Priča Srbina iz Uzbekistana: Ono kad liga stane zbog 200.000.000 dolara

U 17 godina dugoj karijeri  Nikola Mirković je video sve. Od terena Mozzart Bet Superlige, do iskustava u Grčkoj i Danskoj, iskusni golman je prošao kroz sve i svašta, ali ništa ne može da se poredi sa iskustvom iz Uzbekistana. Istina, branio je dobro čak je njegova intervencija proglašena za najbolju u polusezoni od strane lige.

Baš kad je bio u naletu, kad se nalazio u odličnoj formi, desio se, najblaže rečeno – bizaran događaj. Odjednom, sve klubove je zahvatila ogromna finansijska kriza, igrači mesecima ne primaju plate, a stranci uglavnom razmišljaju o tome da se ne vraćaju u nekadašnju zemlju članicu Sovjetskog saveza. Među njima je i Nikola.

Finansijska kriza je jedan od razloga zbog čega se liga trenutno ne igra, pored planirane pauze zbog Svetskog prvenstva, a da bi se takmičenje nastavilo, potrebno je ogromna svota novca kako bi se rešili brojni problemi, a klubovi taj novac nemaju i nadaju se pomoći države. O kompletnom iskustvu iz ove Azijske zemlje, Nikola Mirković je pričao za Mozzart Sport.
 “Predsednik države je rekao, pošto tamo navodno nema korupcije: „Dok ne nađete 200.000.000 dolara - nećete imati pomoć države.” Međutim, mi smo za šest meseci dobili samo tri plate. Pre toga sam proveo dve i po godine u Čukaričkom. Kada odete negde gde vam kasni plata i uslovi su takvi, postanete malo nezadovoljni. S druge strane, negde dobiješ, negde izgubiš. Uopšte nije vesela situacija, naprotiv, jako je teška. Mi koji smo tek došli očekivali smo da su u fudbalskoj ekspanziji, s obzirom na to da su se prvi put kvalifikovali na Svetsko prvenstvo. Od toga nema ništa, jedino su izgradili stadione. S druge strane, organizacija lige i infrastruktura su zaista na visokom nivou. Stadioni savremeni, prate ih odlični prilazi, svaku utakmicu posmatra po dvadeset hiljada navijača. Po tom pitanju je sve fenomenalno i očigledno je da mnogo ulažu u sport”, rekao je Nikola na početku razgovora.

U Uzbekistan si otišao u januaru,  Kakav ti je bio prvi utisak po dolasku? Ranije si već igrao u inostranstvu, u Grčkoj i Danskoj, ali Uzbekistan je nešto potpuno drugačije?
“Sa Sogdijanom sam se dogovorio 26. decembra, a osmog januara sam otišao za Uzbekistan. Tamo smo proveli malo vremena, a zatim smo otišli na pripreme u Tursku, gde smo ostali duže od mesec dana. Kada sam otišao, očekivao sam da će sve biti profesionalno i dobro organizovano. Međutim, već prvog dana u bazi video sam da to nije ni približno našem nivou, a kamoli iskustvima koja nosim iz Grčke i Danske. Kod nas je organizacija kluba i treninga daleko profesionalnija. Bio sam neprijatno iznenađen i trebalo mi je dosta vremena da se naviknem na tu neorganizaciju, kako u samom klubu, tako i kada je reč o taktici u igri, koja tamo, jednostavno, ne postoji”.

©Starsport

Znači, pomalo su haotični?
“Jesu, u fudbalskom žargonu to je čisto „prelivanje”. Nema taktike, nema stajanja na loptu, nema cirkulacije pasa i lepršave igre. Sve se svodi isključivo na duge lopte, što mi je bilo prilično iznenađujuće.

Kakav je Uzbekistan kao zemlja? Sigurno poznaješ naše igrače, Zorana Marušića i Dragana Ćerana. Baš je Ćeran pričao kako je Karši, grad u kojem igra Nasaf, bukvalno pustinja bez ikakvog života.
“To je živa istina. Imao sam priliku da budem u tom gradu poslednje nedelje pred kraj polusezone. Tada se igraju tri utakmice Kupa i dve najbolje ekipe idu dalje. Jednu od tih utakmica odigrali smo u Karšiju i pobedili 2:1, a ja sam proglašen za igrača utakmice. Spavali smo tamo i mogu ti reći da u tom gradu bukvalno nema ničega. Uzbekistan je ogromna, ali jednim delom veoma nerazvijena zemlja. Ima mnogo pustinja, a temperature su ekstremne. Ovog meseca smo igrali utakmicu, u šest popodne, na četrdeset stepeni. Bio je pakao. Taj grad je poznat po nafti i gasu, pun je firmi, ali je težak za život. Pričam sa drugarima koji igraju tamo i mislim da je grad iz kog je Sogdijana - Džizak, jedan od najtežih za život. Totalno je nerazvijen. Postoji jedan jedini kafić gde možeš da popiješ kafu, i to je sve. Život se svodi na relaciju stan–baza”.

Branio si na šest mečeva, proglašavan si za igrača utakmice. Kako si zadovoljan svojim igrama?
“Za mene je to bila dobra polusezona. Na početku smo malo lošije startovali, ali se posle sve sleglo i došlo na svoje. Kao što sam rekao, imali smo finansijske probleme, na šta ni sami Uzbekistanci nisu navikli – oni očekuju da plata stiže u dan. Tamo je još uvek takav sistem, pa je kašnjenje bilo veliko iznenađenje i za njih i za nas strance. Što se tiče moje igre, statistika govori sve. Dva puta sam bio u timu kola, dva puta proglašen za igrača utakmice. Propustio sam samo tri utakmice zbog bolesti, sve ostalo sam branio, uključujući i ključne mečeve u Kupu kada smo jurili prolaz dalje. Takođe, po izboru uzbekistanske Superlige, imao sam odbranu polusezone, što mi jako znači i podstrek je za dalje”.

