PRELAZZI: Kako je Vini postao Džentlmen

"Čarli, stani", kaže Džef Sikom, dugogodišnji lovočuvar poseda porodice Halsted u jednoj od poslednjih scena serije "The Gentlemen", koju – naravno – osmislio Gaj Riči.

Obraća se trudnoj Čarli, mlađoj sestri Fredija i Edija.

"Mislio sam da bi te bilo sramota", dodaje, sa suzama u očima.

"Nikad me ne bi bilo sramota", odgovara mu Čarli, svesna tajne koju su njena majka i Džef čuvali sve ove godine.

Bilo je u desetinama uloga koje je Vini Džons odigrao nakon što smo njegovu obrijanu glavu videli na posteru za kultne "Dve čađave dvocevke", bilo je tu i tamo emotivnih trenutaka i replika koje ni Big Kris ne bi prepoznao, no možda nijedna kao ova ne govori o tome ko je Vini Džons danas.

Za nas nešto starije, Velšanin engleskog porekla (može i obrnuto) bio je razbijač iz "Lude družine" – dobro, svi su u "Ludoj družini", odnosno Vimbldonu, tom mitskom, notornom, manijakalnom klubu iz Londona, bili razbijači, ali samo je jednom saigraču Džon Fašanu dao nadimak "The Butcher" – koji će jednom prilikom dobiti žuti karton nakon svega tri odigrane sekunde, a drugom prilikom lično proveriti da li mladi Pol Gaskojn stvarno ima toliko velika muda kao što se govorilo.

PREMOTAVANJE: Luda Družina Vimbldona - The Crazy Gang have beaten the Culture Club!

O Vimbldonu, osvajačima FA kupa 1998. godine, i dalje se ispredaju legende, i što je dalje vreme u kojem je mogao, smeo i morao da postoji takav fudbalski klub (jer kasnije, kada je došlo neko drugo vreme, doslovno nije ni postojao), to su i legende čudesnije, sve dok se ne pretvore u pravu pravcatu istinu.

Za one nešto mlađe, Vini Džons je pulen Gaja Ričija, i uistinu, samo je pravi genije mogao da čoveka koji se i dalje zanosio fudbalskom karijerom – koji mesec pre premijere filma "Lock, Stock and Two Smoking Barrels" bio je kapiten reprezentacije Velsa – stavi u kriminalni, crnohumorni milje koji će opčiniti planetu koncem devedesetih, a Englezu obezbediti i Madonin krevet; Vini će Džons kasnije igrati u mnogo filmova, mada nigde s takvom radošću i s takvom prirodnošću kao kod Ričija.

Ali ništa od toga – ni onaj glavonja koji dobija crveni karton na svakoj petoj utakmici, ni onaj plaćenik koji će kidnapovati Radeta Šerbedžiju u jednako kultnom "Sneču" – ne odgovara na pitanje ko je Vini Džons danas.

Sve dosad.

Jer možda on u seriji "Džentlmen", rađenoj po motivima Ričijevog istoimenog filma, samo mnogo "engleskijoj", tu i tamo vitla puškama i pesnicama, ali ispod maske nepokolebljivog i odanog čuvara pomalja se neuhvatljiva tuga.

Kada se oči Vinija Džonsa, pardon Džefrija Sikoma, napune suzama, tu nema previše glume. Kada hoda kroz šumu sam, praćen samo stopama životinja kojima neće nauditi – "Zar te nismo angažovali da ubijaš štetočine, a ne da ih spasavaš?", pitaće ga pri samom početku Edi Horniman, 10. vojvoda od Halsteda – i dovoljan sam sebi, on više nije Vini Džons, fudbaler od kojeg su strahovale ocvala Prva divizija i mlada Premijer liga, pa ni Vini Džons, omiljeni dripac i snagator Gaja Ričija.

On je Vini Džons, džentlmen, sa svim onim značenjima koja ta reč podrazumeva.

I kao što se nekada, dok je delio šamare i šašoljio mošnice rivalima, nije previše – takva su bila vremena, je li – pričalo o groznom uticaju koji je na psihu tog tinejdžera ostavio bolni, glasni i nasilni razvod njegovih roditelja, ili se pričalo svakako manje od toga koliko je alkohola noć pre treninga u sebe uneo Vinsent Piter Džons, tako se i njegova nova borba uglavnom odvija u tišini.

Pre nepunih pet godina, dok su još bila sveža sećanja na surovi odlazak njegovog sunarodnika i prijatelja Garija Spida, Vini je ostao bez supruge Tanje.

Žena sa kojom je bio u braku punih četvrt veka živela je duže od tri decenije sa presađenim srcem, što ju je činilo medicinskim fenomenom, ali kancer je bio jači. Vini Džons je, i tu scenu se ni Gaj Riči ne bi usudio da snimi, bio uz Tanju danonoćno u bolnici, i bila mu je na rukama kada je izdahnuo.

Vini Džons napustio je Holivud, prodao kuću u kojoj su živeli zajedno, kupio zabačenu farmu na Ostrvu sa velikim dvorištem, šumom, pticama, ježevima, lisicama i ostalim divljim životinjama i dovoljno mesta da možeš da hodaš satima i da ne naletiš ni na koga – što ga je samo dodatno preporučilo za ulogu "graundskipera" u seriji "The Gentlemen".

Postao je, ukratko, čovek kojem bi se onaj stari Vini, iz osamdesetih, nasmejao u lice pre nego što ga povuče za kosu.

Samo, to ga ne čini ni slabićem ni kukavicom; treba imati mnogo hrabrosti da na pragu sedme decenije života ponovo izmisliš sebe, da umesto pijanih noći koje će te voditi u poroke i u pritvore i terati te da ugrizeš jednog novinara za nos kažeš zbogom alkoholu i drogama i nedavno proslaviš 11 godina bez ijedne kapi, da umesto života koji je nanosio bol i tvojoj porodici i tvom mentalnom stanju, postaneš ljubitelj prirode, i mnogo važnije od toga, ljubitelj života.

Tužan, a ne besan. Ponosan, a ne neotesan. Pomirljiv, a ne agresivan.

Oh, i dalje je Vini Džons – valjda onaj ožiljak posred glave dovoljno svedoči o tome – čovek koji bi skočio u šorku ukoliko bi neko njegov bio napadnut; na tome je, na zajedništvu a ne na brutalnoj fizičkoj snazi (mada ona sigurno nije odmagala) generacija Vimbldona napravila od sebe strah i trepet i kaznenu ekspediciju, i zbog tog zajedništva je njihova svlačionica više nalikovala zatvorskoj jedinici i njenim pravilima nego fudbalskom timu.

Samo, imate utisak da bi zastao makar na jednu sekundu, da bi pomislio pre na Tanju nego na Big Krisa pre nego što bi napravio sledeći korak; mada se ni u jednom trenutku, eno opet scene s konca neodoljivo zabavne serije "The Gentlemen", ne bi pokajao ni zbog čega što je uradio.

"Nikad me ne bi bilo sramota", rekla bi mu Čarli, svesna svih nagomilanih tuga koje Vini Džons, i fudbaler, i glumac, i Mesar i Otac, i pravi Džentlmen, nosi u sebi.