ODBROJAVANJE: Berluskoni = spektakl = Milan = imperija
Vreme čitanja: 13min | sre. 17.02.21. | 08:45
Kako je nastala i rasla jedna od najvećih dinastija u istoriji fudbala...
Beše ona magla u kojoj se, sam je to rekao i Adrijano Galijani, Milan rodio kao velika evropska sila. Beše i Kalčopoli i 2006. kad su Rosoneri “s plaže“ stigli u Beograd i s parolom “Uefa mafiosi“ pred nosom krenuli u novi pohod na evropsku krunu. I biće sad 18. i 25. februar. Crvena zvezda i Milan ponovo ukrštaju koplja. O istoriji sudara beogradskih crveno-belih i crveno-crnih sa San Sira već može da se piše u tomovima. Mi ćemo to i uraditi. U narednim danima, sve do početka prvog meča, redakcija Mozzart Sporta će vam, uz sve aktuelnosti iz tabora dva kluba, barem jednom dnevno donositi priče kojima ćemo se prisetiti dva nezaboravna megdana. Magle toliko guste da si mogao da je sečeš nožem. Transparenta o kojem je pričala cela Evropa...
Jedan dan do meča.
Izabrane vesti
***
Milan je i pre njega bio veliki. Biće veliki i posle njega. Ali za vreme njegovog mandata od 30 i kusur godina reč "Milan" dobila je prizvuk spektakla. Kada kažete Milan, ne zamišljate neki dosadni Italijanski tim koji se brani i igra na rezultat, već spektakularan fudbal sa nekima od najboljih igrača sveta. Hteo je najbolje, dovodio je najbolje i dao je Milanu najbolje godine u istoriji. Mlađi ne bi trebalo da ga pamte po onim slabim godinama s kraja mandata. Bio je već čovek u godinama i sa decom hijenama koja su polako preuzimala poslovnu imperiju - nije ih zanimala njegova crveno-crna ljubav koja je bila ulagačka jama bez dna.
Vreme u Milanu deli se na ono pre Silvija Berluskonija i ono posle njega. Zlatne godine najmoćnijeg Berluskonijevog Milana počele su jedne maglovite noći na beogradskoj Marakani 1988. godine. Bilo je to uzdizanje imperije. Bolna rana Crvene zvezde, veliki dan u istoriji svetskog fudbala.
O Berluskonijevom Milanu posle toga se zna skoro sve. U nastavku sezone su izbacili Verder, razneli Real Madrid u jednom od najimpresivnijih izdanja nekog tima u istoriji evropskog fudbala, a potom u finalu sa 4:0 rasturili tada moćnu Steauu sa Hadžijem, Picurkom, Lakatušom, Petreskuom... Sledeće sezone su odbranili evropsku krunu pobeđujući opet Real Madrid, Bajern Minhen i Benfiku u finalu. U narednoj sezoni su ispali od Marselja kojeg će u finalu pobediti Crvena zvezda, pa se nekako nameće zaključak da su Milan i Zvezda tih godina bili najmoćniji klubovi Evrope. Sudbine su im isprepletene na toliko načina.
Tačno u ovo doba pre 35 godina, navijači Milana su bili u agoniji znojeći se dok su iščekivali veliku vest. Spas. Kao što danas navijače Zvezde gore od želje da počne dvomeč sa Milanom, tako su tada Milanisti grozničavo jurili na kioske da kupe Gazetu delo Sport. Tih prvih 20 dana februara 1986. su možda i najvažniji u istoriji Milana. Tifozi Rosonera su svakog jutra trčali po štampu nadajući se da će naslovnici videti samo jednu poruku: Silvio Berluskoni je kupio Milna. Sve drugo bi bilo propast...
Naravno, najviše se verovalo milanskom listu koji je imao najbolje izvore i novinare za pokrivanje milanskih klubova. Ali kažu da je tada zabeležen i nezapamćen skok prodaje rimskog Korijere delo sporta u gradu Milanu. Navijači su bili gladni infomacija i vesti.
