Izašla je knjiga Andrija Ševčenka: Zvoni komšija na vrata, kad ono… Tri meseca sam se budio vrišteći

Bio je jedan od najboljih napadača modernog fudbala. Najbolji fudbaler koji se ikad pojavio na istoku Evrope. Najbolji učenik mitskog Valerija Lobanovskog, jedan od simbola moćnog Milana i golgeterska sila koja je harala tada strašnom Serijom A i evropskim fudbalom.

Andrij Ševčenko je 2004. osvojio Zlatnu loptu za najboljeg fudbalera sveta, a godinu dana ranije doneo Milanu titulu prvaka Evrope u finalu sa Juventusom. Promenio je istoriju Rosonera.

Koliko je uspon velike karijere bio brz i veličanstven, toliko je i pad bio bolan. I krenuo je od najluđeg finala u istoriji Lige šampiona izmepu Milana i Liverpula u Istanbulu. Godinu dana posle njega, Ševa je odlučio da napusti Milan, ode u Čelsi i ostalo je neslavna istorija… O kojoj je otvorio srce u nedavno objavljenoj autobiografiji “Moj život, moj fudbal” iz koje smo izdvojili samo neke od najzanimljivijih delova.

U šest rečenica je umeo sve da kaže, otkrio je velikane svetskog fudbala

Poput početka trenerske ere Karla Anćelotija u Milanu…

“Karlo Anćeloti je je zamenio Fatiha Terima. Kao nekadašnji Milanov vezista je osvojio sve i bio veliko ime italijanskog evropskog i svetskog sporta. Baš ono što je Berluskoni želeo. Trebalo je da krene u trenersku priču sa Milanom. Dosta ljudi u svlačionici ga je već poznavalo poput Maldinija i Kostakurte. Na treningu bi vam pričao stvari kao trener i šef i ništa više od toga. Ali van treninga je bio jedan od nas. Bivi igrač među aktuelnim igračima. Nijedna tema nije bila zabranjena za razgovor, šalio se i zezao kao i mi. Ako si imao problem, znao si da će te saslušati i da će ti pomoći da ga rešiš. Lako smo mogli da zaključimo kada je srećan i raspoložen jer je tada više jeo”, kaže Andrij Ševčenko.

Ukrajinac otkriva i kako je Anćeloti fudbalski izmislio Andreu Pirla.

“Odmah je provalio Pirla koji kod Terima nije igrao. Mi igrači smo znali koliko je Andrea dobar fudbaler, jer smo svakodnevno trenirali sa njim. Svaki put kada bi dobio loptu, napravio bio šou. Tretirao je loptu sa poštovanjem. On je najbolji tehničar kojeg sam video u karijeri. Kada bi bio pod pritiskom na treningu, sačuvao bi loptu kao u sefu. Kada bi svi oko njega ušli u paniku, on je bio smiren. Kada bi igrali flastera na njemu ili ga udvojili, opet bi ostajao miran i sačuvao loptu. I onda bi odjednom pasom pronašao napadača u špicu u idealnom tajmingu savršeno čitajući pokrete protivnika. Mogao je da provuče loptu kroz najsitnije rupe. On je video tunele gde niko drugi nije ni mrvicu prostora. Plesao je svoj fudbal kao da je teren pozorište”.

Ipak, kod Terima nije igrao…

“Kada smo bili sigurni u svlačionici da nas niko neće čuti, pričali smo između sebe i čudili se zašto taj momak ne igra kod trenera. Čim je Karlo došao, nije više bilo potrebe da postavljamo takva pitanja. Onog trenutka kada je on seo na klupu, Andrea je zakoračio na teren i više se nije vratio na klupu. Karlo ga je stavio da igra ispred odbrane davajući mu više vremena i prostora da igra svoju igru. Jedina stvar koja se kod Pirla nikada nije promenila je izraz njegovog lica. Bio je isti 24 sata dnevno. Bilo je nemoguće proceniti da li je ljut ili srećan. I izvlačio je korist iz toga”.

