PRELAZZI: Džej Pi fudbal na Fashion TV-ju
Vreme čitanja: 5min | pon. 19.04.21. | 15:33
Džabe što su tu 24 časa dnevno najlepše žene sveta, ako niko neće obraćati pažnju na njih
Neće mi se zameriti što priču o milijardama, pohlepi i najvećoj promeni u evropskom fudbalu u našim životima svodim na lično. Zapravo, lično je jedini način da se sve ovo doživi i svari i izazove neka reakcija. Ako vas sve ovo sa Superligom nije lično pogodilo, ako vam se od nedelje ujutru ne okreće stomak, ako vas ne boli želudac i ako vam nije muka od “velikih klubova”, onda možda i niste voleli fudbal...
Dvadeset sedam godina. Nije kao da brojim, ali skoro 27 godina. Duže nego što je živ dobar deo čitalaca ovog teksta prošlo je od trenutka kada je klinac, dotad zaluđen crveno-belom bojom i besan što su njegov prvi, dotad jedini klub, za svega dve godine politika, ljudska glupost i nacionalizam srozali od evropskog prvaka do blata provincije, video crveni dres i u crvenom dresu Robija Faulera.
Izabrane vesti
Od tada je Liverpul pobeđivao (retko), gubio (masovno i bolno), postajao manji klub nego što je zasluživao i taman onoliki klub koliki je trebalo da bude. Drugi su uzimali pehare, dolazili su sa novcem, prljavim, čistim ili tek propranim, kupovali najbolje igrače, a Liverpul je gotovo sladostrasno uživao u svojoj prošlosti, tepajući sebi da je nešto drugo i povećavajući armiju nesrećnika kao što je iskreno vaš, uprkos svim pravilima logike.
Za svih tih 27 godina, gde god sam bio i šta god sam radio, od škole do fakulteta, preko ovih i onih poslova i redakcija i na stotine tekstova napisanih za Mozzart Sport, jedna je stvar – okej, ne računajući onaj beogradski susret, kada je detinjstvo odnelo blagu prevagu nad adolescencijom – samo je jedna stvar u mom životu bila konstanta: želeo sam da Liverpul pobedi.
Bilo gde. Bilo kada. U prijateljskom triagonalu protiv Reksama i Tranmera. Kada rezerve Liverpula igraju sa Prestonom. Kada dame koje nose dres Liverpula igraju sa damama koje nose dres Čelsija. Kada je Premijer liga i kada je Liga šampiona. Kada igra Stiven Džerard i kada igra Čarli Adam. Kada su tu Luis Suarez , Mo Salah i Fernando Tores i kada su tu Andrej Voronjin, Nil Melor i Fabio Borini.
Porazi su mi oduzimali po sedmicu-dve života, pobede duplo više, posebno ako su bile neizvesne.
Ali želeo sam ih. Sanjao sam ih.
Sve do večeras.
(4,80) Lids (3,80) Liverpul (1,75)
Liverpul će gostovati Lids Junajtedu i Marselu Bijelsi, u duelu koji bi se samo u najgrđem cinizmu mogao nazvati borbom za Ligu šampiona, pošto nikome više Liga šampiona, ovakva kakvu smo znali, nije na pameti.
Nije me briga, nisam ravnodušan, sve što želim, kao malo kada, jeste da pobedi Lids. I Mateuš Klih, jedan od prvih što se odvažio da nešto kaže.
Zavoleo sam Liverpul – a svako od nas ima tu priču o svom omiljenom, ili onom drugom omiljenom klubu – zbog vrednosti koje su propovedali, zbog toga što su za sebe tvrdili da su nešto drugo, zbog Šenklijevih svetonazora, te crvene, laburističke linije koja se proteže sve do Jirgena Klopa, zbog radnika iz prošlog i pretprošlog veka koji su uklesali sebe u te tribine, i zauvek postali delom njih.
Nije to bila izravna laž koju smo slavili i kojom smo se dičili, tek slatka prevara, relikt prošlosti za kojeg više nema mesta u pohlepnoj budućnosti, onoj što je stigla jedne noći u ponoć, posle toliko izravnih pretnji.
