Ludo, hrabro, istorijski! Don Karlo sa dve najteže klupe kreće u fudbalsku besmrtnost

Anćeloti odazi kao poražen iz evropskog fudbala. I ne budite tako sigurni da se neće vratiti kao što se iz  Evertona vratio na klupu Reala Madrida. Ima tu još nezavršenog posla (Roma, reprezentacija Italije, možda i Milan…), a deluje da mu penzija nije ni na kraj pameti.

Da li je baš morao da otvori brazilsku stranicu? Da grandioznu karijeru stavi na kocku i pokvari utisak na kraju?  

Neki drugi veliki treneri koji kalkulišu i više vode računa o imidžu i zoni komfora, sigurno ne bi sada zagrizli tu crvljivu jabuku. Ali, Anćeloti je pokazao neverovatnu hrabrost da uđe tamo gde drugi ne smeju da pokucaju. Od Brazila je ostalo samo ime… I dalje je sveže sećanje na šta je Brazil ličio na Monumentalu i na šta liči poslednje dve godine. Ako je nekad postojao loš momenat da veliko strano ime preuzme Selesao, onda je to ovaj. Ogroman je nesklad između očekivanja i mogućnosti brazilske reprezentacije. Nijedan trener nema čarobni štapić kojim bi ofarbao čuveni dres iz blede u jarko žutu boju i vratio izgubljeni sjaj Selesau.

Da je do para, išao bi u saudijski Al Hilal i uzeo 50.000.000 evra godišnje. U Brazilu će takođe zarađivati ogroman novac i biti najplaćeniji selektor sveta sa 10.000.000 evra godišnje i još 5.000.000 kroz bonuse. Ali, teško da je finansijski momenat ovde imao neku ključnu ulogu…

Izazov je ono što je radilo Anćelotija prilikom ovog izbora. Mogao je Italijan da preuzme Brazil i 2022. i 2023. kada su ga zvali, ali je odbio. Situacija je čak tada bila i za nijansu bolja jer ovaj sadašnji Brazil ruši sve negativne rekorde i nije se još ni kvalifikovao za Mundijal.

Zašto baš sad?

Možda zato što je izazov još veći. Italijan neće imati vremena za dugoročan projekat. Prvi put će u karijeri samostalno raditi u reprezentivnom fudbalu posle 30 godina rada u klupskom, na dnevnom nivou. A posla će imati preko glave…

Za početak, Anćeloti će morati da iskoristi najveću trenersku i ljudsku vrlinu – da izgradi svlačionicu. Prioritet je da zaštiti igrače od malignog uticaja štetočina iz legla korupcije. Dakle, moraće da maksimalno distancira ekipu od FS Brazila i njegovih čelnika. Od ambijenta sve kreće…

Nakon višegodišnjeg eksperimentisanja sa domaćim stručnjacima koji se vrte od kluba od kluba u Brazilu i nikada nisu prišli ozbiljnom radu u evropskom fudbalu, Brazilci su shvatili da je stranac jedino rešenje. Podstakle su ih i epizode sa stranim trenerima na klupama brazilskih velikana poslednjih godina. Ogolili su neznanje samoproklamovanih domaćih “profesora”. Žorž Žezus je došao na klupu Flamenga i bacio pod noge južnaomerički i brazilski fudbal. Isto su uradili Abel Fereira sa Palmeirasom i Artur Žorž sa Botafogom. Od poslednjih šest titula u Kopa Liberatdores, četiri su osvojili evropski treneri. Od poslednjih šest titula prvaka Brazila, četiri su potpisala pomenuta trojica. Dovoljan dokaz na koliko niskom nivou su brazilski treneri i koliko je tamošnji fudbal u jurnjavi za prodajom dece izgubio korak sa modernim. Sve to uz podršku korumpiranog Saveza, a kao konačan produkt su dobili ovu tužnu A reprezentaciju.

Zato je dovođenje stranca bio prioritet i Saveza da koliko toliko spere ljagu sa sebe i smanji pritisak na svoje udobne fotelje. Gvardiola i Anćeloti su od početka bili glavne mete, Katalonac suštinski nikada nije ni razmislio o ponudi. Italijan ih je dva puta odjavio, čak i obrukao kada su potrčali da objave kako su se dogovorili pre godinu dana… Predsednik FS Brazila se trenutno bori da izbegne zatvor zbog falsifikovanja potpisa prilikom izbora, pa mu dolazak Anćelotija dođe kao dobar kišobran za afere koje bi nekako valjalo gurnuti u drugi plan.

