PRELAZZI: Priče sa La Rosalede

Ima nečega u obilasku stadiona koji je zatvoren. U maštanju o onome što se nekog drugog dana odvija iza tih zamandaljenih kapija, u tišini koja se meri samo sa onom uoči gola, kada svaka tribina udahne tiho, da ne naruši svemirsku ravnotežu, da ne poremeti koncentraciju napadača, ima nečega u navučenoj roletni preko izloga klupske prodavnice, koja krije svakakva blaga, samo ne danas.

 Danas je stadion, takav, zatvoren, ono što vi od njega napravite. Vaše sećanje, čak i ako je faktički pogrešno, posebno ako je faktički pogrešno, i sve one asocijacije koje običan beton u jednom običnom gradu može da izazove.

Zatvoren stadion je, hoćemo reći, pomalo fudbal...

La Rosaleda je tog dana bila okupana suncem. Dobro, La Rosaleda je skoro uvek okupana suncem, kada živite u tom kutku sveta naviknete se i na miris Mediterana i na večeru u 10 uveče, pa što ne biste na prijatnu klimu, ali tog dana bila je baš baš okupana suncem.

Možda zato što je bio početak godine, ili što se u gradu sve više pričalo o nekom novom stadionu, onom koji bi trebalo da bude sagrađen na istom mestu, samo mnogo moderniji, mnogo blještaviji, sposoban da – opet, kao 1982. godine – bude domaćin Svetskom prvenstvu.

A to onda podrazumeva i mnogo moderniji, mnogo blještaviji klub od onog čije ime piše na betonskoj konstrukciji...

Trening reprezentacije Španije na Rosaledi iz 2023. godine (AFP)

Malaga je grad sa tri velika dnevna lista, od kojih jedan postoji bezmalo stotinu godina, i taj jedan, "Diario Sur", gotovo svakog dana na naslovnoj strani ima makar markicu o fudbalskom klubu i njegovom stadionu.

Malaga je i grad u kojem ćete, posebno o blagdanima, sresti više Engleza i Rusa i Italijana nego Andalužana, a tome shodno ćete videti više dresova Real Madrida nego onih plavkastih, lokalnog kluba.

Zapravo, tog dana kada nas je na Rosaledi dočekao zatvoreni šop, onaj drugi, koji je valjao dresove Vinija i Belingema, radio je punom parom dole u luci...

Da li bi, da nije bilo onog gola postignutog iz sasvim očiglednog ofsajda pre više od deset godina – da sam nešto neko u onom "Diario Sur", svakog bih dana na zadnjoj strani pisao o tom dvomeču, o toj sezoni! – stvari danas izgledale drugačije?

Detalj sa utakmice Dortmund - Malaga (AFP)

Da li bi se, umesto da se bavi zimskim pripremama i sredinom tabele Segunde, koja se moderno zove La Liga Hypermotion, Malaga ovih dana spremala za novu utakmicu u najvišem rangu, ili možda za nastavak takmičenja u nekom evropskom kupu?

To su, uostalom, bili snovi, ma šta snovi, to su bila obećanja koja je ispostavio Abdulah bin Naser Al Tani, katarski šeik koji je pre deceniju i po u svoju ergelu rasnih konja uvrstio i fudbalski klub Malagu.

Sudbina Malage bila bi opomena svima koji zazivaju prebogate mecene, samo kada bi iko želeo da sluša: u godinama nakon posrtanja ovog simpatičnog španskog kluba, razni su se al taniji namnožili kao zečevi u sezoni parenja. Nekada bi to dovelo do trofeja, nekada do bankrota, pa šta ko ponese...

Bolna istina o onoj čuvenoj generaciji Malage koju je predvodio Manuel Pelegrini, a koju su obeležili Isko, Hoakin, Tulalan, Demikelis, Saviola, Santi Kasorla, Dijego Buonanote, Roke Santa Kruz, Karlos Kameni, Salomon Rondon ili sadašnji menadžeri Čelsija i Lestera, Enco Mareska i Rud Van Nistelroj, plus još nekoliko legendi sa raznih menadžera i FIFA simulacija, glasi da je to od samog početka bio projekat osuđen na propast.

Valjda zato što su posredi bili nefudbalski razlozi: šeik Al Tani zapravo je bacio oko na luku u Marbelji, poželevši da je napravi još luksuznijom, još mondenskijom, a najpopularniji fudbalski klub na jugu Andaluzije predstavljao je samo stopalo koje je podmetnuo do praga. 

Duže od deceniju kasnije, luka u Marbelji je sasvim pristojna i dovoljno luksuzna, ništa joj ne fali, a Malaga je jedva uspela da se vrati u drugu ligu, i ove će sezone verovatno ostati tu gde jeste.

Mi fudbalski navijači, čak i kada smo samo turisti u hodočašću do praznog, zakatančenog stadiona, volimo da mislimo da bi jedan gol – ili, u ovom slučaju, odsustvo jednog gola – tako lako promenili sudbinu sveta, a kamoli jednog grada.

Korner zastavica na Rosaledi (guliverimage.com)

Da Klopov Dortmund tamo, u onim mračnim, divnim, odvratnim vremenima pre VAR-a, nije prevario neiskusne Malagenjose pred poludelim "Žutim zidom" aprila 2013, da li bi danas po Kosta del Sol duvali i neki fudbalski vetrovi? Da li bi makar, sem one Realove radnje u luci, postojala i jedna sa lepim dresovima domaćeg kluba?

Da li bi Andaluzija imala još jedan ponos, sem onog crveno-belog koji muči neke svoje muke ove sezone? Da li bi i Španija dobila svoju "Boginju provincije", kadru da išamara mnogo jače štihove, kao što su te sezone klepili Milan na Rosaledi, i ostali neporaženi u grupi u kojoj su bili još i Zenit i Anderleht, i preskočili još jednog bivšeg evropskog prvaka, Porto?

Ništa od toga, znamo to danas, ništa od toga se nije dogodilo.

Pravila finansijskog fer pleja, kao i svaka slična (ne)fudbalska pravila, prvo se isprobavaju na malenima, na nebitnima, a često na tome i ostane: Malaga je bila jedan od prvih klubova koji je izbačen iz Evrope zbog nedoličnog širenja preko gubera. Nije im pomoglo ni što su odmah počeli veliku rasprodaju, od Kazorle i Monreala do Rondona...

Al Tani nikada nije sagradio nikakvu marinu, ni lanac hotela, umesto toga uspeo je da duguje klubu milione evra pa da sudskom odlukom bude udaljen od obavljanja predsedničkih dužnosti, mada je i dalje formalni gazda...

Sve to će vam ispričati beton La Rosalede, dok čeka da mu se fudbal vrati, dok čeka neki novi stakleni krov, pričaće vam posebno onih dana u kojima se na njemu ne igra drugorazredni ili bilo kakav drugi fudbal.

Samo je takvih dana, uostalom, moguće da onaj gol ne bude priznat, i da onaj gazda ne bude prevarant, i da Malaga danas bude stabilni prvoligaš, ponos Andaluzije, evropska marka.