LAZOVIĆ PLATIO PRIVATNI AVION IZ PODGORICE ZA BEOGRAD

Transparent navijača Budućnosti (©Starsport)

Kakva je ličnost Delibašić i koliko je prijatelja stekao možda najbolje svedoči informacija da je ceo region skoro dva meseca znao šta se dešava, ali niko nije hteo javno da objavi, kako bi zadržao privatnost i zaštitio porodicu dodatnog uznemiravanja. Sve dok na kvalifikacionoj utakmici za plasman na Prvenstvo Evrope, Crna Gora – Srbija, na stadionu Budućnosti, nije osvanuo transparent: „Andrija, pobedi još jednom“. Ubrzo se vest proširila na ostale meridijane, te su poruke slične sadržine sa stadiona u Španiji slali navijači Rajo Valjekana, Majorke, Sosijedada i Erkulesa.

„Stalo mi je da decu od 14 i 17 godina zaštitim medijskih natpisa, pitanja i pretpostavki. Uz to, nisam hteo da me bilo ko sažaljeva bez obzira na bolest. Nikad nisam voleo da ja nekog tešim na taj način, zato nisam želeo ni mene, ali podrška koju sam osetio je za pamćenje. Najviše bih voleo kad bih mogao ponaosob, svakome ko me se ovih meseci setio, da priđem i stisnem ruku“.

Svi to rade iz empatije za koju često mislimo da je iščezla. Dokazano na više primera – nije.

„Danko Lazović i Saša Ilić, sa suprugama Jovanom i Tijanom, sve vreme su bili tu. Saša je imao obaveze u Sofiji, ali tu je. Ne znam ni danas kojim kanalima su Tijana i Jovana uspevali da dođu u posetu, do bolničke postelje donesu hranu koji su same kuvale. Znaš, to su neke stvari za ceo život... Familija, razume se, to je posebna vrsta ljubavi. Bezgranična. A Danko... Ljudi moji, pa on je bez pitanja, organizovao i platio prevoz privatnim avionom iz Podgorice za Beograd. Ne bih da delujem ne znam ni sam kako, ali saberi, oduzimi, sve nas je spojio fudbal. I Partizan“.

Iako su to bili emotivni trenuci, Delibašić se svega seća. I transparetana pod Goricom i na Valjekasu, majica sa njegovim likom koji su pred početak meča nosili igrači Sutjeske i Čelika, podrške navijača Budućnosti.

„Nisam do danas pustio suzu što se tiče tog slučaja. Niti ću to činiti ubuduće. Znam sportiste koji su prolazili jednako teške situacije, reagovali stavljajući ruke na glavu, kukali nad prokletom sudbinom. Neću tako. Nisam to ja. Niti ću biti do kraja moje borbe. Disciplinovan sam, promenio sam način razmišljanja, poglede na svet i zato proteklih šest meseci vrhunski živim. To sad deluje malo bezveze, kao patetika, a u stvari je tačno. Ne znam da li čovek dobije drugu šansu, da koristi svaki dan, ali znam da više vremena poklanjam detaljima koje sam, mahom zbog fudbala, zapostavljao. Češće sam sa porodicom, drugarima, na svežem vazduhu. U svemu ovome ima i pozitivnih stvari. Ne mora čovek uvek da se hvata za tužnu sudbinu. Nervira me kad mi neko kaže kako je moguće tebi to da se desi? Desilo se, idemo dalje, ne bi trebalo klonuti“.

Da to nisu samo reči bez osnova, već da stvarno živi drugačije bivši centarfor dočarava primerom.

„Znam ljude koji su se zatvarali u sobe i nisu izlazili četiri nedelje, a ja sam bukvalno sa zračenja u Podgorici išao na trening u Bar automobilom i vraćao se. Po 100 kilometara svaki dan. Osim toga, viđao sam da pojedine dame u ranim jutarnjim satima dolaze na zračenje i odatle pravac kancelarija. Gledam njih i pitam se: ’Šta ti hoćeš?’ Svačega sam se u životu nagledao, ali poruka podrške kakve sam dobijao – nikad! Neki nisu morali ništa da govore. Uradili su dosta. Onda sam shvatio, prvo: da mi je drago što su moja deca mogla to da vide, jer njihov tata je, ipak, nešto za života uradio; drugo: sve je prolazno, osim porodice, prijatelja, kumova, ljudi koji bi učinili sve za tebe“.

Na ovom mestu Andrija skloni pogled u stranu. Obori glavu. Nešto mu upade u oko... Minut tišine. Nikad duži minut u jednom intervjuu. Ljudska reakcija. Čista emocija.

NAVIJAČI BUDUĆNOSTI SE ZASITILI DOMAĆIH USPEHA, POTREBNO NAM JE MALO EMOCIJE PREMA KLUBU

Tako se završio skoro jednočasovan razgovor u jednom novobeogradskom lokalu, tik uz hotel Jugoslavija, gde je prošle sedmice Delibašić boravio sa eskpedicijom Budućnosti tokom posete Beogradu i prijateljske utakmice sa svojim Partizanom.