“This means more”?
“Mes que un club”?
Obične gluposti.
Ponašali smo se malo kao Jugosloveni krajem osamdesetih, kada je sve upućivalo da će početi rat i da će život i zemlja kakve smo znali otići u vazduh ili u septičku jamu; sve vreme političari, svi ti anjeliji i perezi i glejzeri i vorneri, ubeđivali su nas da je sve u redu, dok su se naoružavali i kovali svoje klete planove.
Da nam podmetnu kontent umesto igre; lažnu uravnilovku umesto mogućnosti da neki maleni David sruši velikog Golijata; maloletne strimere umesto navijača koji, ma koliko (hiljada) kilometara da su daleko, razumeju i pate, pate i razumeju.
Pa, evo, uspeli su, i to uz obilatu pomoć UEFA i FIFA, koje su povlađivale velikim klubovima godinama unatrag, kao Evropa nacistima uoči Drugog svetskog rata. I ovaj novi koncept Lige šampiona, “švajcarski sistem”, bio je Čehoslovačka koja je predata ne bi li se utažila žeđ bogatih i moćnih.
A sada su njihovi rivali – donedavni partneri – uspeli u nečemu što nam se činilo nemoguće: da UEFA postane “dobar momak”. Da izgleda manje grozno. Manje pohlepno. Manje licemerno.
E, alal vera, to je trebalo izvesti...
Nije to “strani klub” koji je trebalo voleti i u koji bi se valjalo zaljubiti, nije to fudbal koji je, uz sve prepreke, uz sve rovove, uz sve promene, omogućavao nekom malom da dođe u društvo nekih velikih, pa da se i poigra malo s njima.
Nije to više ništa, i ko to ne vidi, taj je zlonameran ili samo zao.
Izbor urednika
Liverpul je veliki zbog onih šest titula u Kupu i Ligi šampiona, možda neprirodnom, ali nastavljaču tog prvobitnog takmičenja koje traje već sedam decenija; i sada trijumvirat američkih gazdi govori, glasno i jasno, da to više nije važno, ako je ikada i bilo.
Kao u onom klipu kada baba nabraja koliko nije bilo asfalta, tako je jedno saopštenje izbrisalo ne samo sedamdeset godina evropske tradicije i prošlosti jednog kluba, nego dvanaest puta šezdeset-sedamdeset godina tradicije i prošlosti svih tih klubova, pa računajte.
Za šta? Za pet milijardi od Džej Pi Morgana? Za pet-deset-dvadeset miliona nekih novih potencijalnih pretplatnika iz neimenovane azijske zemlje, koji baš toliko nisu mogli da podnesu utakmicu poput Hetafe – Real?
Možda postoji mali, nadajmo se premali procenat klinaca koji ovo čitaju, a koji smatraju da je dobro što će Mančester Siti i Barselona igrati nekoliko puta godišnje, ali zar se tu ne gubi čar?
Sve će to izgledati kao onaj “Fashion TV” koji se vrti po beogradskim kafićima: džabe što su tu 24 časa dnevno najlepše žene sveta, ako niko neće obraćati pažnju na njih.
Žao nam je fudbala danas, žao nam je svakog ko je ikada zavoleo jedan klub i zapevao da bi on mogao da bude prvak Evrope ili sveta – eto, neki od nas smo to i doživeli! – žao nam je i igrača koji su dovedeni pred svršen čin. Sada je ogoljeno: oni su sve vreme bili samo gladijatori čija je sudbina bila u rukama robovlasnika.
Oni koji se pobune, uradiće to iz moralnih razloga ili patriotizma, rizikujući da ih pronađu sa betonskim cipelama na dnu karijere.
Šta, onda, činiti? Pa možda se, kao što uvek i biva, okrenuti sebi.
Vratiti se onome od čega smo krenuli. Onda kada se lopta prvi put zakotrljala po Beogradu, Barseloni, Mančesteru.
Ne davati podršku, makar i udaljenu, makar i vizuelnu, zločincima što su kidnapovali fudbal.
Ne gledati Fashion TV, to ionako nije za nas.
I, za početak, navijati večeras protiv Liverpula.