Partizanov život u zabludi
Vreme čitanja: 5min | sre. 24.07.24. | 11:22
Čelnici ne čine ništa da klub dobije normalne obrise, a trener kruni sopstveni status stican ranije
Milorad Vučelić je podneo ostavku na mesto predsednika Partizana. Posle skoro deset godina provedenih u klubu, rešio je da se povuče sa funkcije i na taj način prihvati odgovornost za užasno stanje u kome se crno-beli nalaze, što je kulminiralo katastrofalnim porazom od Dinama iz Kijeva (2:6). Prema najavama sa Topčiderskog brda, njegov primer slediće Miloš Vazura i uskoro bi trebalo očekivati da i generalni direktor napusti kancelariju na stadionu u Humskoj. Posledično njihovim odlascima, rasformiraće se Upravni odbor, a onda krenuti u izbor novih članova rukovodstva.
Ne, ovo se nije desilo. Niti će. A trebalo bi baš tako da glasi vest usled još jedne sramote Parnog valjka. Ovoga puta rezultatske, nalik prošlogodišnjoj u Danskoj, kad ga je „petardirao“ Nordsjeland. Na šta je spao nekad ugledan klub, prepoznatljiv u međunarodnim okvirima, najveća je odgovornost čelnika i sve što se dešava na terenu predstavlja posledicu njihovih (ne)dela.
Izabrane vesti
Uništen do srži, Partizan ne postoji kao bitan faktor. Ni u srpskom, a tek internacionalnom fudbalu. Uočljivo i pre početka nove sezone, kad se usprotivio iznenadnom pravilu o dva obavezna bonusa u Mozzart Bet Superligi, a niko ga nije zarezivao ni dva posto i prinuđen je da igra kako drugi kažu. Opet odgovornost čelnika, nemoćnih da se izbore za poštovanje propisa. Ranije je kao džokera koristio frazu da, ako već ne može u svojoj državi, demonstrira u Evropi da pokaže koliko vredi. A onda su dva poslednja gostovanja pokazala da je i to zabluda u koju su valjda samo najzagriženije navijače doveli Vučelić i Vazura, jer „obični“ ili „normalni“ odavno se ničemu ne nadaju, pošto znaju ko ih vodi.
Kao klub, Partizan nije spreman za Evropu. Ni po čemu joj trenutno ne pripada: organizaciono, finansijski, ambijentalno i igrački. Ima toliko problema unutar kluba, da bi bilo naivno očekivati da fudbaleri reše nagomilane probleme. Klub nije zdrav i to igrači osećaju. Ne smeju da kažu, jer im od novca koji (povremeno) primaju zavisi egzistencija, ako bi rekli šta ih sve tišti ugrozili bi dalje karijere. Zato ćute, ali govor tela ih odaje i jasno je da neki od njih emotivno proživljavaju sramote na rzanim nivoima.
Jedan od poslednjih primera je zabeležen u ponedeljak kad se na letu za Poljsku našao Nemanja Nikolić, iako nije imao pravo da igra protiv Dinama, usled isključenja u revanšu sa Nordsjelandom prošle godine. Kasnije je Partizan pokušao da predstavi kako je popularni Taki krenuo na put sa ekipom da bude moralna podrška, ali je činjenica da je neko smetnuo s uma da je napadač kažnjen i samo je falilo da se takav pojavi u protokolu ili, ne daj Bože, uđe na teren, pa da crno-beli pretrpe i administrativnu bruku. Zamislite samo koliko je Aleksandar Stanojević bio ljut i razočaran ovakvom nemarnošću.
A tek izostankom prave podrške... Kad je dolazio obećano mu je da će se klub pojačati na svim nivoima. A nije ni na jednom. Rečeno mu je da će u Upravni odbor ući ljudi do imena, integriteta, finansijski moćni, a ljudski nezavisni kako bi se stekao osnov da se krene napred, a ništa od toga se nije desilo. Zar nije to izdaja? Ili se prevarom zove?
U ovom času deluje da je povratak Stanojević iskorišćen da bi se zbunili navijači i(li) bivši asovima u trenucima kad su objavili Proglas za spas Partizana, mada to ne amnestira trenera odgovornosti. Znao je u koje kolo se hvata, sa istim ljudima koji ni prošli put nisu imali snagu – a ni volju – da ga prate do kraja. Ili nisu smeli. Sad je sa njima i povratka nema. Mnogima se čini kako je trebalo da zamaskira očajno stanje u Humskoj, čime sam Stanojević kruni status stican godinama.
Niko ne može da mu oduzme plasman u Ligu šampiona, pobede u derbijima, titule iz prvog mandata, ali... U drugom nije osvojio ništa i ako gledamo isključivo međunarodnu scenu poražen je od Flore i primio pet golova kod kuće od Fajenorda, da bi na početku trećeg kapitulirao šest puta na neutralnom terenu od Dinama. Deprimirajuće. Baš kao i poverenje koje ima u pojedince, a oni ničim ne vraćaju.
U prethodnom boravku su to bili Lazar Marković, Aleksandar Miljković, Igor Vujačić... I tad i sad Aleksandar Šćekić, koji u međuvremenu nije mogao da igra bitnu ulogu ni u Poljskoj, ni u Ujedinjenim Arpaksim Emiratima, a očekuje se, kao, nešto. Onda Goh, Severina, Kalulu... Valjda samo trener može da objasni šta u njima vidi. Neko će primetiti da su svi nabrojani angažovani na predlog Igora Duljaja i da Stanojević zasad ne uspeva da im nađe odgovarajuće uloge. Slična priča provlačila se leta 2020, kad se govorilo kako „ne može da napravi akciju za Umara Sadika“, pre nego što je Nigerijac otišao u Španiju.
Pod uslovom da je sve tačno, da Stanojević nije u stanju da radi sa onim što je nasledio (uz napomenu da je prošli put makar imao nadareniji, fudbalski potentniji i brži tim), jer mu se zamisli razliku od onih Igora Duljaja, onda je propustio priliku da to javno kaže na početku priprema. Svi vide da ne ide. I neće ići dok se nešto ne promeni. Uprava neće sigurno, onda će morati igrači. Ovi, osim Aleksandra Jovanovića, Mateusa Saldanje i donekle Svetozara Marković (i to samo u boljem ambijentu od trenutnog) nisu dostojni ambicija Partizana.
A oni koji će doći će potrošiti dosta vremena dok se uigraju, uz rizik da se ispuste bodovi u prvenstvu i pretrpi još koja blamaža u Evropi. I čija će to odgovornost biti: rukovodilaca ili trenera?