PRELAZZI: Mogu ja njega da promenim

Od svih onih laži kojima zavaravamo sebe kada smo s nekim u vezi, najgora je ona koja zvuči najnevinije.

"Mogu ja njega da promenim". (Ili "nju", svejedno, jednako smo krivi i jednako zaslepljeni, kojeg god da smo pola.)

Nije on zaista loš, samo je imao probleme, ali ako mu do nekoga bude stalo, sigurno će biti drugačiji. Nije on zao ni cicija ni prevarant, samo nije našao pravu osobu za sebe. Nije on nepopravljiv, samo je, eto, nesrećan, jer mu se tako zalomilo. (I zalomilo. I zalomilo.) A kad bude našao pravu osobu, videćete vi, biće sve drugačije.

Tako je, valjda, u nekom zabačenom moždanom režnju, kojeg nije opalilo sunce juga Italije, do kojeg nisu uspeli da stignu ni njegovi treneri Trapatoni, Lipi, Ančeloti – oni su samim podnebljem sa kojeg su potekli bili trezveniji i racionalniji – tako je, uprkos svemu što mu je govorio razum, uprkos svemu što je bilo na toj istoj adresi i ispod te iste ćele s kojom se dogovarao, s kojom se pogodio, s kojom se na kraju rastao, tako je razmišljao Antonio Konte.

Nije Danijel Levi čovek koji ne zna i neće, samo nije našao pravog; nije Danijel Levi ni škrtica ni neznalica, njemu samo treba neko da mu veruje; nije Danijel Levi kreten, naprotiv, samo čeka da mu neko otvori oči.

I nije Totenhem klub koji ne ume, potrebno mu je toliko malo pa da ume; samo jedna prava romansa (ili, ako se setimo onog Argentinca, onda pravilnije: još jedna prava romansa), samo jedan iskreni odnos.

Tek je na trenutke, kao u svakoj nesrećnoj vezi, ličilo da bi Italijan mogao da nađe sreću na severu Londona, i da bi sever Londona – ovaj beli, tugaljiviji – mogao da nađe sreću sa Italijanom.

Na početku svakog odnosa, odmah posle prvog pogleda preko čaše, šanka ili, u ovom slučaju, prazne trofejne sale, nastupa period udvaranja.

Danijel Levi (desno) sa gazdom Fulama Šahidom Kanom

U ovoj fazi i vidljive mane – Totenhemove i Levijeve su nadaleko poznate; Konteove su, što je jedan fudbalski mislilac primetio ovih dana, da ipak ima prekratak dah za jednog takvog (u)rođenog pobednika – bivaju gurnute u drugi plan.

Jedni drugima obećavaju zlata i doline; Levi Konteu da će ga podržati, Antonio Danijelu da će mu doneti ono što nedostaje šljaštećem stadionu, ono bez čega se izgleda ipak može u savremenom fudbalu, koliko god neki tvrdili suprotno.

"Medeni mesec" ne traje dugo kada su dva toliko različita mentaliteta u pitanju, i to su na svojoj koži osetili svi koji su se uplitali u poslove i poslovanje sa prvim operativcem Totenhema (većinski vlasnik Džo Luis se mahom drži po strani, što mu jako dobro ide), uključujući tu i najboljeg strelca kluba i države u istoriji, Harija Kejna.

Biće da su se prve pukotine pojavile pre oko godinu dana, kada je Konteov Totenhem više na posrtanje najljućeg rivala sa Emirata nego na neku prelepu igru uspeo da se domogne Lige šampiona. Zahtevao je i tada i kasnije bezuslovnu podršku, kao i uvek; na početku su mu je igrači i dali, mada će vremenom i oni početi da sumnjaju, prvo u sebe, pa u njega, ali oni gore u loži su uveliko grizli usne.

Možda ovaj strastveni Italijan i nije neko s kim bi se moglo planirati na duže staze? Ukoliko, naravno, takav izraz uopšte postoji u vokabularu Danijela Levija. Možda je ovaj previše jurio iz avanture u avanturu, zadivljen prstenjem koje je njegov izabranik nosio na rukama, umesto da se napokon smiri i sretne sa sopstvenim odrazom u ogledalu.

Jer sve posle Maurisija Poketina – eh, srce zaigra svakome ko je ikada i simpatisao Totenhem kada se pomene Argentinac, i ako je nešto dobro u ovoj nesrećnoj ljubavnoj priči, to je što se može postaviti tačna dijagnoza, ma i tačan dan kada je sve otišlo nizbrdo, kada više ni Levi ni oni koji su mu ipak dali blanko poverenje nisu bili isti – sve je posle “Pocha” bilo samo lutanje.

I Murinjo koji je trebalo da vrati disciplinu, i Nuno Espirito Santo koji je doveden kao sušta suprotnost zadrtom Portugalcu, po svemu sem po pasošu, i Antonio Konte, možda više i bolnije od svih.

Samo što je sve to bilo očekivano, sa gazdom koji kao da sada već namerno igra rolu koju su mu namenile prozivke na mrežama i sa televizijskih kanala.

Jedina češća rečenica od one “Mogu ja da ga promenim” (Totenhem, Levija, svakog navijača koji od svog kluba traži makar da deluje kao da želi napredak, a od tima makar kao da žele da budu tu gde jesu) jeste “Sistem je takav”. Ali, za razliku od ove prve, potonja je uglavnom istinita.

Ni Hari Kejn se nije naosvajao trofeja u Londonu (©Reuters)

Sistem je bio takav da je sažvakao i ispljunuo Antonija Kontea, i nije slučajno, zaklela bi se njegova majka Ada, imao bolove u stomaku i probleme sa žučnom kesom, koji su ga odaljili od terena. Ada bi rekla da ga je otrovao Totenhem, da ga je Totenhem oterao na operacioni sto, i ne bi bila nimalo daleko od suštine.

Oni koji nisu toliko blagonakloni prema njemu (kao što je mama Italijanka stereotipno više nego blagonaklona prema sinu Italijanu) ukazali bi na to da je Antonio i sam doprineo osećaju otuđenosti. Supruga i ćerka nisu imale nikakvu želju da se makar nakratko dosele u London, pa kada je preminuo njegov dobar prijatelj Đanpjero Vetrone, Konte je mogao samo da sklizne u dodatnu ogorčenost.

Eh, to je glavno osećanje koje se pojavi svaki put kada se plan o “Promeniću ja to” razbije o hridi realnosti.

Ogorčenost dovodi do frustracije, a ova do otvorenog besa, kakav je Konte demonstrirao na poslednjoj, sada već notornoj konferenciji posle Sautemptona, koja je bila i poziv u pomoć i ljutiti urlik zbog svega što je moglo biti.

Zapravo, zbog svega ono što nije nikako moglo biti, jer ono “Ma ja ću njega da promenim” teško biva i sa mnogo manje nesrećnim klubovima od Totenhema, i sa mnogo manje zbunjenim navijačima od onih Spursa, i sa mnogo manje tvrdoglavim predsednicima od Danijela Levija.