Ko će kupiti Milan? Može li neko da dvostrukom prvaku Evropu udahne život ili je vreme za poslednji ekser u sanduk. Milan je bio ubogi bolesnik, a tužioci i sudije kao zapete puške čekale leš da mogu konstatovati tačno vreme i mesto smrti.
Samo jedan čovek je davao nadu – Silvio Berluskoni.
Ako vam je čudno ovo što ste poslednjih godina gledali od Milana, kako se Đavo srozao i proveo skoro 10 godina u prosečnosti, to je ništa u poređenju šta se slavnom klubu dešavalo do 20. februara 1986. godine kada ga je i zvanično preuzeo Berluskoni.
Milan je do njega imao dve titule prvaka Evrope, jednu titulu prvaka sveta, dva pehara Kupa pobednika kupova, 10 skudeta... Bio je prvi italijanski klub koji je pokorio Evropu. Već tada je bio jedan od najvećih klubova na svetu.
Ali slava je počela da bledi, paučina se hvatala u trofejnoj sali, najbolji igrači zaobilazili su Milan, dok je klub upadao u sve veće skandale i dugove. Dva puta su ispali u Seriju B za tri godine, klub je za 20 godina promenio čak 12 predsednika do tog februara 1986. Današnji navijača Milana su kivni što im je vlasnik američki fond Eliot. Da znaju ko su bili Sordiljo, Butiči, Pardi, Duina, Kolombo, Moraconi, Farina ili Lo Verde, morali bi da režu vene. Sve su to bili predsednici. Tih devet jahača Apokalispe koji su nasleđivali jedan drugog zajedno su osvojili jednu titulu šampiona Italije za 15 godina.
Milan je posle drugog ispadanja u Seriju B za tri godine bio na aparatima. Dug je bio sedam milijardi lira prema poveriocima, bankama, državi... Ali predsednici su i pored svega toga uspevali da isisavaju novac. Dok je klub tonuo u dugove, oni su iznosili novac u koferima. Pokušavajući da spase svoje privatne kompanije. Tragičan je taj niz Milanovih predsednika od 60-ih godina do Belruskonija. Feliče Riva je ostavio dugove i pobegao da živi u Liban. Vitorio Duina je dodatno zadužio klub i poginuo u misterioznoj nesreći u Južnoj Americi. Naftni magnat Albino Butiči je posle kraha svoje kompanije pucao sebi u galvu iz pištolja i nekim čudom preživeo. Ostao je slep. Feliče Kolombo je završio u zatvoru zbog nameštanja utakmica u totonero skandalu. Đuzepe Farina je pobegao tik pred hapšenje u Keniju, pa u Južnu Afriku i nije se više vraćao. Farina je bio poslednji grobar koji je umalo dokusurio Milan. Situacija je delovala bezizlazno.
Paralelno sa propadanjem Milana, rasla je poslovna imperija lokalnog harizmatičnog biznismena Silvija Berluskonija.
Sin lokalnog bankara iz srednje klase je završio pravni fakultet Univerziteta u Milanu sa 110 od 110 bodova. Odabriom diplomskog rada o pravu u oglašavanju je pokazao afinitet prema svetu medija i marketinga, a za svoju diplomsku tezu je od jedne kompanije nagrađen sa 500.000 lira. Tih godina svirao je bas gitaru i pevao po kruzerima, a muzički talenat je kasnije pokazao i učestvujući u komponovanju današnje himne Milana. Posle fakulteta je sa tadašnjom devojkom i najboljim prijateljem radio prodaju novih vrsta usisivača metodom ’od vrata do vrata’ i zahvaljujuću harizmi i moći pregovaranja odlično mu je išlo.
Sa 25 godina Silvio Berluskoni kreće u prvi ozbiljan biznis. Sa prijateljem osniva agenciju za nekretnine, potom i građevinsku firmu. Uz kredit od 190.000.000 lira od banke za koju mu je otac radio, počinje da kupuje zemlju po obodima tadašnjeg Milana i da gradi vrstu modernih naselja poluzatvorenog tipa sa parkovima, igralištima, zelenilom, uz što manje saobraćaja. Ciljna grupa bili su bolje stojeći staleži srednje klase. Uspeva da ubedi ljude da je život na periferiji bolji nego u zagužvanom centru grada. Kapital počinje da se obrće i da se uvećava, pa Berluskoni sa 28 godina gradi prvo veliko moderno naselje kapaciteta 4.000 stanovnika.
