Nikada nećeš hodati sam kroz oluju...

Postoji trenutak na Enfildu kada fudbal prestaje da bude igra, a pesma postaje molitva. A, onaj ključni stih “When you walk through a storm...” – taj stih, koji odzvanja dok hiljade grla grme You'll Never Walk Alone, nije samo himna Liverpula, već i svih ljudi na svetu koji se u životima susreću sa ozbiljnim problemima, često tragedijama. U tom hodu kroz oluju, Liverpul nije običan klub, nego ruka na ramenu, brat koji vam šapne "srebrnu pesmu ševe" u tišini vašeg dubokog bolovanja. I zato čak i oni koji nisu navijači Crvenih, zastanu, zaćute, i osete – da ovde postoji nešto veće od borbe za puke pobede na sportskom terenu.

Kada je Alison 2021. izgubio oca nije ostao sam. Klub mu je pružio – saosećanje, prostor, vreme i ljubav. You'll Never Walk Alone tada nije bio slogan, već istina koju je živeo. U tom trenutku, Liverpul je bio dom. I više od toga – porodica. O toj porodici u narednim redovima uverite se kroz Alisonovu veliku ispovest za The Players Tribune.

Imao sam tu viziju svog oca u mlađim danima. Dublja je od prostog sećanja. Sećanja su maglovita, znate? Ovo je drugačije. Obojeno. Toplo. Skoro poput sna.

Mislim da sa imao verovatno tri godine, ali već sam šutirao loptu igrajući mini fudbal u dnevnoj sobi sa bratom Murijelom. On je imao osam, a ja sam ga svuda pratio. Imao sam konopac oko struka kako mi volimo da kažemo.

Otac se tek vratio kući nakon teškog dana na poslu, ležao je na kauču, potpuno uvaljen. Znate već kako očevi zalegnu nakon napornog dana, kao da imaju 180 kilograma. “Ahhhhhhhh…. Tô cansado pra caramba….” (U prevodu sa portugalskog - „Tako sam prokleto umoran”)

U Brazilu, to je poznati položaj tela. Jastuk ispod glave, ruka ruka koja nepomično visi preko kauča.

Brat i ja ulećemo u sobu trčeći i počinjemo da ga drmusamo.

„Tataaaa! Hajdee!!!"

Negoduje nekoliko sekundi, a onda se srola sa kauča na tepih.

“Daaaaa!!!!” 

Potom se otkotrlja ispod kauča. Nestane. Vidite samo dve ručerde koje se pojavljuju iz mraka i mašu kao lude.

“Danas Nema golova za vas! Ja sam Tafarel” 

Svetsko prvenstvo je. Tepih je naš teren. Praznina ispod kauča je naš gol. Tata ima velike ruke poput Tafarela.

Moj brat je Rivaldo, Bebeto, Ronaldo, Dunga...

Ja mogu da bude bilo ko koga on ne izabere. Sudbina mlađeg brata.

Toliko je živopisno da mogu čak i da osetim. Osećam miris kauča. Osećam miris majčine večere. Osećam miris očeve odeće.

Vidim njegove velike ruke kako mašu napred-nazad, pokušavajući da herojski odbrane penal u finalu Svetskog prvenstva. S vremena na vreme, izroni glavu ispod kauča i napravi svoju klovnovsku grimasu. Brat i ja se cerekamo kao ludi.

Ne samo da mogu da zatvorim oči i vidim to… Osećam to, kao da je bilo juče.

Kada mi je saopšteno da mi je otac umro, bio sam okean daleko od kuće. Bio sam u Liverpulu i bili smo usred sezone 2020-2021. Njegova smrt desila se iznenada. Potpuni šok. Mama me je pozvala i rekla mi da se dogodila nesreća i da se moj otac udavio u jezeru pored naše kuće. Sećam se samo da sam se osećao tako izgubljeno. Delovalo je nemoguće da neko poput mog oca zaista nestane. Bio je ljudina, kako kažu. Koliko god jaki dolaze.

Kao klinac, uvek sam slušao priče o njemu. Bio je golman takođe. To nam je, valjda u DNK. Pričali su da se na terenu ničega nije plašio. Istrčao bi i krenuo licem pravo na kopačku napadača.

“Otac ti je bio lud“, pričali su mi njegovi prijatelji.

Mislio sam da je to samo priča. Ali zapravo, bila je to istina, i bilo je mnogo dublje od samog fudbala.

Na fudbalskom terenu, ili u realnom životu, bio je pravi čovek. Sve što je ikada radio, pratilo je ono „Porodica na prvom mestu”. Uvek.