„Novu ulogu, iako zahtevnu, doživljavam sa manje stresa nego prethodne. S obzirom na veliko igračko, a skromnije trenersko iskustvo, pokušaću da se nametnem i kontaktima pomognem Budućnosti da se vrati na stare staze“.

Prvi potez povukao je tako što je u klub vratio Mladena Milinkovića na poziciju šefa stručnog štaba. Razumljivo, ako se zna da su njih dvojica sarađivali (Andrija bio pomoćni trener) u periodu kad su Đetići osvojili dve titule i jedan kup. Oba naslova su bile ubedljiva, sa 28 i 18 bodova prednosti, uz rekordan niz od 34 utakmice bez poraza i neka fina izdanja u Evropi u doba korone. Baš zbog nekih kasnijih debakla na međunarodnoj sceni je i došlo do promena i povratka Delibašića u klub.

„Navijači Budućnosti su se zasitili domaćih uspeha. Svi očekuju evropski iskorak, ali nikako ne da se desi. Naprotiv, bili su skandalozni porazi, koji zbog kojih smo pali na rang listi UEFA i došli u situaciju da je igramo pretkolo u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Razmišljao sam zbog svega što se desilo, ali u sportu te nikad ne zovu kad je lepo. Siguran sam da mogu pomognem, da se polako kroz utakmice koje ćemo povremeno igrati u Srbiji i regionu pripremimo za ono što sledi kad naredni put izađemo u Evropu. Grešilo se u crnogorskom fudbalu godinama, često se čekalo poslednje kolo da se vidi ko će biti prvak, koji tek onda kreće da spremanje za Evropu, a za to ima 20 dana. To je prva promena kojoj ćemo pribeći, svaku reprezentativnu pauzu koristićemo za jake provere, već imamo dogovor sa Sarajevom za oktobar. Ranije smo tokom stanke u prvenstvu igrali protiv drugoligaša iz Crne Gore, a onda nam u Evropi Struga iz Makedonije održi čas fudbala. Ovako ćemo pokušati da pripremimo ekipu adekvatno“.

Andrija Delibašić (© Star sport)

Na osnovu svega navedenog, logično je zapitati se ima li Budućnost odgovarajuću konkurenciju u Crnoj Gori, u svetlu činjenice da je šampion, a uprkos turbulentbnom letu opet lider na tabeli.

„Teško će se ponoviti period od pre tri ili četiri godine kad smo pobegli rivalima po 20 bodoa. Čini mi se da je liga iz godine u godinu slabija, kvalitetni igrači odlaze iz Crne Gore, mahom u region. Na primer, naši momci više nisu stranci u Bosni i Hercegovini. Nemamo finansijsku moć da dovedemo ekstremno kvalitetne strance kao Partizan i Zvezda, ali ja se trudim da uz dobar skauting pokušamo da nađemo igrače iz okolnih zemalja koji će nam pomoći. Potrebno nam je i malo više emocije prema klubu, zbog čega se oslanjamo na igrače koji već znaju šta je braniti boje Budućnosti. I nije lako momcima iz manjih crnogorskih klubova da dođu kod nas, jer su navikli da igraju pred malim brojem gledalaca, a ovde je uvek pritisak“.

Kad je reč o emocijama, opet je u ekipi Petar Grbić, sa kojim je Delibašić sarađivao u Partizanu, Budućnosti i Mornaru. Iako ima 35 godina, još mu se igra.

„Genetika i profesionalizam mu omogućavaju da traje. Tako će biti sigurno još tri, četiri sezone. Dobro izgleda, kvalitetno deluje na terenu, naučio je postiže golove, što nije bila njegova osobina ranije, stvarno je istinski lider Budućnosti. Iako je bio u Partizanu, uvek je potencirao ko je i odakle je, tako da je predvodnik talasa iskusnih igrača i velika potpora mladima“.

Isto tako je lako pretpostaviti da i od Delibašića mogu dosta da nauče, imajući u vidu bogatu karijeru, veličinu klubova i trofeje.

„Drugačije je u odnosu na trenerski posao kojim sam se do skora bavio. Tad moraš u sekundi da odlučuješ, a kao direktor imaš vremena da razmisliš hladne glave, iz prikrajka. Prija mi. Na kraju krajeva, manje je stresno. Bio sam saradnik Marku Nikoliću u Partizanu i tad sam govorio da stres kojim je šef struke izložen ne može da se poredi ni sa jednom drugom ulogom u sportu, ni sa igračkom, niti funkcionerskom“.

Sa nove pozicije, kao sa osmatračnice, može Andrija da primeti ima li u Crnoj Gori, konkretnije Budućnosti, talenata koji bi uskoro mogli da se otisnu ka Beogradu, kao što je bilo decenijama.