I tako to ide... Cigla na ciglu, para na paru. U Rimu čak uspeva da izlobira promenu trasa na milanskom aerodromu Linate koji je bio blizu njegovog velikog projekta jer su avioni pravili buku. Berluskonijeva moć pregovaranja i lobiranja uz simpatične javne nastupe ga gura ka centru italijanske poslovne javnosti. On je neko potpuno nov i drugačiji u odnosu na tradicionalne familije poput Anjelijevih. Ima neki magnetizam da privlači simpatije.
„Kao što bi moj otac govorio, uvek imaj sunce u džepu i budi spreman da ga ponudiš drugima“, jedna je od omiljenih Berluskonijevih izreka.
Imao je 30 godina kada je stekao ozbiljan kapital i ušao u industriju medija i komunikacija. Postaje pionir u sferi marketinga jer je televizijsko oglašavanje do tada bilo isključivo rezervisano za državne agencije. Osnovao je kompaniju Fininvest koja postaje krovna ogranizacija svih njegovih privatnih biznisa i koja je do danas ostala njegovo cartstvo. Prva privatna kablovska televizija u Italiji je bila Berluskonijeva, a onda ih je raširio gomilu po celoj Italiji i na kraju dobio nacionalnu frekvenciju. Njegova TV imperija je postala jedini konkurent moćnom državnom servisu RAI i tada kreće rat. Berluskoni je beskrupulozno kupovao najveće TV zvezde državne televizije i dovodio ih na svoju televiziju. Nudio je zabavu, slobodu, bekstvo od političke dosade i... Veće plate! Na njegovoj mreži su se gledale najnovije američke serije, lansiran je koncept zabavnih tok-šou emisija, a Italija je tada brujala o njegovim transferima voditelja i voditeljki kao što će godinama kasnije o fudbalskim.
Krajem 70-ih godina Berluskoni je upoznao sitnog privrednika iz Monce koji se bavio prodajama opreme za TV prijemnike. Ime mu je Adrijano Galijani. Njih dvojica su vrlo brzo kliknuli i rođeno je prijateljstvo i jedan od najčuvenijih rukovodećih tandema u istoriji fudbala. Obojicu ih je vezala strast za fudbalom i ljubav koju je Silvio nasledio od oca, velikog navijača Rosonera.
Dok se Berluskonijeva poslovna imperija uzdizala, Milanova fudbalska se rušila. On i Galijani su gledali kako klub propada. I čekali... Strpljivo i pametno. Nisu hteli da napune džepove kontroverznim rukovodiocima Rosonera i čekali su da Milan dotakne dno.
Prve glasine o Berluskonijevoj zainetersovanosti da uđe u fudbal i kupi Milan su počele u oktobru 1985. Trojica njegovih ljudi od poverenja među kojima i Galijani testiraju tada Milanovu upravu. Ne nude ništa, samo se raspituju i konstatuju da Milan ne vredi ništa.
Kada je situacija toliko uzavrela i kada su navijači zapretili da će predsednika Farinu izvući iz njegove vile i linčovati, prvi čovek Rosonera je pobegao za Afriku i ostavio sve (uglavnom dugove) potpredsedniku Đaniju Nardiju, još jednom mutnom biznismenu koji je tu pokušavao da izvuče nešto za sebe. Na Nardijevoj strani je bio Đani Rivera, u tom trenutku najveća legenda Milana koji je nekoliko godina ranije završio igračku karijeru.
