Priča Milanovog čudesnog dečaka: Het-trik makazicama i Ambrozinijevo poređenje sa Robinjom

Kako je to samo drsko i bezobrazno lako izgledalo. Momak koji je do pre nekoliko meseci igrao Seriju B primio je loptu na levoj strani, a onda rutinski, kao da to radi svaki dan – ostavio u prašini Manuela Lokatelija, namestio se i pogodio dalji ugao gola Guljelima Vikarija. Kao da je najnormalnija stvar na svetu postići gol u jednom od najvećih derbija italijanskog fudbala. Još na gostujućem terenu, dok ti čitav stadion zviždi. Sve to je uspeo da napravi Alfađo Sise (19) i još jednom pokaže da je u ovom trenutku najveća senzacija italijanskog fudbala i da je Milan povukao promućuran potez kad ga je prošle zime doveo iz Verone za 8.000.000 evra.

Priča Alfađa Sisea počela je u perifernom kvartu Treviza pod nazivom San Liberale. Izgrađen je 1958. godine i zamišljen kao utočište za sve one koji su raseljeni tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu. San Liberale je bio prilika da se krene u novi život. Mirno, radničko naselje u kojem su se nastanili Alfađovi roditelji, koji su morali da emigriraju iz Gvineje. Otac je radio u lokalnoj fabrici, majka je bila sobarica u hotelu.

Njihova mantra u životu bila je samo jedna – rad, rad i samo rad. Otac je ustajao svakog dana u četiri ujutru, išao na posao i radio do pet popodne, a onda žurio da vodi Alfađa na trening. Radna etika i pomenuta mantra Siseu su bile utuvljene u glavu još dok je bio dete. Zato ga na terenu ne vidite da se busa ili provocira rivala, ćuti, radi i čeka svojih pet minuta da blesne.

Šutiranje lopte mu je u početku bilo samo puki hobi, nešto čime dete treba da se zanima, a onda je sa 11 godina došao u omladinski sektor kluba po imenu Đorđone. Tamo je prozvan čudom od deteta.
„Uzeo bi loptu u svom šesnaestercu, pretrčao čitav teren i postigao gol. Niko nije mogao da ga zaustavi. Kad nije bio na terenu, saigrači su mu izgledali pogubljeno. Teško je pobrojati koliko je golova dao“, rekao je Mikele Koko, jedan od Siseovih prvih trenera.

Uživao je maksimalnu slobodu kod trenera, ali pre nego što ju je dobio, morao je da odgovori na specifičan izazov. Godine 1992. Marko van Basten je protiv Geteborga u Ligi šampiona postigao gol makazicama. Zadatak za Alfađa vrlo jednostavan, trener dolazi do njega i kaže: „Uradi isto“. Izazov prihvaćen. Jednom – bum!, drugi put – bum!, treći put – bum! To je to. Rečima legendarnog Nikole Simića iz filma „Davitelj protiv davitelja“ – „Ovaj dečko nije normalan“. Postigao je het-trik makazicama!
„Alfađo je sa 12 godina na terenu delovao kao da igra protiv odraslih ljudi. Imao je prirodan osećaj za prostor i igru koji se ne uči na treningu – ili ga imate ili ga nemate.“

Nije bilo šanse da ga neko ne primeti i to je prva uradila – Verona. Brže-bolje su ga sa 14 godina ugrabili i ostavili da se razvija kroz mlađe kategorije kluba. Posle tri godine mu je Primavera bila pretesna, morao je da krene sa seniorskim fudbalom, ali u gradu Romea i Julije nikako nije mogao da se probije. Verona se konstantno borila za opstanak, nije imala vremena da pušta igrače iz sopstvene škole da se kale.

Odigrao je samo dve utakmice u dve sezone, ukupno 14 minuta na terenu, od toga je poslednja utakmica bila baš protiv Milana. Napipali su ga Rosoneri još dok je bio u Primaveri i počeli da njuškaju oko njega. Svesni da im je pred očima izuzetan talenat. Na kraju su uspeli da ga preotmu u poslednji čas zimskog prelaznog roka ove godine.
„U januaru je sve praktično bilo dogovoreno sa PSV-om. A onda se u priču uključio Milan i u sekundi sam promenio mišljenje. Bilo je neverovatno lako izabrati ovaj klub“, prisetio se Sise.

Svesni da je prerastao Primaveru, čelnici Milana ga šalju na pozajmicu u Katancaro, člana Serije B. Igranje u tako rigidnom takmičenju, gde ofanzivni igrači teško mogu da dođu do izražaja, zapravo se ispostavilo kao pun pogodak. Na 22 utakmice, solidnih šest golova, Ruben Amorim je odmah na početku priprema bio impresioniran onim što vidi od Sisea i počeo o njemu da razmišlja kao opciji za krilne pozicije. Ispostavilo se da je imao dobru intuiciju. Već protiv Torina u prvom kolu Serije A se upisao u strelce.
„Nisam mogao ni da sanjam da ću jednog dana postići gol za Milan. Moj sledeći san je da roditeljima kupim novu kuću. Nadam se da ću uskoro imati sredstava da ih nateram da prestanu da rade. Moji roditelji me nikada nisu terali da se osećam inferiorno“, poručio je Sise.

Roditelji nisu mogli da dođu na utakmicu protiv Torina – bili su na poslu, ali verovatno ni oni nisu mogli da naslute kakve će hvalospeve doživeti njihov sin. Strahinja Pavlović je rekao da Sise igra kao da ima 200 utakmica u Seriji A. Amorim ima poverenja u njega kao da mu je verni vojnik koji ga prati kroz karijeru, ali je najveća pohvala došla od Masima Ambrozinija, bivšeg igrača Milana, a sada analitičara.
„Po načinu na koji vodi loptu, promeni ritma i profilu na terenu, Alfađo me neodoljivo podseća na Robinja“, rekao je Ambrozini.

Ako ovo kaže čovek koji je sa Robinjom igrao u Milanu, onda znajte da tu nešto ima. Momak koji je pre dolaska u Milan jedva osetio barut seniorskog fudbala trenutno doživljava najlepše trenutke u mladoj karijeri. U isto vreme ostaje miran, skroman i radan. Baš onakav kakvog su ga stvorili roditelji.