D. StankovićOpremite kućnu apoteku, kreće dugo isceljenje od fudbalske depresije
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | pet. 25.09.26. | 10:59
Smena generacija jeste neophodna, ali pitanje je koliko realna u mesecima ispred nas
Bio je taj detalj pred kraj utakmice, indirektno ga je pomenuo i sam selektor posle meča. Grci izbacuju loptu u aut, Veljko Paunović trči do nje ne bi li je što pre vratio nazad u igru, da Srbija krene po drugi gol u poslednjim sekundama utakmice. Kao da je i sam zaboravio na sopstvene reči prilikom objavljivanja spiska, da će ovaj proces isceljenja zahtevati vreme i strpljenje. Koji sekund nakon što je tu loptu vratio jednom od igrača, zaista je pao gol, nažalost, dala ga je Grčka za potpuni preokret, Srbija je ostala prazih šaka.
Sada se već smatra i bez mesta u A diviziji Lige nacija – što samo po sebi nije ništa strašno, tamo su i jače ekipe od nas – ali i mesta u prvom šeširu pred žreb za kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. To već jeste ozbiljan udarac, jer nestrpljivi kakvi jesmo svi smo nekako, selektora uključujući, baš taj Euro videli negde u budućnosti kao turnir na kome će neka nova Srbija da procveta.
Izabrane vesti
Neće.
Ovaj će proces isceljenja, o kome je Paunović isto govorio, da potraje malo duže od dve godine. Zahtevaće smenu generacija, a mi smo već jednu celu ispustili. I ako govorimo o igračima za gornji dom u nekoj od liga petica, a koji su sada u najboljim godinama, negde između 23 i 30, imamo golmane, Luku Jovića i sada odustnog Dušana Vlahovića (bez obzira što njih dvojica sada nisu u ligama petica), te Strahinju Pavlovića i Nikolu Milenkovića. Svi ostali su već premašili “pik“ ili su još u procesu sazrevanja.
A, taj proces ne ide baš uvek onako kako smo zamislili kad smo decu sa 18 godina slali u inostranstvo. Primeri Andrije Maksimovića, Koste Nedeljkovića, Ognjena Mimovića, Vanje Dragojevića, pa čak i Aleksandra Stankovića u Interu – i to posle odlične sezone u Ligi šampiona sa Brižom, a on je ovde najmanje sporan – govore nam da kod mladih momaka ta linija progresa ne ide uvek uzlazno. Svima njima biće potrebna bar sezona ili dve da se uopšte izbore za minute na klupskom nivou. Za minute koji mnogo znače o čemu svedoče i same Paunovićeve odluke da protiv Grka počne sa recimo Nikolom Simićem, a ne Nedeljkovićem, na desnom beku, ili Nemanjom Maksimovićem iz Šabab Al Ahlija, a ne Stankovićem iz Intera u vezi.
Svima njima je, dakle, potrebno tačno ono što nemaju Tadić pre svih, a u manjoj meri i Sergej u Saudijskoj Arabiji – vreme. I mada će sada sigurno biti apela javnosti da se sa smenom generacijom požuri, pitanje je koliko bi imalo smisla da se svi ti mladi momci odmah pošalju pred noge Holanđanima i Nemcima na žrtvu.
Taman i da sve krene u najboljem redu, da svi pomenuti momci, pa i oni iz klasa ’06 i ’07 – koje čekamo kao ozebli sunce, bolno svesni da nema ni naznaka da bi neko od starijih sa margina mogao posebno da zasija – u klubovima budu promovisani u startere, da povrede i problemi sa formom zaobiđu veterane, opet će proces isceljenja zahtevati ozbiljne razgovore sa psihoterapeutima kako bismo utvrdili kuda uopšte taj naš brod treba da plovi.
Jer ova reprezentacija niti je preterano jaka na lopti, niti je sposobna da zacementira bedem pred golom, niti ima fiziku i brzinu za presing koji guši rivala. I u narednim godinama – to je sasvim jasno i to je ogledalo našeg fudbalskog rada u poslednjoj deceniji – moraće da se dovija kako će da sakrije brojne mane.
Čisto poređenja radi, kad je Radomir Antić vodio Srbiju na Mundijalu 2010. najveća briga javnosti bila je da li će uz Dejana Stankovića u vezi da igraju Nenad Milijaš (Vulverhempton) ili Zdravko Kuzmanović (Štugart), obojica bi sada bili zakucani u startnih 11. Kad je Mladen Krstajić bio selektor 2018. u Rusiji imali smo kao osigurača ispred poslednje linije Nemanju Matića iz Mančester junajteda i Luku Milivojevića iz Kristal Palasa, a napred, eto paralele, Dušana Tadića, Sergeja Milinkovića Savića, Filipa Kostića i Aleksandra Mitrovića, samo osam godina mlađe nego danas.
Usledile su potom godine u kojima se nismo bavili formiranjem, već prodajom igrača i sada se umnogome uzdamo da će nam drugi napraviti reprezentaciju. Drugi su nam napravili pomenutog Aleksandra Stankovića, pa Lazara Samardžića ili sada Stefana Džodića. I drugi će sada da nam bruse Maksimovića, Nedeljkovića, Dragojevića i verovatno sve ostale mlade nade.
Nema tu kukanja. Sami smo to birali. Oterali publiku sa stadiona, verujući da će novac od prodaja da reši sve naše probleme. Srpskom fudbalu u odbranu – slične muke muče i druge nacije. Čak i jedna Italija godinama kuka da su klubovi i Serija A “izdali“ Azure, a timove nakrcali strancima. No to je već druga i duga priča.
Ono što je za srpsku reprezentativnu priču važno reći jeste da će terapija da potraje i dok mi ustanemo iz bolničke postelje proći će sigurno više od dve godine. Treba toga biti svestan i ne zanositi se nerealnim očekivanjima. Uostalom, broj navijača na tribinama kazuje da je publika to već shvatila. Možda je i bolje tako, jer da je stadion pun, prvo što bi svi ovi momci čuli sa reprezentativnih akcija bili bi verovatno zvižduci sa tribina.