Kada je umro, to me je uništilo. Nisam čak mogao ni da razmišljam o fudbalu. Morao sam da se prisećam da sam uopšte igrao fudbal i da se borimo za top 4. Bilo je još komplikovanije, jer se desilo usred pandemije i logistika stizanja kući predstavljala je košmar. Žena mi je bila trudna sa našim trećim detetom, a Kovid je ponovo ekspodirao u Brazilu. Doktor je rekao da je rizično da putuje, pa je morala da ostane u Liverpulu sa decom. To joj je bilo mučno jer je toliko volela mog oca. Uvek smo se šalili da je nju najviše voleo. Kada god bismo imali i najmanju razmiricu pred mojim ocem, on bi rekao „Mislim da je Natalija u pravu”

Ona je bila ćerka koju nikada nije dobio.

Trebalo je da letim u Brazil sam.

Naredna dva, tri dana bila su potpuno maglovita. Sećam se da je svo cveće stiglo u kuću. Od Virdžila, Endija, Fabinja, Firmina, Tijaga… Samo je stizali. Sva moja braća. Svi su poslali cveće sa porukama saučešća. Ne samo saigrači, već i Pep Gvardiola i Karlo Anćeloti. To me je zaista dirnulo. Na svakih deset minuta zvonilo je zvono na ulaznim vratima i pojavljivao bi se dostavljač sa cvećem.

Nisam siguran da ti ljudi mogu da razumeju koliko vam nešto tako malo znači kada patite. To je podsetnik da i vaši najveći rivali prpoznaju ono ljudsko iza imena na dresu.

Nikada neću zaboraviti kada me je Jirgen pozvao, dok sam osećao krivicu što sam propustio trening, a bili smo van top 4 i svaki bod nam je bio važan. Ali Jirgen mi je rekao da uzmem vremena koliko mi je potrebno.

Rekao sam, „Da, ali, ali….

A on je samo odgovorio: “Ne, ne. Nemoj brinuti ni za šta...“

Jirgen je izgubio oca kada je bio mojih godina i razumeo je moju bol vrlo dobro. Nije mi bio samo trener, bio mi je poput drugog oca. Mislim da su svi mogli to da vide, od momenta kada je pretrčao pola terena kako bi mi skočio u zagrljaj kada je Origi pogodio protiv Evertona. Pogledam s vremena na vreme taj video na svom telefonu i smejem se svaki put. Ali toliko je momenata koje javnost nikada ne vidi, kada sedimo u autobusu dok idemo na gostovanje, nazdarvljamo nakon pobede sa pivom, kao pravi Nemci i pravi Brazilci.

Alison i Klop (Reuters)

Jirgen mi je dozvolio da odbolujem koliko mi je trebalo. Mnogi menadžeri ne bi bili tako puni razumevanja. Za mene, to je Liverpulov način. Stvari su drugačije ovde. Čak su i igrači drugačiji. Rej Hogan, koji nam je tada bio tim menadžer, poslao mi je poruku i rekao da su se momci dogovorili da mi plate privatni let kako bih otišao na sahranu i da ne moram da brinem ni o čemu. Ali bila je to nemoguća situacija, jer tada, kako biste leteli van zemlje, morali ste da budete u hotelskom karantinu 14 dana nakon povratka. Pomisao da ću nakon povratka sa sahrane svog oca biti zarobljem u hotelu, sam sa sobom, na dve nedelje je teška, ali najgori deo je što sam zamislio svoju suprugu samu u tom periodu. A bio bi joj treći trimestar trudnoće, i svašta je moglo da se dogodi.

Zvao sam majku i brata, objasnio im situaciju i bio je to najbrutalniji poziv mog života. Ridali smo, ali na kraju, shvatio sam da bi moj otac naviše voeo da ostane sa decom i njegovom omiljenom „ćerkom“, da ih štitim, bez obzira na to koliko teško bilo. Tako je on živeo svoj život i to je bio najbolji način da mu odam počast.

Svaki put kada sam mogao da ga zagrlim, zagrlio sam ga. Svaki put kada sam imao priliku da mu kažem da ga volim, rekao sam mu. Ništa nije ostalo prećutano. Znao je.

A opet, nikada se nisam osetio tako udaljenim od kuće.

Morali smo da gledamo sahranu preko FaceTime. Moj brat je držao telefon kroz čitavo opelo, a ja sam se molio i plakao sa majkom, rekao ocu zbogom nad njegovim sandukom. U tom trenutku, U tom trenutku, koliko god čudno zvučalo, zaboraviš da si na ekranu. Sva tvoja sećanja i tvoja ljubav premošćuju distancu, a ti pričaš svom ocu koji odlazi u večnost.

Istina, nije mi ostalo ništa novo da mu kažem. Sve smo već rekli. Sve što je ostalo bilo je „Hvala ti”.

