Bela obrva, crveno-beli titan

Samo je jedan čovek odeven u markirani kaput do kolena mogao da liči na oficira Štazija i bude simpatičan svim žiteljima stare Jugoslavije, nevezano za klupsko pripadnost.

Samo je jedan funkcioner imao taj talenat da bude maneken duvana i skupocenog viskija, i da to bude prihvatljivo i tvrdim zagovornicima zdravog života.

Samo je jedan direktor, ili generalni sekretar, imao tu aristokratsku crtu, ujedno i neodoljivu ležernost, sličnost sa dojaenom franuskog glumišta Žan Pol Belmondom...  Tu belu obrvu o čijim će se vanserijskim upravljačkim moćima pričati unutar zvezdaških krugova skoro pola veka.

Samo je Vladimir Cvetković imao eksplicitni talenat autoriteta, dovoljno jak da umiri nemirnu navijačku grupu sa severne tribine, zvezde u usponu unutar svlačionice, i direktorske titane kao što je Dragan Džajić.

Samo je Cvele mogao da bude taj koga pojedinci mrze, a suštinski mu se dive. I samo je on u fotelju preneo dar sa košarkaškog parketa da u kritičnim situacijama, poput slobodnih bacanja protiv Sovjeta, ima najmirniji mogući puls.

Zapravo kada nas napuste sportske i funkcionerske veličine poput Vladimira Cvetkovića Cveleta, najveći novinarski greh može da predstavlja faktografsko nabrajanje njegovih uspeha. Teško je to objasniti mlađim naraštajima, ali jedan od tvoraca onog tima iz Barija zasigurno je jedna od najznačajnijih ličnosti u istoriji Sportskog društva Crvena zvezda. Da, tačno je da su, između ostlih, Crvenu zvezdu gradili Nebojša Popović, doktor Aca Obradović, Miljan Miljanić, Nikola Bugarčić, ali je Vladimir Cvetković udario skupoceni krov. Nije robovao statutu kluba i uštogljenim pravilima službe, imao je u džepu već opisanog skupocenog statuta sopstvena pravila o tome da voljeni klub, koji mu je dao igrački i funkcionerski život, stavi u ravan sa Bajernom, Real Madridom i Mančester Junajtedom. I uspeo je u tome.

On je u doba totalitarnog režima, odnosno komunizma, bio za Crvenu zvezdu ono što je porodica Mediči bila za Firencu. Renesansi umetnik. Pragmatični funkcioner ispred svog vremena i čisti zvezdaški i srpski esteta.

Čovek zvezda. Promoter harizme i maneken gospodštine. Sve ono što je Crvena zvezda bila u prošlosti i što mora da bude u budućnosti. Titan jednog vremena,  jednog velikog, velikog kluba koji je oblikovao sopstvenim boemskim navikama.

(©MN Press)

Pričalo se uvek u tim fudbalskim krugovima da je Miljan Miljanić i sedamdesetih godina znao u kom pravcu će ići fudbal i kako će fizika progugati nadolazeće majstore. Nije to bila proročka veština, već količina znanja koja se može uporediti i sa Cvetkovićevom zaostavštinom. On je bio taj koji je Crvenoj zvezdi dao notu modernizma i tržišta kakvog danas znamo. I u jeseni života, kada se spremao „bogu na istinu, Vladimir Cvetković Cvele je znao da izdaklamuje iz glave koliko je karata prodato za Milan; koliko za Bajern; koliko za Klub Briž i kolika je bila Zvezdina zarada.

Znao je tako neodoljivo, u gustom dimu svog stana na Vračaru, da opiše trenutak iz maja 1991. godine kada je njemu i Draganu Džajiću, Ljupko Petrović saopštio da će protiv Olimpika iz Marseja igrati defanzivno. Ili još reciznije u bunkeru:
“Stani Ljupko, jel si tražio Mihajovića? Dobio si Mihajlovića. Šta više hoćeš... Kunem ti se, Ljupko, moram da naručim viski... Shvati ovo nije utakmica za klub, za najveći trofej. Ovo je utakmica za narod“.

Ta anegdota iz predgrađa Barija je možda dokaz one tvrdnje da je Cvetkovićev sat pokazivao vreme u budućnosti. Znao je on da je to Zvezdina prva i poslednja šansa da postane tek drugi klub istočno od Dunava koji će podići najtrofejniji pehar. Video je da rat kuca na vrata, osećao je na vratu nadolazeću inflaciju i neko drugo vreme kada će kao funkcionerski gurman, baš kao i Dragan Džajić, morati da se zadovolji posnim mrvicama.

Sa šampionskom generacijom iz Barija (©MN Press)

Ima tu i relanih priča i mitova, od toga da je Cvetković bio tvorac kultne gradske rečenice “nije važno koliko piješ, već da piješ kvalitetno“, do onog da je jednog igrača isterao sa pregovora zbog toga što nema fizionomiju i facu za Crvenu zvezdu. Postoji teza da su nezadovoljni igrači zbog kašnjenja isplata svraćali besni kod Cveleta u kancelariju, a odlazili sa mišljnju da oni nešto njemu duguju.

Nešto je tačno, nešto verovatno – nije. Činjenice su, ipak, da Crvena zvezda na putu do Barija nije oštećena ni za jednu sudijsku odluku, a dešavalo se da Miodrag Belodedić u padu odigra rukom na Olimpijskom stadionu u Minhenu.

Nemojte se zavaravati. Nije to slučajno. Ali je Vladimir Cvetković zaslužio da neke tajne odnese sa sobom u grob. I da ostane titan, čak i zbog toga što su tamo neki neostavareni ljudi od njegovog hapšenja napravili film najjeftinije holivudske produkcije. Njih je istorija zaboravila, Cveleta neće sigurno.