Rivera je po popularnosti i statusu bio ono što je Dragan Džajić za zvezdaše. Uglađeni Zlatni dečko bez mrlje kojem se slepo verovalo. Najveći igrač u dotadašnjoj istoriji Milana. Rivera je bio vrlo lukav i inteligentan tip koji se još pred kraj igračke karijere spremao za poslovnu i političku. I tako je krenuo u razne biznise, među kojima i neke sa Nardijem. Zajedno su lomili naftnog magnata Dina Armanija da preuzme Milan, uloži pare, a da njihov uticaj u klubu ostane ogroman. Nikako im se nije dopadala ideja da dođe neko novi, neki uspešan, sa pobedničkim mentalitetom koji će parazite počistiti i krenuti od nule. Nikako nisu želeli da Silvio Berluskoni preuzme klub. Počeli su pregovori sa Armanijem koji se brzo primio i u decembru je delovalo da Berluskoni ispada iz trke.
Međutim, Milanova kuća tada gori. Nema više vremena za paktove, spinovanja i zavere. Navijači su besni. Na utakmici protiv Fjorentine krenula je prva organizovana podrška Berluskoniju. Prvi transaprent je bio parafraza Garibaldijeve čuvene izreke: „O Berluskoni, o morte“. Ili „Berluskoni ili smrt“. „Farina = Rovina“ („Farina pokvarenjaku“) bilo je upućeno odbeglom predsedniku kojem su zapretili da će sve da mu naplate. Nije pošteđen ni Rivera. Idol Rosonera je etiketiran kao „trojanac“ koji u klub dovodi još jednu katastrofu od predsednika. Mržnja je kuljala sa južne tribine...
„Istina je da sam poslovno povezan sa Nardijem, ali samo zato što ga smatram uspešnim čovekom u svetu biznisa. Lično je sa mnom kontaktirao Fedele Konfalonijeri, Berluskonijeva desna ruka. Rekao sam mu da je bolje da idu preko Nardija jer je Farina preneo ovlašćenja na njega. Ali oni žele da čekaju i gledaju kako se klub urušava. Kao navijač to ne mogu da dopustim jer je Milanu hitno potreban novi vlasnik. Iznenađen sam ponašanjem Berluskonijevih advokata koji misle da ćemo mi gledati da Milan propada i čekati da oni kupe klub za nekoliko lira“, branio se Rivera.
Najteži dan je osvanuo uoči meča sa Sampdorijom. Novine pišu da je Berluskoni konačno odustao, da je Sampdorija dogovorila transfer Barezija, a da Juventus pritiska i lomi mlađanog Paola Maldinija. Gazeta je 10. februara imala naslovnu stranu koja je vrištala da je Dino Armani ostao jedini kandidat za kupovinu Milana, a sutradan je na naslovnoj bio intervju sa njim u kojem tvrdi da je sve dogovoreno i da je on novi vlasnik slavnog kluba.
U popodnevnim satima je stigao savršen kontranapad. Najjače italijansko oružje. Paolo Berluskoni, rođeni brat Silvija, potvrdio je na televiziji:
„Porodili smo ga. Uspeli smo. Milan je naš“.
Za štampu je izjavu dao Adrijano Galijani.
„Da, istina je. Završili smo preuzimanje“.
Niotkud se tada pojavio i treći ’igrač’. Đankarlo Pareti, još jedan kontroverzan biznismen upleten u sve i svašta. Postoji priča da je on čak na nekoliko sati bio vlasnik Milana.
„Farina mi je prodao Milan. Klub je bio u mojim rukama. Ali krenuli su pritisci iz viših političkih krugova iz Rima da odustanem i da predam Milan u ruke Berluskoniju“, progovorio je Pareti godinama kasnije.
Berluskonijevi advokati su tvrdili drugačije.
„Fininvest je kupio Milan za šest milijardi lira koje su otišle Farini i Nardiju. Potom je uloženo na još desetine milijardi lira koje su otišle na plaćanje poreza, dugovanja i ostalih troškova. Mislim da je Berluskoni samo na dugovanja platio 30 milijardi lira“, demantovao je Paretija nekadašnji Berluskonijev advokat Vitorio Doti.
Konačno, 20. februara 1986. i zvanično je potvrđena primopredaja. Silvio Berluskoni je postao vlasnik Milana. Dva dana pre toga su njegov brat i Galijani sedeli u loži na meču protiv Koma. Posle plaćanja dugova i zaostalih plata, Berluskoni se sa igračima upoznao 1. marta. Sleteo je u sportski centar Milanelo helikopterom u društvu Galijanija. Rukovao se sa zaposlenima, nije skidao osmeh sa lica, a svim igračima je poklonio skupocene Kartije satove uz obećanje da kreće u operaciju dovođenja pojačanja i da će samo najbolji ’preživeti’ u timu. Tako je i bilo.