Ne samo što si mi bio otac, već zato što si mi bio prijatelj.

Bez mojih saigrača i bez kluba, ne bih uspeo da se izborim sa tim poglavljem u mom životu. Kada sam se vratio treningu nekoliko dana nakon sahrane, otac bi mi padao na pamet tek tako. Nisam mogao da utičem na to. Pojavio bi mi se blic, on kako stoji kraj terena gledajući me kako igram fudbal kao klinac. Samo stoji, gleda me i ne progovara. Ili recimo pecanje sa njim na jezeru, slika kada sedimo pored roštilja dok pije šimarao (tradicionalno piće u Brazilu) i progovara na svakih pet minuta… Ili kako kako zabija glavu u svoju rođendansku tortu , slaveći Tafarelov čuveni odbranjeni penal iz ‘98. Ili kako leži na kauču nakon teškog dana, a ipak nađe snage da se zavuče ispod i pred nama se pravi da je Tafarel.

Nailazili su ti blicevi i počeo bih da plačem. Usred treninga.

Zamislite kako pukušavam da namestim živi zid pre Trentovog slobodnjaka i odjednom suze počinju da mi teku niz lice. Teško je i kada ne plačeš, čoveče!

Ali moji saigrači su bili neverovatni. Nijednom me nisu osudili. Ponašali su se kao da su svi deo moje porodice i da su takođe u žalosti. Mogućnost da ponovo treniram donela mi je osećaj smirenosti. Uvek sam govorio da nisam 'izabrao' fudbal. Ne možete da birate nešto što je nesvesno, što je već u vašim kostima.

U Brazilu fudbal je talas na kome jašete.

Povratak na teren je bila jedna od glavnih stvari koja mi je donela mir. Jahao sam na talasu do mirnih voda.

Kada bih došao kući sa treninga, bio bih tako umoran. Sve što bih želeo je da legnem na kauč, baš kao moj otac. Noge gore, chimarrao (tradicionalno južnoameričko piće), jastuk ispod glave. I svakog dana, kao 'navijen', moj sin Mateo bi utrčao u dnevnu sobu posle škole i stavio mi loptu pravo u ruke.
"Hajde da igramooooooo!"

Ima pet godina i voli fudbal. Shvatili smo da ume da speluje tako što smo otišli na Jutjub i sve što smo videli u pretrazi bilo je...

'livrpol'

'hi liit liverpol'

'livrpool tata odbrana'

'liverpool vs meelan'

'sve što nam treba je pesma Alison Beker'

(Poslednju je pretražila moja ćerka, Helena - ona želi da peva tokom doručka svako jutro.)

Alison sa sinom (Reuters)

Mateo je postajao sve bolji i bolji, dok konačno nije mogao da sroči - Liverpul. Toliko se naljuti kada ga nateramo da ode u krevet tokom kasnih utakmica Lige šampiona. On je slomljen! Prvo što uradi čim se probudi je da gleda najzanimljivije delove utakmica na Jutjubu.

Za sada nisam dobio nikakvu kritiku.

"Remizirali smo sinoć.'

'O, da? Jesmo?'

'Da, oni su dali gol i mi smo dali gol. Volim te, tata."

Onda je vreme za igranje na parketu. Nije važno koliko sam umoran. Tata mora da bude golman.

Počeli smo da igramo tako što je dno kauča bilo gol, a onda nas je konačno naterao da mu kupimo 'pravi'. Stavili smo mini gol ispred kauča, a ja sam legao na pod i pokušavao da ga zaustavim, kao što je moj otac pokušavao mene.

Tepih je naš teren.

Moj sin je Mo ili Trent ili Vini Žunior.

Uvek mu govorim da želim da budem Tafarel. Ali moram da budem Alison.

Priča se ponavlja.

I priča se širi.

Tri meseca nakon očeve smrti, rođen je moj sin Rafael. Za moju ženu i mene, to je bilo kao da se nada ponovo rodila. Svetlost je ponovo zasjala u našim životima. Njegovo ime je za nas imalo posebno značenje. Dolazi iz hebrejskog, što znači 'Bog se iscelio'.

Šest dana nakon Rafaelovog rođenja dogodilo se nešto što još ne mogu da objasnim. Igrali smo ključnu utakmicu protiv Vest Broma. Borili smo se za plasman u Ligu šampiona i morali smo da dobijemo taj meč. Bio je to jedan od onih dana kada se činilo da ništa ne funkcioniše, a bilo je 1:1 na nekoliko sekundi do kraja. Kao golman, u tim trenucima samo stojite u svom kaznenom prostoru i osećate se bespomoćno.