„Dva bisera su u našoj ekipi, Vasilije Adžić je 2006. godište, već je standardan prvotimac, dobijali smo za njega ponude iz Francuske, Nemačke i Italije se raspituju. Cenim da je, posle Stevana Jovetića, Adžić nešto najbolje što se desilo u crnogorskom fudbalu u poslednjih 15-ak godina. Drugi je ofanzivni vezni Milan Vukotić, vratili smo ga iz zagrebačkog Dinama, drago mi je što je u mom mandatu pod Goricom. Ima 20 godina, ali nećemo žuriti sa prodajom".

VLAHOVIĆ NA TRENINGU DOK NE PADNE MRAK

Sa Radojem Smiljanićem (© Star sport)

To je što se tiće budućnosti. A ako govorimo o prošlosti, prethodni boravak Andrije Delibašića u Partizanu pamti se, između ostalog, po ulozi trenera zaduženog za rad sa napadačima u poslednjoj šampionskoj sezoni.

„Moja uloga nije bila vidljiva i toliko bitna, ali se ispostavilo da je rad sa špicevima urodio plodom. Leonardo i Uroš Đurđević su srušili sve rekorde što se tiče golova, Leandre Tavamba bio dragocen u drugom delu sezone, mladi Đorđe Jovanović napredovao, Dušan Vlahović pokazao izvanredne radne navike... Zbog te duple krune sam se osećao ispunjenijim nego u igračkim danima. Naredne sezone, posle Nikolićevog odlaska, nismo imali dobrih rezultata u prvenstvu, ali smo ostvarili zapažen uspeh u Evropi sa Miroslavom Đukićem. Iz tog perioda pamtim i dolaske Aleksandra Mitrovića u Zemunelo nekoliko dana pre okupljanja reprezentacije. Pomogao nam je u mnogim detaljima, tad nisam ni morao da vodim trening, samo postavim Mitra u kazneni prostor, a Vlahović i Jovanović, koji su ostajali na ’dopunskim časovima’, gledaju, ne trepću. Na primer, nisam loše igrao glavom, ali Mitrović je nešto posebno“.

Vlahović je maltene već tad bio prodat Fjorentini, zato nije igrao, ali kao bivši napadač, kompetentan da proceni sposobnosti, da li je Delibašić tad mogao da pretpostavi da će ga sad gledati u Juventusu?

„Sa njim je bilo najlepše, ujedno i najteže raditi. Najlepše, usled ambicija i savršeno tehnički izvedenog šuta. Znam da smo radili na udarcu desnom nogom, pošto je levu doveo do perfekcije. Nekoliko puta se naljutio što smo forsirali desnu, ali mu je bilo zabavno. Najteže, jer se dešavalo da treninge okončamo u mraku. Ekipa bi već završavala večeru, a on i ja šutirali golmanu Aleksandru Popoviću. Ne da se nije ljutio što je ostajao posle svih, nego je tražio još. Ili, na primer, Marko Nikolić odredi dva slobodna dana, ja isplaniram odlazak u Crnu Goru, a on šapne treneru: ’Mogu li ja individualno sa Delijem?’ I tako, ništa od mog puta da vidim familiju“.

DEČACIMA DOSADNO DA SKUPLJAJU LOPTE, A MI SE PRED NJUKASL SVAĐALI

Dosta toga se promenilo od Delibašićevog odlaska iz Humske. Nije samo do izostanka trofeja ili kvalitetnih igrača, manjka sposobnih ljudi i upravljačkim strukturama, već do nedostatka poštovanja prema bivšima asovima.

„Smeta mi kad vidim da Partizan sve manje prostora daje mladim igračima. S vremena na vreme se dese Mihajlo Ilić ili Samed Baždar, dok se mali Nikola Terzić skroz izgubio. Promenile su se i okolnosti. Mi smo nekad u domaćem prvenstvu bili nadmoćni, bežali Crvenoj zvezdi po desetak bodova i bilo je prostora za talentovane momke. Sad je Partizanov problem što je večito u senci Crvene zvezde. Teško je da kad juriš nekoga da daješ šansu mladim igračima, jer je svaka utakmica na nož. Izgubila se i energija mladih igrača. Prošle sedmice smo bili u Zemunelu, prošao nam je trener mlađih kategorija i rekao da je kritikovao dečake što nisu prepoznali Srđana Radonjića i Andriju Delibašića. Dalje od Rikarda i Natha ne znaju, tu se izgubila draž. Mi smo se utrkivali ko će da skuplja lopte protiv Njukasla 1998. kad je Vuk Rašović postigao gol za prolaz. Svađali se, maltene. Sad skupljanje lopti doživljavaju kao dosadu. Kao, ’šta ja imam da skupljam lopte’. Bolje da ’vise’ na telefonu negde ili sa društvom u gradu“, secira jedan od problema Andrija Delibašić.

Kao dok je igrao igrao fudbal – precizno.