Milan je već u drugoj Anćelotijevoj sezoni osvojio Ligu šampiona golom Ševčenka u penal seriji protiv Juventusa, a već na leto je došao još jedan igrač koji će postati najbolji na svetu u crveno-crnom dresu. Kaka.

“Stanje uma kompletne svlačionice je bilo potpuno transformisano njegovim dolaskom. Kada se pojavio na prvom treningu u Milanelu već je pričao italijanski jezik. Sjajan momak, veoma religiozan, lepo vaspitan, iz dobre porodice… Jako inteligentan i uvek spreman. Od prvog treninga nas je ostavio bez teksta. Otvorenih usta smo gledali u neverici šta radi… Brazilski klinac od 20 godina koji je sve radio kako treba. Gledaš i ne veruješ. Nikada nije ništa pogrešno uradio. Imao je inspiraciju, klasu, snagu, viziju… Za moj stil igre je bio dar sa neba imati “desetku” sa takvim karakteristikama iza sebe. Uzeo bi loptu između linija, nosio je u punoj brzini 20 ili 30 metara do šesnaesterca… Onda bi stao, pogledao ka meni dok su protivnički defanzivci padali oko njega. Dodao bi mi loptu i nameštao me uglavnom u situacije ‘jedan na jedan’ sa golmanom. On je video fudbal kao retko koji igrači na svetu”.

U prvoj zajedničkoj sezoni kao tandem Ševčenko i Kaka su osvojili skudeto. A u drugoj doživeli traumu…

“Svakome ko je vezan za Milan, 25. maj je datum kada se svet naglavačke okrenuo. Kao da je sve namerno tako počelo… Samo smo mi postojali na terenu, Kaka je leteo, posle minut je Maldini dao gol za vođstvo. Pogodio sam i ja, ali je pomoćni sudija poništio zbog nepostojećeg ofsajda. Velika nepravda, ali smo nastavili dalje. Namestio sam gol Krespu za 2:0, onda je on dao i lob za 3:0 na poluvremenu. Naši navijači su pevali, ali i njihovi”.

Godinama kasnije su se ispredale razne teorije da su Rosoneri već na poluvremenu proslavili pobedu.

“Bilo je to srećno poluvreme, ali nije bilo nikakve žurke. I onda je u razmaku od šest minuta došlo potpuno pomračenje. Mrak i samo mrak. Bez tračka svetlosti da nas izvede iz mraka. Bauljali smo okolo po terenu… U 54. minutu je Džerard glavom smanjio na 1:3, u 55. je Šmicer je pogodio sa distance. Pomoćni je mahao ofsajd, ali glavni nije video. Još jedna velika nepravda. Bio je čist ofsajd. Trljali su so na naše rane. Strah je zakucao na naša vrata. Neverica. Posle 60 minuta i 11 sekundi, Ćabi Alonso je pogodio za 3:3. Dida mu je odbranio penal. ali je natrčao na odbijenu loptu. Pokušavali smo da se vratimo, probali sve, ali nije išlo…”.

Tada zvanično najbolji igrač sveta je na kraju ispao apsolutni tragičar meča. Čak i na 3:3 je mogao da vrati Milan u vođstvo u produžecima, ali je promašio zicer. Dva u stvari.

“Nešto čudno se desilo... Još u Milanelu se javio taj sudija iz budućnosti. Bio je to neki sudbinski znak. Nekoliko dana pre Istanbula, na treningu mi je Seržinjo centrirao sa levog krila, ja sam tukao glavom sa pet metara, a Abijati mi je odbranio. Onda mi je odbranio i drugi pokušaj sa metar. Neverovatna dvostruka odbrana. Pomislio sam: ‘Sledeći put moram da šutiram jače i ući će’. Taj trening nije izgledao ništa drugačije nego stotine drugih koje smo odradili pre toga… I onda u Istanbulu, tri minuta pre kraja, Seržinjo mi centira sa levog krila, šutirao sam glavom sa pet metara. U njega! U trenutku mi se u glavi pojavio glas. Moj glas! Govorio je da šutiram jače. Premotao sam film na tu scenu iz Milanela, pogledao sam Liveprulovog golmana i zamislio u glavi da je Abijati. Sa manje od metra sam natrčao na otpadak i tukao jače… Ali je opet odbranio. Ludilo… I otišli smo na penale”.

