Može biti da gledamo najmoćniji tim 21. veka

Barselona Lionela Mesija, Real Kristijana Ronalda i, može biti, Pari Sen Žermen – Luisa Enrikea. Jer, prva zvezda ovog tima, odlučnog da ponovo pokori Evropu, jeste trener. Senka španskog stručnjaka nadilazi asove skupocenog sastava u kome svako ponaosob, kao po naredbi, izgovara: „Ako ne trčiš, završićeš na klupi“. To pokazuje koliko ga cene, čak i ako su dobitnici Zlatne lopte ili raniji osvajači Skudeta.

Luis Enrike je na putu da izgradi imperiju. Ono što je PSŽ hteo da postane preko noći, kada je Naser Al Kelaifi preuzeo komande kluba i počeo nemilice da troši novac, španski strateg je uobličio u sistem. Otkako je zaveo red, u poslednje dve godine jedva da smo pročitali ili videli neki incident sa treninga francuskog kluba. Čak i detalj kada Usman Dembele sredinom drugog poluvremena napušta teren Alijanc arene i pruža ruku šefu stručnog štaba, sugeriše kakvi su odnosi u taboru aktuelnog prvaka Evrope.

Takav Pari Sen Žermen je spreman da melje. I zaista – melje. Dve sezone igra vrhunski fudbal. Bude tu i tamo zastajkivanja, posebno tokom jesenjeg dela, međutim, od februara ili marta ekipa ubaci u brzinu više i tada malo kome ima spasa. Ako uopšte ima. Kada je po okončanju grupne faze prethodnog izdanja Lige šampiona morao da igra baraž, i to sa sunarodnicima iz Bresta, svi smo znali da će proći. Bilo je 10:0 u dvomeču. A onda je izbacio tri premijerligaša (Liverpul, Aston Vilu i Arsenal), dokazavši da se na Ostrvu ne igra najbolji fudbal, kako to Englezi često sami za sebe kažu. U finalu nije samo pobedio, nego „razvalio“ Inter. Sećate se onih 5:0 u Minhenu?

I sada gledamo nešto slično. Opet kašljucanje tokom ligaške faze...
„Vidim da mnogi sumnjaju u nas. Ne prijaju mi kritike, niti tolika količina negativnosti. Zato na njih i ne obraćam pažnju. Uveren sam da ćemo imati sjajnu sezonu. Ti što nas sad kritikuju, kasnije će želeti da nas bodre, kada se budemo pokrenuli“, govorio je još u oktobru Vilijan Paćo, sjajni ekvatorski štoper koji je bio akter svih utakmica PSŽ-a u Ligi šampiona tokom prošle i ove sezone.

A u aktuelnoj su eliminisani Monako, Čelsi i Liverpul, maltene rutinski. Potom i Bajern, u zastrašujućem tempu koji vas tera da netremice gledate u teren jer se neprestano nešto dešava. Ako je na Parku prinčeva viđena napadačka rapsodija, onda je u Bavarskoj defanzivna postavka učinila da Enrikeov tim još više cenimo, jer je raznovrstan. Sposoban je da napada, ali i da se brani od sile kakva je prvak Nemačke.

🎁🎁🎁🎁🎁

Uđi u Mozzart Sport FAN ZONU. Čitaj, igraj, osvajaj!

🎁🎁🎁🎁🎁

Zato je legitimno zapitati se: da li bi PSŽ, pod uslovom da 30. maja u Budimpešti savlada Arsenal i odbrani „ušati pehar“, mogao da se smatra najboljim timom Lige šampiona u 21. veku?

Argumenata ima. Zar je potrebno da ih nabrajamo? Napadačka moć, odbrambena stabilnost, tehnička nadarenost u veznom redu... Sve momci reprezentativnog kalibra. Domišljati trener koji osmisli plan po kome golman namerno izbacuje loptu u aut kako bi neutralisao jednog od najboljih igrača protivnika. Uostalom, zvanično najbolji igrač sveta je deo ovog tima.