Na leto je stiglo prvo pojačanje - defanzivac Dario Boneti (dve milijarde). Potom su dolazili Danijele Masaro (3,3 milijarde), Roberto Donadoni (pet milijardi), golman reprezentacije Đovani Gali (5,2 milijarde). Napadač Đuzepe Galderisi (četiri milijarde)... Berluskoni je ispunjavao obećanja.
„Ako nam se već ove sezone ukaže prilika da osvojimo skudeto, nećemo se uplašiti. Navikao sam da budem prvi u životu i bio bih jako razočaran da u fudbalu budem drugi“, sejao je optimizam gazda Milana.
Navijači su tog leta kupili 60.000 godišnjih karata. Bili su u transu posle godina frustracije. Očekivali su spektakl. Milan je prvu celu sezonu sa Berluskonijem na čelu završio kao petoplasirani i kvalifikovao se za Kup UEFA.
Posle godinu i po dana Berluskonijeve vladavine, klupsku legendu Nilsa Lidolma je na mestu trenera zamenio ’prodavac cipela’ Arigo Saki čija Parma je igrala sjajan fudbal i to se dopalo Don Silviju. Bio je sušta suprotnost tadašnjem Juventusovom katenaću. Čovek koji je iz startnih 11 izbacio libera i uveo još jednog ofanzivca. Napad. To je ono što je Berluskoni želeo. Ali...
Mediji su na nož dočekali imenovanje Sakija koji nije imao nikakvu igračku karijeru.
„Nisam znao da prvo treba budem konj da bih postao džokej“, bio je legendarni Sakijev odgovor.
Berluskoni je Sakiju doveo velike zvezde tog vremena Ruda Gulita i Marka van Bastena, a iz Rome uzeo zahvalnog trkača Karla Ančelotija. Čuvena odbrana Đovani Gali – Tasoti, Filipo Gali, Barezi, Maldini je već bila tu. Bili su tu i Evani, Virdis, sa pozajmice je vraćen mladi Alesandro Kostakurta. Stvorena je kičma tima koji će narednih godina baciti sve pod noge. Sa verovatno najboljom defanzivnom linijom u istoriji klupskog fudbala.
LIGA EVROPE: (3,70) Crvena zvezda (3,40) Milan (2,10)
Milan je te sezone ispao od Espanjola u Kupu UEFA. Nije još bio sazreo, a Van Basten je veći deo sezone propustio zbog povrede. Ipak, osvojen je toliko čekani skudeto ispred Maradoninog Napolija, sa samo dva poraza i sa samo 14 primljenih golova u 30 mečeva.
Potom je došao i Rajkard. I nije tu više bilo šta da se priča. Bio je to Dream team. Sudbina ga je u Kupu evropskih šampiona već u osmini finala poslala na Crvenu zvezdu. Tim sa Draganom Stojkovićem i Dejanom Savićevićem od kojeg su mnogima klecala kolena.
Milan je preživeo tromeč sa Crvenom zvezdom i kasnije dve godine gazio po Evropi koga je hteo i kako je hteo. Ta Crvena zvezda je bila prvi veliki ispit za fudbalsko čedo Silvija Berluskonija. Imali su Rosoneri tada sreće. Galijani će to sportski priznati u nekoliko navrata kasnije i reći da se u magli Beograda rodio veliki Milan. Zvezdi će ostati bolna rana, ali i klica iz koje se rodilo seme pobede u Bariju.
Berluskonijev Milan je za šest godina osvojio tri titule prvaka Evrope i četiri skudeta. Bio je najjači tim sveta u verovatno najjačoj ligi svih vremena. Klubovi koji su u tom periodu uspeli da prekinu dominaciju Rosonera su velikani koji su toliko dugo čekali prve titule prvaka Evrope: Crvena zvezda, Barselona i Olimpik Marselj.