I tamo je Ševčenko ispao tragičar. Za razliku od finala dve godine ranije kada je pogodio poslednji penal, sada ga je promašio i krenulo je slavlje Redsa.

“Dudek se kretao levo, desno, skakao okolo, skakao po našim živcima… Krenuo sam laganim korakom sa centra do bele tačke. Držao sam loptu u rukama i imao možda šut za drugu Zlatnu loptu u karijeri. On je skakao, mahao rukama, ali nešto manje nego pre toga… Moj zalet je bio brz, ali sam onda usporio. Odlučio sam da gađam po sredini. On se bacio desno ali, mu je leva ruka ostala i lopta ga je pogodila u nju. Centimetri su podvukli liniju između svega za njih i ničega za nas. Kraj priče. Sve je bilo gotovo. To je više bio moj promašaj nego Dudekova odbrana. Nisam otvorio stopalo kako treba i nisam pogodio ugao koji sam želeo”.

Otkriva Ukrajinac da ga je ta utakmica poganjala kao zao duh… 

“Verujte mi da sam kasnije pogledao celu utakmicu u snimku makar 100 puta, a tu Dudekovu odbranu u produžecima makar 1.000 puta. Neki od saigrača su uspeli da izbrišu taj horor iz glave, ali ja sam želeo da do detalja proučavam gde smo pogrešili. I što sam više gledao, manje sam razumeo. Što sam više želeo da nađem objašnjenje, sve više sam ludeo. To je bila kiselina koja me je izjedala iznutra. Budio sam se usred noći obliven znojem. Vrištao sam u krevetu… Tri meseca je to trajalo, osećao sam se kao talac Istanbula. Kao da sam u zatvoru sa čuvarima u crvenim dresovima koji stoje oko mene i drže trofej. Moj um je postao ludnica. Ili ću nastaviti da se raspadam ili ću potražiti stručnu pomoć. Rešio sam da ne smem više da mislim o tome. Andrij, odustani! Bilo je teško ali sam uspeo. Spavanje mi se vratilo u normalu i prestao sam da vrištim u snu”.

Ipak, ne krije da je i Liverpul zaslužio tu titulu.

“Moram da odam priznanje Liverpulu. Pogotovo njegovim navijačima koji nisu odustali na 0:3. Ni na sekund nisu napustili svoj tim. Kada su gubili 0:3, oni su pevali sve jače i jače. Dali su srce igračima i izvukli ekipu iz živog blata. Videli smo i mi na terenu da se oni nalaze pred slomom, ali da ne odustaju i da veruju u čudo. Vratili su se iz klasičnog nokauta. Šanse su bile jedan prema 100. Ma jedan prema 1.000. Ali verovali su da će šansa da im se ukaže… Istina je, mi smo izgubili taj meč, ali je istina i da su ga oni pobedili. Borili su se srcem”.

Usledila je sezona bez trofeja, prvo veliko takmičenje sa Ukrajinom na Mundijalu u Nemačkoj i šokantan transfer u Čelsi. Tamo je počela propast velike karijere… Povredio se u osmini finala Mundijala protiv Italije, došao sa povredom u novi klub i nikada više nije zaigrao kao u Milanu.

