PRELAZZI: Može Patrik Vijera i ovako
Vreme čitanja: 6min | pon. 04.04.22. | 08:37
Kristal Palas Patrika Vijere samo je po dresovima i po buci koja dolazi sa one tribine na Selhurst Parku, a kojom će i večeras odzvanjati južni London, nalik na Kristal Palas kakav smo znali dok je njime sigurnom i dosadnom, hajde, konzervativnom – nije ni čudo, kada se uzmu u obzir njegove godine – rukom rukovodio Roj Hodžson
Valjda je imalo smisla da jedina prava navijačka tribina u Premijer ligi – stajanje, skakanje, zastave, melodije koje vuku na jug i latino-vetrove, dobra zabava – godinama bude osuđena da gleda nešto najbliže Kalču. Samo ne onom Kalču koji oslikavaju Atalanta ili Napoli, nego neki Udineze ili Specija ili SPAL. Dosadno, tvrdo, na kontru, daj loptu rivalu pa ga čekaj i uzdaj se u onog jednog dobrog igrača kojeg imaš napred.
Ko bi rekao da stvari mogu da se promene za svega nekoliko meseci? I ko bi rekao da će (r)evoluciju doneti čovek koji je bez lopte umeo baš sve, mada mu je i lopta dobro stajala?
Izabrane vesti
Evo, i sami smo krivi za širenje te predrasude, te potrebe da u bivše zvezde, jednom kada stanu u onaj tesni pravougaonik, učitavamo njihov igrački kredo.
Ponedeljak, 21.00: (3,90) Kristal Palas (3,50) Arsenal (2,05)
A u stvari je sve vrlo logično: nije li Patrik Vijera sa najboljeg mesta na terenu nazočio kako pletu čudesni napadači i pomislio: “Pa, možda stvarno fudbal treba ovako da izgleda”? Nije li sa Arsenom Vengerom shvatio koliko je važno pružiti šansu mladim ljudima, a od Žozea Murinja, tamo u Interu, pokupio pragmatičnost koja će ga terati da i u žestokoj avanturi drži jedno oko na semaforu? Nije li, na kraju krajeva, karijeru okončao u klubu koji je sebi postavio zadatak ne samo da bude veliki, nego i da uveseljava raju, a posebno one mecene u loži?
Mogao je Patrik Vijera da postane i Roj Kin. Njegov arhineprijatelj okušao se nekoliko puta u trenerskim vodama i to je izgledalo baš onako kako su mnogi mislili da će da izgleda, da bi naposletku svoju lajavost unovčio posmatrajući – i psujući – stvari iz udobnosti televizijskog studija.
Ali danas i Roj Kin mora da stisne ruku Patriku Vijeri i prizna mu da nas je sve iznenadio.
Kristal Palas Patrika Vijere samo je po dresovima i po buci koja dolazi sa one tribine na Selhurst Parku, a kojom će i večeras odzvanjati južni London, nalik na Kristal Palas kakav smo znali dok je njime sigurnom i dosadnom, hajde, konzervativnom – nije ni čudo, kada se uzmu u obzir njegove godine – rukom rukovodio Roj Hodžson.
A Vijera deluje kao odmereni gospodin: ako je u crvenom (i plavo-crnom) dresu često ličio na Supermena, sada je tihi, dočim nimalo trapavi Klark Kent. Bez ega, bez svađe, bez povišenog tona, bez trka prema sudiji, bez crvenog kartona i klizećeg starta, metaforičnog ili pravog.
Posle ispečenog zanata u podmlatku Mančester Sitija (šeicima nije dovoljno što žele da kupe sadašnjost, nego bi nekako da preuzmu i legende drugih klubova?), prvog samostalnog angažmana u Sitijevoj podružnici u Njujorku i solidne dve sezone u Nici, Vijera se vratio na Ostrvo da preuzme Palas, jedan od onih klubova koji je delovao zadovoljan samo bitisanjem u nižim ešalonima Premijer lige.
Romantičniji među navijačima Arsenala odmah su zažalili što nije došao na Artetino mesto – to je bilo pre nego što je Mikel, malo sticajem okolnosti malo sopstvenom upornošću, zavredeo poštovanje te ranjene armije – dok su oni trezveniji pomislili da je ovo idealni prijemni ispit za veći posao.
Sad, da li za Emirate ili za Etihad...
Izbor urednika
Ili preterujemo, proglašavajući početničku sreću za ozbiljnu darovitost, dozvoljavajući da nas zaslepi Patrikov trofejni kabinet (Svetsko prvenstvo, Evropsko prvenstvo, tri titule Premijer lige, četiri titule Serije A, Liga šampiona), gubeći iz vida da nije svaka revolucija, pa ni ona taktička, ni pozitivna ni na duže staze održiva?