Ali onda smo dobili korner. A naš trener golmana je viknuo da odem pred protivnički gol. Nismo imali šta da izgubimo. Tako da sam potrčao najbrže što sam mogao i stigao u šesnaesterac baš kada je Trent izvodio korner. Da budem iskren, kao golman, nikada, nikada, nikada ne mislite da ćete zaista postići gol.

Samo uđite u šesnaesterac i stvorite haos.

Sledeća stvar koju znam je da mi lopta ide pravo u lice. Zavrćem glavom i padam na zemljju. I samo osećam da sam okružen toplinom. To je jedini način na koji bih opisao to. Svi su me grlili. Tijago me grlio i plakao. Firmino me grlio, plakao i smejao se u isto vreme. Mo se radovao kao malo dete, skačući gore-dole. Nikada ga nisam video tako srećnog kad neko drugi postigne gol ha-ha-ha! Iskonska radost.

Bilo je skoro i posebnije što smo i dalje igrali pred praznim tribinama, bez urlika navijača, jer jedino što sam mogao da osetim je bila ljubav saigrača, koji su me proveli kroz najteže vreme u životu. Cela naša klupa, osoblje i ekonomi su navijali tako glasno da se činilo kao da smo se ponovo vratili ispred Kopa.

Sećam se da sam pogledao u nebo, i bio je to jedan od onih sivih kišnih dana u Engleskoj. Ali za mene je nebo bilo ispunjeno svetlošću.

Rekao sam, "Oče... oče..."

Za tebe je, tata!

Kada sam se vratio u svlačionicu, sedeo sam i izuvao čizme, i u tim trenucima, kada izgubiš nekoga ko ti je blizak, nemoguće je ne postaviti sebi pitanje...

"Da li je video? Da li je gledao?"

Ja sam pobožan čovek. Mnogi ljudi to znaju. Ali mnogi ljudi ne znaju da nije uvek bilo tako. Prava vera mi se javila kasnije u životu. Kada sam bio mlad, bili smo hrišćani 'kod kuće'. Moji roditelji su se molili svaki dan, ali smo retko išli u crkvu. Verovao sam u Boga, ali mu nisam bio toliko blizak. Kako sam stario i iskusio više stvari u životu - i radosti i bola - shvatio sam da je Bog bliži nego što možete da mislite.

Vera nije nešto što možete da vidite, pa čak ni da objasnite rečima. To je sila koja je moćnija od samog osećaja emocija i slogana. To je potpuno poverenje u Sina Božijeg, Isusa Hrista.

Na ovo pomislim svaki put kada čujem uvodne reči najmoćnije pesme u fudbalu.

"Kada hodaš... kroz oluju..."

Postoji 5.000 različitih pesama u fudbalu širom sveta. Ali postoji samo jedna pesma koja na ovaj način dirne srce. Zašto je to tako? Mislim da je to zato što se zaista radi o dubljem smislu života.

Bez obzira na to ko ste, jednog dana ćete se suočiti sa pravom patnjom. Vaši snovi će biti razbacani i razneseni. Izgubićete ljude u svom životu koje mnogo volite.

U tim trenucima ne možete a da ne postavite sebi najteže pitanje na svetu:"Da li nas još uvek gledaju odozgo? Hoću li ih ponovo videti?"

Nadam se da ću jednog dana ponovo sresti svog oca. Nadam se da ću ga videti na obali večnosti sa čimaraom u ruci, i možda ćemo ići na pecanje, kao u stara vremena. Ne moramo previše da pričamo, samo da uživamo u vodi.

Do tog dana jedno znam sigurno: nikada, nikada ne hodam sam. U poslednje četiri godine od očeve smrti, moji saigrači, trener, prijatelji i komšije su meni i mojoj porodici pokazali neverovatnu ljubav i podršku. I znam da je deo mog tate i dalje tu sa nama. Ne samo u svojim snovima, već svaki put kada se vratim kući sa treninga i legnem na kauč, osećajući se kao da imam 180 kilograma, i čujem Mateove i Rafaelove korake kako dolaze iz druge sobe.

"Očeeeeeee!!!"

"Moraš da budeš golman!!!"

"Kako sam samo umoran..."

"U redu, u redu, u redu."

Otkotrljam se na pod uz podignut palac.

"Daaaaaaaa!!!"

(Moja ćerka, Helena, ona se samo vrti okolo i pleše dok se igramo.)

Svaki put kada dotrče, svaki put kada legnem na tepih i rukama čuvam gol, svaki put kada napravim smešan, klovnovski izraz lica, osetim očevo prisustvo.

"Danas nećete postići nijedan gol. Ja sam Tafarel!!!"

Zvuk dečijeg smeha. To je, za mene, eho Boga.

YNWA,

Alison"