I još niz detalja definiše PSŽ kao silu. Ne silu u nastajanju, nego silu koja teži da vlada godinama. Potencijala za tako nešto ima. Stvar je ukusa, simpatija, pa i divljenja prošlosti da li bismo ovu generaciju smeli da svrstamo u najbolju u modernoj istoriji Lige šampiona. Naravno, pod uslovom da savlada Arsenal.

(Reuters)

Bude li se to desilo, PSŽ će postati tek drugi klub od postanka modernog takmičenja koji je odbranio naslov. Real Madrid je to učinio triput zaredom sa Kristijanom Ronaldom kao barjaktarom (2016, 2017, 2018). I svaki put smo tada hvalili čudesnu mentalnu snagu „kraljevskog kluba“ da prebrodi teške situacije, kao što je bio poraz u prvom susretu od Volfzburga, pre nego što je u revanšu Portugalac het-trikom poveo ekipu napred. Ili kada je CR7 u revanšu sa Bajernom autorizovao još jedan het-trik, doduše, u kontroverznoj utakmici rešenoj u produžecima. Beše i onaj susret sa Juventusom kada su sudije malkice pomogle Realu, ali je i tada istupio Ronaldo i spasao ga.

Ili, recimo, Barselona. Nije vezala titule, ali ona čuvena generacija sa Mesijem, Inijestom i Ćavijem bila je toliko uticajna da je dvaput u tri sezone stigla do fudbalskog Olimpa (2009, 2011). Oba puta je u finalu tukla Mančester junajted, a ono na Vembliju se pamti i po tome što je velikom ser Aleksu Fergusonu doslovce drhtala ruka dok je svedočio čarolijama omalenog Argentinca. Ta Barsa je u međuvremenu bila blizu još jednog finala, međutim, sprečio ju je Žoze Murinjo čuvenom defanzivom u revanšu na Nou Kampu.

Bilo je i te kako uticajnih timova. Na primer, Milan sa Pirlom, Ševčenkom, Inzagijem, Nestom, Maldinijem, Didom. Trebalo je da osvoji tri titule u pet godina, ali između Mančestera i Atine desio mu se Istanbul. Bio je tu i Bajern sa Jupom Hajnkesom, a kasnije i sa Hansijem Flikom. Ne zna se koji je bio bolji. Možda nam je ovaj moderniji bliži u sećanju zbog onih 8:2 protiv Barselone i titule osvojene uz pobede nad svakim rivalom (korona sezona), ali kako je samo moćan bio i onaj iz 2013. sa Robenom i Riberijem. No, nijedan nije vezao dve sezone.

Kraljevski lajv je seo na tron! Lajv u Mozzartu je nikad dinamičniji, pregledniji, jasniji, a zašto? Pa da bi se tvoj osećaj za sledeći gol ili plus poena pretvorio u potencijalno dobitni tiket brže nego što Italijan srkne kraći espreso na putu do posla.

Čelsi je bio prvak dvaput, ali u razmaku od devet godina, što je maltene incident, baš kao i Liverpulovo čudo u Istanbulu ili Portova titula sa Murinjom. Kad smo kod Liverpula, više pamtimo preokret protiv Barselone nego finale sa Totenhemom 2019, ali ni pre ni posle toga Redsi nisu bili toliko dominantni, iako su igrali ono finale u Parizu kada se Real još jednom maskirao u mentalno čudovište.

Sitijeva titula bila potpuno zaslužena, baš kao i ona Barselonina iz 2015. sa – pazite sad – Luisom Enrikeom na klupi. No, kada govorimo o suvom kvalitetu i trajanju dužem od sezone, u vrhu su: Real sa Ronaldom, Barsa sa Mesijem i sada ovaj Pari Sen Žermen.

Uz bitnu napomenu: Enrike nema ni Ronalda, ni Mesija. Nismo sigurni da će Dembele to postati, niti da će ijedan fudbaler u istoriji ostaviti toliki trag kao pomenuta dvojica, ali... Enrike ima tim. Sklad. Zajedništvo. Čak i u takvom osinjaku ega na njegovoj listi igrača sa najviše minuta u ovom izdanju Lige šampiona, u prvih pet nisu Dembele, Kvarachelija, Hakimi, Neveš, Due ili Ruis.

To je moć. Čista moć.