Kristal Palas bio je fajterski tim, oličen u duhu kapitena Luke Milivojevića, ali je svaka njihova utakmica bila jednosmerna ulica. Bilo je uvek u sastavu momaka koji su znali da teraju loptu, no ausvajz da to zapravo i čini imao je jedino Vilfred Zaha. Prednjačio je u svakoj sezoni u statističkoj koloni za broj driblinga, a te brojke (ne)uspešno su prikrivale stanje na terenu: Zaha nije driblao i išao u prodore jer je bio sebičan, nego što vrlo doslovno u radijusu od pedeset metara oko njega nije bilo niti jednog jedinog druga.
Sada može da igra bez grča, bez realnog osećaja da je na njegovim leđima sudbina i opstanak kluba, bez frustracija. Sada mu napadačku podršku daju samouvereni Konor Galager, sve češće oporavljeni Ebereči Eze i verovatno najbolji mladi igrač sredine terena u bilo kom klubu Premijer lige što se ne bori za Evropu, pa možda i među takvima.
Majkl Olise, ili Oliz kako bi njegovo prezime verovatno izgovorila njegova majka, na radaru je i Gareta Sautgejta i Didijea Dešana, a udicu su bacali i nesrećni Alžirci, i ko zna, da nisu primili onaj gol duboko u drugom produžetku plej-ofa, gol koji je Kamerun poslao na Srbiju, možda bi momak koji je dao ili spakovao gotovo dvocifren broj golova samo u ovoj kalendarskoj godini, zaigrao već i na Mundijalu za selekciju sa severa Afrike.
I Olise, tog zamršenog porekla i identiteta, i Eze i Galager su mladi, mlad je i novi vođa Palasove odbrane i novopečeni reprezentativac Mark Gehi, mlad je i levi bek Tajrik Mičel koji bi uskoro takođe mogao da zaduži beli dres sa tri lava na grbu, tu su negde i novo pojačanje u špicu Žan-Filip Mateta i nešto starije pojačanje Odson Eduar.
Vrtić koji baš ume da ugrize, akademija koja preti da zaseni i onu Vest Hemovu... (A tu su, tek da se mladi ne ponapijaju od slave, prevejani Džejms Mekartur, Luka Milivojević i Džordan Aju.)
Sve to je važno i za atmosferu u svlačionici, ali i na terenu. Predugo je Selhurst Park ličio, vraćamo se na to, na neke italijanske ili srpske stadione – po atmosferi, ne po arhitekturi, naravno – na kojima su dešavanja na tribinama neuporedivo zanimljivija i šarenija od onoga što se dešava dole na travi, toliko da ponekad poštenom čoveku padne na pamet da bi lepo trebalo da zamene mesta, pa da ti smarači u kopačkama vide kako se troši za klub koji voliš.
Večeras ćemo, kao i toliko puta do sada u ovoj sezoni – vrhunac je bio borbenih 0:0 sa Sitijem, koji su značili da ekipa Pepa Gvardiole nije u dva meča uspela da uvalja gol Palasu – prisustvovati sinergiji, u gradskom derbiju koji i za Vijeru i za Arsenal znači mnogo.
U onom prvom duelu, dok je sudbina Mikela Artete još visila o koncu, Obamejan je, kakve li ironije, bio Špančev spasilac, pogotkom u 95. minutu. Završeno je 2:2, a ništa ne bi voleo menadžer domaćih nego da u uzavreloj atmosferi Selhursta napravi još jedan korak ka poslu koji ga, ubeđeni su mnogi, već čeka u bližoj ili daljoj budućnosti.
Dobro, voleo bi jednu važniju stvar, jer nije Patrik Vijera bilo ko pa da se zadovoljava sa nekim dvanaestim ili četrnaestim mestom na tabeli, nego je Patrik Vijera, makar ona verzija u znojavom crvenom dresu, serijski kolekcionar trofeja i medalja.
Voleo bi tamo sredinom meseca na Vembliju da se njegov tim isprsi protiv još jednog gradskog rivala, Čelsija, u polufinalu FA kupa, pa da ponovo dođe nadomak srebrnine.
Tek bi to bila sjajna priča, koja bi zaokružila smelost mladalačkog projekta menadžera Patrika Vijere: da mali, ali drevni i ponosni klub iz južnog Londona po prvi put mora da nađe mesto za nešto što im dosad nije trebalo na Selhurstu – trofejnu salu.
Tada bi nešto lecnulo i Roja Kina, pa bi shvatio, skupa sa svima nama što smo imali predrasude o Vijeri kao treneru, da su to dve posve različite uloge; da to što si bio beskrupulozni ratnik ne znači da ne možeš da budeš tihi gospodin.
A da fudbal, čak i ako ste “mali klub”, može da bude i avantura i zabava, ona o kojoj nastaju najbolje i najmelodičnije navijačke pesme.