Anćeloti će morati prvo da se izbori sa tim trulim aparatom i užasnim ambijentom. Ali, nije da nema iskustva sa despotima svetskog fudbala. Šefovali su mu Tanci, Anjeli, Berluskoni, Al Kelaifi, Abramovič, Perez, Henes, De Laurentis… I sve je uspevao da ih kanališe i napravi balans između uprave i svlačionice. Istina, Južna Amerika je mnogo drugačiji i anarhičniji ambijent od onih na koje je navikao, ali ima dovoljno iskustva i socijalne inteligencije da se uhvati u koštac sa time.

Potom će morati da se bavi ekipom. Informacije iz Brazila da je prvo kontakirao Nejmara i Kazemira govore da niko nije otpisan i da su mu potrebni svi brazilski fudbalski vojnici. Koliko god se poslednjih godina pravila fama oko Nejmara i njegovog statusa u reprezentaciji, činjenica je da je uvek davao sve od sebe za Selesao i da bi Brazil bez njega verovatno bio još gori. Pitanje je u kakvom je fizičkom stanju, ali za turnirski sistem takmičenja bi mogao da bude od koristi u nekoj limitiranoj ulozi, jer malo je talentovanijih ljudi sa loptom u nogama na svetu.

Anćelotijevi prethodnici su bili treneri različitih filozofija koji su nametali svoju ideju i na silu pokušavli da uklope reprezentativce u te šablone. Jedan od najvećih Anćelotijevih kvaliteta je da maksimalno iskoristi ono što ima na raspolaganju. Brazil i dalje ima bogat fudbalski basen iz kojeg se može zahvatiti kvalitet, ali ima i ozbiljne nedostatke.

Italijan za početak mora da formira bolji tim. Tačnije, da formira tim uopšte, jer ovo što Brazil ima nije tim. Nema mnogo vremena (Mundijal je za godinu dana) ali može nešto da skocka i uobliči kroz desetak utakmica koje će imati do leta 2026.

Kada skenira i analizira situaciju, moraće da napravi plan igre. Da li će Alison biti prvi golman? Sa koliko zadnjih veznih će da igra i koji su to zadnji vezni? Kako pronaći bekove koji mogu budu uspešni u obe faze igre? Igrati sa klasičnom “devetkom” i ko je ta “devetka”? Mnogo je otvorenih pitanja u reprezentaciji Brazila…

Šta mu ide na ruku?

Brazil ima napred zvezdani triling Vinisijus – Rafinja – Rodrigo. Anćeloti ih zna vrlo dobro, dvojicu od trojice je afirmisao u svetskom fudbalu i bio im trenerski otac. Oni za sada ne funkcionišu zajedno i tu bi do izražaja mogle da dođu Anćelotijeve vrline. Na vrata kuca i mladi Endrik kojeg takođe poznaje… Sve ostalo u napadu (Mateus Kunja, Entoni, Gabrijel Martineli, Savinjo…) još nije sazrelo da igra neku od ključnih uloga ako Selesao hoće u vrh. Mogu biti vredni i važni, ali utisak je da će Anćeloti od trilinga iz Barse i Reala praviti udarnu osovinu Brazila.

Poslednju svetsku titulu, Brazil je osvojio sa 3R trilingom. Pamti se “penta” na Dalekom istoku po Ronaldu, Rivaldu i Ronaldinju, ali se zaboravlja da je iza toga stajao defanzivni zid. Trojica štopera, dva klasična zadnja vezna i dva atomska fulbeka. Kada god je Brazil imao defanzivnu stabilnost, tada je i mogao da se nada nekom uspehu. Kada god je dolazio na Mundijale kao zabavljački cirkus koji umire u lepoti (1982. i 2006.) završavao je u suzama. Kada je igrao najružniji fudbal (1994.), ali najviše evropsko-takmičarski, osvajao je titulu. Za to je bila potrebna vrhunska individualna klasa Romarija, Bebeta, Ronalda, Rivalda ili Ronaldinja, i uvek je iza njih stajao ozbiljan sistem u kojem je svako savršeno obavljao uloge koje je imao.  

Anćelotijev glavni zadatak će biti da vrati tu defanzivnu stabilnost. Pre svega, da pronađe štoperski tandem koji najbolji funkcioniše međusobno. Markinjos, Gabrijel, Bremer i Militao su sjajni centralni bekovi, ali treba pronaći pravu kombinaciju između njih.   