“Molio bih ljude da razumeju da su moje poteškoće u Čelsiju bile uzrokovane zdravstvenim poblemima. Navijači su bili sjajni prema meni, ali ja nažalost nisam mogao da im uzvratim. Plašio sam se čak da ću morati da završim karijeru. Osećao sam se loše i grizla me savest zbog kluba i ljudi u njemu. Ceo svet bih dao da sam mogao da vratim za svu podršku koju sam dobijao. Umesto toga, bio sam slomljen. Pokušao sam da dam sve od sebe jer je to bio jedini način na koji sam se ponašao tokom karijere, ali duboko u sebi sam osećao da je motor prestao da radi. Mediji su me razapinjali, a samo ja sam znao u čemu je zaista problem. Akumulirani umor od kojeg se nikad nisam oporavio. Isceđenost”.

Otišao je na operaciju posle prve sezone.

“Nešto na toj operaciji nije urađeno kako treba. Nikada se više nisam osećao kao pre nje”.

Ševčenko je ušao povređen u sledeću sezonu i taman kada se vratio sa dva gola u remiju protiv Aston Vile (4:4), usledila je povreda leđa.

“Najgori mogući momenat da se povredim. Izgubio sam snagu koju više nikad nisam vratio”.  

Nakon dve godine u Londonu, vratio se u svoj Milan na jednogodišnju pozajmicu, ali nije bio ni bleda senka nekadašnje “sedmice” u crveno-crnom dresu. Pormenili su se i saigrači, neke nove zvezde su sada nosile Milan.

“Anćeloti je i dalje bio na kormilu. Dok sam se na terenu divio talentu apsolutnog fenomena Ronaldinja, Dejvid Bekam mi je pokazao šta znači profesionalizam na najvišem nivou. Oni koji ga nisu poznavali su pričali o njegovom imidžu, supruzi Viktoriji, opsesiji za dobrim izgledom… Ali srećnici koji su imali priliku da treniraju sa njim i svakodnevno razgovaraju su videli manijakalnu posvećenost i kontinuiranu želju za podizanjem kvaliteta. Znojio se, borio, trčao… Sve da bi već sjajnu tehniku podigao još na viši nivo. Dejvid Bekam je bio primer svi nama”.

Otkriva i da se sjajno slagao sa slavnim Englezom van terena.

“Jako sam cenio način na koji se uklopio u ekipu i ulogu koju je prihvatio. Nekoliko puta smo bili na večerama i imali neke zanimljive angedote. Kao naprimer kada sam ga pozvao kod mene kući da gledamo Ligu šampiona Mančester Junajted – Inter. Bili su i Bepe Favali, Paolo Maldini, Alesandro Nesta… Dejvid je proveo godine u Junajtedu i ostao veliki navijač Crvenih đavola. Mi smo mu kao saigrači bili saveznici na kauču u navijanju. Mančester je dobio 2:0 i reći ću vam da su neki trčali na prozor i vrištali od sreće kada su padali golovi”.

Opisao je i kako su igrali fudbal u dvorištu…

“Kuća mi je bila blizu San Sira i jedno veče smo se Bekam, Favali, Nesta i ja dogovorili da izađemo u dvorište da igramo fudbal. Lopta je tu i tamo letela preko ograde u komšijsko dvorište, a mi smo se poput dece drali ‘Loptaaaa’, ali nismo dobijali nikakav odgovor. Srećom, imali smo dovoljno lopti da nastavimo kada nam padne kod komšije. Nismo baš bili tihi i u jednom trenutku se začulo zvono na vratima. Pogedali smo se i rekli: ‘Dobro, možda je neko od komšija ljut zbog buke koju pravimo i došao je da se žali’. Otvorio sam vrata i tamo je stajao komšija. Držao je četiri lopte u rukama i nije imao baš najsrećniji izraz lica: ’Izvinite momci, je li ovo vaše’. Bio sam u šoku: ‘Jeste, Paolo… Izvini’. Komšija je bio Paolo Maldini. Prasnuli smo od smeha, nismo znali da je njegovo dvorište. I upravo smo dobili novog člana ekipe. ‘Hteo bih da igram samo u odbrani ako je moguće’, odgovorio je i nastavili smo da se igramo poput male dece”.