Nije Kerik kriv, krivi su Kauboji

Suštinski, otkako su se "pijavice" Glejzerovi, kako ih među navijačima na Teatru snova često oslovljavaju, prikačile na zdravo tkivo, klub je počeo da se razboljeva. Samo zahvaljujući Fergusonu i veštom direktoru Dejvidu Gilu, Junajted u prvih osam godina vladavine američke porodice, nije osetio krizu. Zato, jer je bilo rezultata i zato što je u prvom planu imao fudbalske ljude, koje je zanimao jedino uspeh na terenu. A onda je usledio mučni prelom. Promena filozofije. Zamena fudbalskog za korporacijsko, poslovno.

Otkada su u maju 2013. Ferguson i Gil otišli u penziju, sve je krenulo nizbrdo. Gila je zamenio ekonomista Ed Vudvord, čovek koji je mogao da obezbedi unosne sponzorske ugovore, ali koji nije imao pojma da odredi fudbalsku viziju i put kojim će se dalje ići, pa je nepogrešivo kupovao pogrešne igrače. I tako rasipao silan novac u mančesterski vetar. Pravo je čudo da je Junajted i na ovim pozicijama kada se ima u vidu ko mu je na kormilu i koliko se zadužio baš zbog njih.

Pol Parker, nekadašnji defanzivac ekipe sa Old Traforda, jednom prilikom je rekao da je Mančester Junajted "bankomat najvišeg profila u svetu fudbala". Bankomat za porodicu Glejzer, nikog drugog. Prava keš mašina iz koje su godinama isisavali sredstva i punili sopstvene džepove, umesto da su brže finansirali otplaćivanje kredita koji je finansiranjem njihove kupovine 2005. iznosio u startu 790.000.000 funti.

Sada je dug porastao na 1,15 milijardi i opasno preti da uništi klub koji je do velikih visina stigao mukotrpnim radom generacija fudbalskih pregalaca, kakvi su bili Mat Bezbi, Bobi Čarlton i Aleks Ferguson. Ali nije to najopasnije, problem je nešto drugo.

U pitanju je identitet. Junajted je oduvek bio srce onog što se zove kultura engleskog fudbala, porodični, radnički klub koji je uspostavljen iz silne ljubavi prema fudbalu, lopti, takmičenju. Probio je mnoge barijere i postao prvi engleski klub sa peharom Kupa šampiona. Pionir je bio u mnogo čemu, i dok je suština bila ta fudbalska osnova, sve je bilo u redu.

Problem je došao kao ciklon, preko Atlantika. Sa promenom paradigme, pokušajem da se na zdravu biljku nakalemi sistem profita po svaku cenu, korporacijska filozofija nadmoći, bez iole razumevanja za kulturu u koju dolazi. To u startu nije obećavalo ništa dobro i dve decenije kasnije došlo se do tačke kulminacije.

(@Reuters)

Junajted nije sada pred izborom "sa Kerikom ili bez njega". To je pogrešno i sekundarno. Junajted je ustvari pred izborom - povratak identitetu ili dalje truljenje u ropstvu korporacije.

Jer ako suvlasnik Avram Glejzer, u sobi prepunoj investitora u septembru, na inauguralnoj investicionoj konferenciji Dojče banke kaže da...

"Junajted nije zavisan od uspeha na terenu da bi imao komercijalnu moć" i da "klub podseća na Dalas Kaubojse i Njujork Jenkize", NFL i MLB franšize koje dugo ne osvajaju trofeje, ali su finansijski i dalje uspešni, sve je jasno. Glejzera nije briga da li će i kada Junajted ponovo biti osvajač Premijer lige, sve dok kaplje novac. I time je sve rečeno.

Uprava kluba i navijači su na dijametralno suprotnim stranama i dok je tako, Junajted ima okove na nogama i neće moći da napreduje. Sasvim suprotno, može da mu se dogodi da nastavi dublje da tone, jer nema preko potrebne sinergije.

Vlasnici bi konačno morali da shvate da su oni problem. Nikako sedam (na putu i osmi) menadžera kojih su smenili u poslednjih 13 godina. Da je problem i sportski sektor sa biografijama ljudi koji nisu imali nikakve veze sa Mančester Junajtedom, čak su poput Džejsona Vilkoksa bili članovi rivalskih klubova, Blekburna i neprijateljskog Lids Junajteda. Ili u slučaju Omara Berade, iz Mančester Sitija. Šta je preporučilo Vilkoksa da on bude taj koji će smenjivati Majkla Kerika i određivati fudbalski pravac kluba? I gde je tu prihvatanje lične odgovornosti za neuspehe, a on je evidentan smenjivanjem Erika Ten Haga, Rubena Amorima i najverovatnije sada i Majkla Kerika?

Zato je smena Majkla Kerika potez ljudi bez vizije, potez ljudi koji ne znaju šta je pravi recept za izlazak iz krize. Lek je izlazak na zadnja vrata sa Old Traforda, ali oni nemaju petlju da to učine. I zato biraju da žrtve budu neki drugi.

Konačno, kako Majkl Kerik, koji je ekipi doneo 39 od 57 mogućih bodova od januara do maja, može da bude kriv što na meču sa Romom i Aston Vilom nema koga da stavi na mesto levog beka? Kako može da bude kriv što mu Vilkoks i Berada nisu doveli pokrivalicu za (stalno) povređenog i vremešnog Luka Šoa? Kako može da bude kriv što nisu doveli zamenu za jedinog pravog napadača, Benjamina Šeška, iako su znali da je povređen i da je celo leto bio na rehabilitaciji, u sezoni kada se klub vratio u Ligu šampiona i da će imati makar 50 mečeva u sezoni?

💥💥💥💥💥
MOZZART RELAX radi za tebe – Jedan gol do 10. minuta i dva gola do 65. minuta, i tip “prvo poluvreme 2+” je prolazan
💥💥💥💥💥

To su početničke, amaterske greške i tu nije do Kerika, koji je prinuđen da klimavog Dioga Daloa seli na drugu stranu, da tumba tim i stavlja igrače van svojih najboljih pozicija, u cilju da se nekako zamaskira nedostatak pravog špica. Da, možda je Kerik kriv za neke manje stvari i izbor taktike u određenim mečevima, ali dovoljno je samo pogledati ko trenutno sedi na klupi Junajteda, u poređenju sa drugim klubovima i sve je jasno. Ko god da dođe, imaće iste probleme koji se ne rešavaju preko noći.

Zato, Junajtedov flert sa zonom ispadanja nije slučajan, već je zaslužen. Zbog nekompetencije ljudi koji odlučuju o najvažnijim stvarima, zbog bacanja pod noge sopstvenog identiteta nauštrb komercijalnog uspeha. Nad vratom je sada oštrica mača i što vreme prolazi, biće sve teže izvući se iz tih paničnih okvira.

Roj Kin je u pravu, vreme je da navijači podignu glas. Vreme je da oni nešto učine, pre nego što brod sasvim potone. Vreme je da oni konačno otpevaju onaj kantri hit "Take me home United Road" i pošalju Glejzerove daleko iz njihovog Teatra snova i time prekinu dvodecenijski košmar. Kako će se za to izboriti, to je na njima, ali to je neophodan čin.

Za ljude koje jedino zanima šta radi Tampa Bay, koju takođe vode i povremeno pritisnu dugme na keš bankomatu sa Old Traforda, vreme je da pokupe pinkle. I puste Junajted da se vrati svojim korenima, pa kako god bilo.