Koji su bili ciljevi pred ovu sezonu za Sogdianu? Oni, recimo, nisu u rangu Pahtakora, Nasafa i ostalih .
“Kada smo stigli u klub, rečeno nam je da je cilj plasman među prve tri ekipe i kvalifikacije za Azijsku ligu šampiona. Nažalost, nije ispalo kako treba. Loše smo startovali, pa su se ljudi u klubu razočarali. Kasnije smo konsolidovali redove, pa su bili zadovoljni da završimo u sredini tabele, gde se Sogdiana realno uvek i nalazi. Ugovor me veže još šest meseci, ali zbog finansijske situacije iskreno ne razmišljam o povratku”.

Imaš li informacije da li će se liga  nastaviti u dogledno vreme?
“Prozivka nam je zakazana za šesti jun. Iz kluba nam poručuju da će biti finansijskih problema do kraja godine i da će probati to da poprave. Iskreno, sa trideset četiri godine i troje dece, zaista mi se ne ide opet od kuće u klub u kojem plata kasni. Jesam otišao u Uzbekistan zbog novca, ali niko ne voli neizvesnost te vrste. Povrh svega, samo put od Beograda do Džizaka traje bukvalno osamnaest sati”.

Da li si pored Sogdiane imao ponude iz drugih inostranih klubova ili si razmišljao o ostanku u Srbiji?
“Nekoliko meseci pre nego što se pojavila priča sa Uzbekistanom, imao sam ponudu iz Japana. Bila je finansijski slabija, a pošto su ljudi iz Čukaričkog bili izuzetno korektni prema meni, dao sam reč da neću ići. Nakon toga sam dobio ponude za Indoneziju i Uzbekistan. Ponuda Sogdijane je u mojim godinama bila ona koja se ne odbija, pa sam prelomio. Ipak, nisam očekivao lošu finansijsku realizaciju na kraju”.

Uzbekistan se kvalifikovao za Svetsko prvenstvo i u naletu su sa igračima poput Abdulkodira Husanova i Eldora Šomurodova koji igraju u jačim ligama. Kakva atmosfera vlada tamo zbog tog uspeha?
“Raspoloženje u zemlji je fenomenalno! Ljudi jedva čekaju početak prvenstva i čuo sam da će mnogi otputovati da gledaju utakmice uživo. Mnogo vole svoju reprezentaciju. Iako su nova reprezentacija i ne mogu imati prevelike rezultatske ambicije, ovo je ogromna stvar za njihovu naciju. Jednostavno obožavaju fudbal. Ima dosta dobrih domaćih fudbalera. Kod nas u ekipi je Džasurbek Džalolidinov, koji će igrati  na Mundijalu. Igrao je i za moskovsku Lokomotivu. Ima neverovatnu levu nogu i odličan prekid. To što je pozvan u reprezentaciju sjajna je stvar za Sogdianu. Generalno gledano, više od deset igrača iz domaće lige otišlo je na prvenstvo”.

 Srpska kolonija u Uzbekistanu je brojna. Da li uspevate da budete u kontaktu, s obzirom na to da je zemlja ogromna?
“Zemlja jeste velika i mnogo se putuje. Na primer, kada smo igrali protiv Andijana gde nastupaju Nemanja Ćelasan i Dragan Ćeran, putovali smo kolima osam, devet sati, po dvojica u autu, jer autobusi ne mogu da prođu tuda. U prvom kolu sam bio potpuno zatečen time. Neka putovanja obavljamo vozom, negde gde su dobri putevi, poput Taškenta i Buhare, idemo autobusom, a često se putuje i avionom. Što se tiče druženja, situacija se uvek nameštala tako da se najčešće viđam upravo sa Ćelasanom i Ćeranom, a nekoliko puta smo se videli i sa našim momcima iz Bunjodkora”

Kakav status ima Dragan Ćeran u Uzbekisatanu ? Postao je legenda i najbolji je strelac u istoriji njihove lige. Tu je već deset godina, a dosta naših igrača je u Uzbekistan stiglo preko njega.
“Dragana poznajem još iz perioda kada je igrao za Smederevo. On je tamo bukvalno živa legenda. Uzbekistanci ga obožavaju, jako ga cene i poštuju. Odao sam mu priznanje nekoliko puta na tome kako je sve izdržao. Na početku je živeo u Taškentu, kasnije otišao u Karši, i zaista mu svaka čast. Pored toga, fantastičan je fudbaler, postizao je po dvadeset-trideset golova po sezoni i dečko je za pravi primer”.

Kakvi su ti dalji planovi? Rekao si da ti se ne vraća u sredinu gde su plate neredovne.
“Ne razmišljam o povratku u Uzbekistan. Trenutno sam u Srbiji. Postoji interesovanje iz Indonezije, kao i iz domaćih klubova koji me poznaju. Videću šta ću, uz dogovor sa trenutnim klubom, ali ne želim da idem negde gde postoje finansijski problemi. Želim da igram i da uživam u fudbalu. Ljudi iz Indonezije su poslali prvu ponudu pre nekoliko dana i rekao sam im da trenutno ne mogu. Realno gledano, i Srbija danas nudi odlične uslove – pre dve i po godine sam u Čukaričkom imao fenomenalan ugovor. Kada stavim na papir – ukoliko vam inostrani klub nudi 15.000, a domaći 10.000, radije ću ostati u Srbiji nego ići na drugi kontinent bogu iza nogu zbog te razlike. Tako da mislim da sam najbliži povratku u neki od domaćih klubova”, završio je Mirković.