Partizan je uživanje pretvorio u mučenje

Odavno Partizan ne igra fudbal. Muči sebe i publiku, jedva čekajući da sezonu okonča. Na drugom ili trećem mestu, izgleda da mu je svejedno. Da mu je stalo, ne bi se brukao, jer ovo što radi od početka kalendarske godine je skrnavljenje svetle prošlosti kluba.

Mrcvarenje je nastavljeno u Lučanima, gde je protiv jednog od najslabijih timova Mozzart Bet Superlige u 2026. odigrao samo 1:1, tako što je gol vredan izjednačenja postigao tek minut pre isteka 90. A imao je dve trećine meča igrača više posle isključenja Mihaila Oreščanina i po mnogome je ovaj duel podsetio na prolećnu premijeru sa niškim Radničkim, kad je crveni karton dobio Frank Kanute, ali ni tad, ni sad Parni valjak to nije znao da iskoristi. Reč je o duelima sa ekipama iz plej-aut zone, dok sa onima iz vrha tabele ne može da se se takmiči, što se videlo na gostovanjima Crvenoj zvezdi i Vojvodini. Prva je pratkično već odbranila titulu, a druga pretekla Beograđane i posle ishoda subotnjih utakmica 28. kola nalazi se na mestu koje vodi u kvalifikacije za Ligu Evrope.

U njima je crno-beli tim počeo sezonu prošlog leta. Napunio je stadion na revanšu sa AEK-om iz Larnake, ponovio to protiv Oleksandrije i Hibernijana, behu i u večitom derbiju tribine krcate i beše to period kad je ekipa rasla, zavela publiku, oduševila sportsku javnost i kad je bilo uživanje gledati Partizanove klince kako nadiru. Tad se postavljalo pitanje gde su im limiti i(li) dokle mogu da izdrže. Nalažlost po sve u Humskoj, odgovor je usledio relativno brzo i delovao je otrežnjujuće.

Partizan loše reaguje na krizu. Ako uopšte reaguje.

Od prve se nije oporavio, a ona se desila krajem oktobra kad je poklekao na prvoj stanici Kupa Srbije u Šapcu i odmah zatim izgubio prvenstveni meč na Banovom brdu. To su bili rezultatski šokovi, spojeni sa smenom Srđana Blagojevića. Druga je usledila sa Nenadom Stojakovićem i tiče se igre i gubitka identiteta, jer tim nije delovao ni izbliza uverljivo sa njim u ulozi glavnokomandujućeg. Treća je oličena u nizu užasnih rezultata s kraja prošle i početkom ove godine, jer je na od poslednjih devet utakmica Partizan dobio samo tri. Sve tri na mišiće, spasavajući se u završnici da ne primi gol, iako su navaljivali Radnik, Spartak i TSC, jedini sastavi koje je ekipa dobila u poslednja tri meseca.

Kriza je i u upravljačkim strukturakam (očigledna borba za (pre)vlast u klubu), kriza je u finansijama (nema novca za monitiring, a vreme curi), kriza je i u stručnom vođenju (četiri različita trenera su radila sa ovim momcima od početka sezone i svako je imao drugačiji zahtev) i zato s jedne strane, ali samo s jedne, deluje da su to razlozi što su crno-beli letošnje uživanje pretvorili u prolećno mučenje. Bez nagoveštaja kad će se popraviti.

A opet, do njih je.

Na stranu obračun Predraga Mijatovića i Danka Lazovića (ako može da se stavi na stranu); kašnjenje jedne ili dve plate; brljotine na zimskim pripremama... Naravno da sve to utiče na fudbalere, ali da li baš toliko da ne mogu ni izbliza da repriziraju izdanja iz jula, avgusta ili septembra? Podsećamo, tad su bili efikasni, znali da preokreću, daju pobedonosne golove u nadoknadi, liče na tim... Ili da imaju pojedinca sposobnog da gazduje terenom kao što je bio Jovan Milošević, iako bi bilo pogrešno svesti ovo beznađe na gubitak sjajnog napadača.

Malo koji igrač Partizana trenutno može da kaže da je dostojan dresa ovog kluba. Možda to važi za Sašu Zdjelara i Stefana Mitrovića, kadrih da iskustvom zamaskiraju probleme, dok ostali tumaraju hodnicima tame i ne nalaze izlaz iz lavirnta. Utakmica u Lučanima je lakmus papir crno-belog beznađa, jer jer pokazala da ekipa nije u stanju da drži koncentraciju, da nema ustaljene šablone u igri, da joj nedostaje lider, niti da može da se osloni na pojedinca, te da eksperiment sa promocijom centralnog veziste u napadača nije uspeo. Što usmerava problem i na struku.

Crno-beli su u Lučanima izgledali kao da im nije do života, kamoli fudbala. Po principu „ja tebi, ti meni“. Bez otvaranja, bez nuđenja, bez trčanja u prostor.  A sa gomilom besmislenih pasova i centaršuteva koji ničemu ne služe. Uočljive su bile čak i reakcije u kojima se šire ruke prema kolegama, gunđanja, zamerke gde je ko postavljen i zašto nije tamo gde je drugi zamislio. Apatija. Ili, možda anarhija.

Hoće li sve biti drugačije kad se bude znalo ko vodi klub, kad prođe famozna Skupština? Hoće li Milan Vukotić, Ognjen Ugrešić, Nikola Simić, Milan Roganović i ostali početi da igraju fudbal kako znaju (i kako su pokazali da mogu) kad počne nova sezona, jer je ova odavno izgubljena, između ostalog i njihovim propustima? Hoće li opet biti entuzijazam samo do prvog kiksa?

Pitanja bez valjanog odgovora. Ili ih i u Humskoj znaju, samo nisu spremni sebi da priznaju.