Bekovi ostaju rak-rana brazilske reprezentacije. Vremena Kafua i Karlosa, Alvesa, Maikona i Marsela su prošla. Danas Brazil ima mnogo skromnije bekove: Karlos Augusto, Vanderson, Jan Kouto, Vesli, Kajo Enrike, Jan Kouto i neuništivi Giljerme Arana. Treba nešto izvući iz toga, a biće mnogo teško… Kvalitet nedostaje.

Bruno Gimarais je viđen kao sidro na sredini terena, a ko će još uz njega veliko je pitanje. Lukas Paketa, Daglas Luiz, Ederson… Zato i zove nazad šampiona kakav je Kazemiro.

Nekolicinu brazilskih reprezentaztivaca je Anćeloti već trenirao (Vini, Rodrigo, Endrik, Militao, Rišarlison, Kazemiro, Pato…) i baš je nekako sa Brazilcima kroz karijeru (Kaka, Dida, Kafu, Seržinjo, Silva, Aleks, Ramireš, Marselo, Alan, Maksvel…) imao sjajan odnos. Možda i zato što je Italijan po mentalitetu čovek koji na život gleda opuštenije i koji shvata taj brazilski poriv da postoji život van fudbala. Jezička barijera neće postojati jer brazilski fudbaleri svakako pričaju španski, italijanski… Jedna od retkih brazilskih zvezda sa kojima Anćeloti nije kliknuo tokom karijere je bio Rivaldo. Ali, čak i on je pozdravio njegov dolazak na klupu Brazila.
“Voleo bih da imamo domaćeg selektora jer smo sve titule osvajali sa njima, ali s obzirom na poslednje rezultate i pritisak javnosti i navijača, bilo je neizbežno da stranac postane selektor. I makar smo izabrali najboljeg. On je uspešan trener i čovek koji je pobeđivao gde god je radio. Privilegija je da vas trenira takav trener. Ubeđen sam da će napraviti potreban balans i miks najboljeg što imaju evropski i brazilski fudbal. Želim mu svu sreću”, rekao je Rivaldo.

Biće mu potrebna, jer reprezentaciju Brazilu bukvalno treba praviti iznova i zaboraviti na sve što je do sada bilo.

Ima i neke simbolike u miksu Brazila i Anćelotija. Kao igrač je tačku na karijeru stavio u prijateljskoj utakmici Milan – Brazil na San Siru i potom se okrenuo trenerskom poslu. Bio je pomoćnik selektora Ariga Sakija kada je Brazil tukao Italiju na penale po podnevnom suncu Pasadene. Tridesetak godina kasnije, Anćeloti će se vratiti u Ameriku kao selektor tadašnjeg rivala da prekine šampionski post.

Ta generacija Brazila predvođena Romarijom prekinula je mundijalsku sušu od 24 godine. Sadašnja generacija sa Anćelotijem kao komandujućim dolazi u Ameriku da prekine čekanje 24 godine. To je ultimativni cilj. Bez obzira na sve loše što se desilo Brazilu i situacije u kojoj se nalazi, samo titula na Svetskom prvenstvu naredne godine biće uspeh. Sve ispod toga se ne računa. Anćeloti mora da osvoji trofej i napravi jedan od najvećih uspeha u istoriji fudbala.

Naslov Anćelotijeve autobioigrafije glasi: “Preferisco la coppa” (Preferiram trofeje) najbolje opisuje njegova trenerska shvatanja i filozofiju zbog koje se odlučio na ovaj potez. Drugima prepušta revolucionarne zasluge za lep i zabavan fudbal. Ako na trenutno najtežoj klupi u svetu fudbala uspe u misiji da vrati Brazil na svetski tron, nikakvih debata o najećem treneru svih vremena više neće biti. Biće potrebne decenije da bi se pojavio neko toliko hrabar da zakorači tamo gde je pošao Karleto.

Samo dvojica trenera u istoriji fudbala bili su prvaci Evrope sa klubom i sveta sa reprezentacijom. Dva seda gospodina - Marćelo Lipi i Visente Del Boske. Italija i Real Madrid vežu Anćelotija sa obojicom, ali ima nešto i što ga ne veže ni sa kim u istoriji fudbal.

Nikada stranac nije pokorio planetu kao selektor. Anćeloti je došao u Brazil da pređe i taj most. Rizik je ogroman i možda nepotreban za takvu karijeru, ali izazov i konačna nagrada garantuju – fudbalsku besmrtnost.

Pa da vidimo Don Karla u novoj ulozi… Prvi spisak izlazi 26. maja. Brazil sa strahopoštovanjem ulazi u narednih godinu i kusur dana novog fudbalskog života.