Sedite da vam ispričam priču o Žunioru Mesijasu - bauštelcu i majstoru za veš-mašine, danas igraču Milana
Vreme čitanja: 10min | sre. 01.09.21. | 14:26
Hteo je da napusti fudbal kako bi propovedao Božje reči, saobraćajna nesreća ga je pretvorila u vernika, a jedan čovek mu otvorio put fudbalske elite...
Fudbal je odavno mašina za obrtanje para. Kamioni, avioni, milioni. Milijarde! Mesi, Nejmar, Mbape, Di Marija, Donaruma, Ramos, Markinjos... Za nekog plastika, za nekog najbrža fudbalska revolucija. Kako god da okreneš, fudbalska duša se iskvarila.
A opet, tu je priča poslednjeg pojačanja Milana - Žuniora Mesijasa. Dokaz da je u ovoj igri ostalo nešto čisto, neiskvareno. Nešto šmekerski, čudnovato, ponizno. U neku ruku i romantično. Trčao je za loptom bosonog po blatnjavim seoskim livadama, preselio se na drugi kraj planete u potrazi za boljim životom, da bi radio za 1.200 evra kao dostavljač pica i paketa, u skladištu, kao majstor za mašine. U tome je pronašao sebe. Jedan čovek, bivši fudbaler, otvorio mu je vrata fudbalske elite. Hteo je da ostavi fudbal kako bi propovedao Božje reči, prošao je put od Serije D do Serije A i sada je novi igrač Milana. Igraće Ligu šampiona sa 30 godina.
Izabrane vesti
Da mi ne bismo previše dužili, pročitajte njegovu priču, reči koje je napisao u formi pisma za italijanski sajt "cronachedispogliatoio" pre nego što je uopšte prešao u Milan. Naježićete se...
From playing on the streets of Ipatinga, to wearing the Rossoneri jersey at San Siro: Junior Messias' tale continues 🇧🇷➡️🇮🇹#SempreMilan #NewPlayerUnlocked pic.twitter.com/tfAlNl9pfP
— AC Milan (@acmilan) September 1, 2021
Prebrzo je, Miko. Uspori.
Nastavio sam da ubrzavam, sve više i više. Automobil je bio šklopocija, komad rđavog metala koji je “urlao“ svaki put kada bih stavio nogu na papučicu za gas. Volan je stalno vukao u jednu stranu, morao sam stalno da ga kontrolišem kako bih išao pravo. Putovao sam blatnjavim putem, manje od kilometra mi je ostalo do ulaska na auto-put. Bio sam na venčanju svog brata i potpuno pijan, previše alkohola u krvi i ni minut sna. Zatvorio sam oči na trenutak, samo na jedan trenutak, čak nisam ni primetio. U sledećem sam već završio van puta, usred livade. Mogao sam da umrem, ali neko me je spasao. Uskoro ću vam otkriti ko me je spasao iz blata te proklete livade, moramo da krenemo ispočetka.
Sada ponovo mogu da zatvorim oči.
Ovog puta kako bi mi pomoglo da se setim, ne te vožnje, već tišine.
Tu su moj polomljeni bicikl, kamenčići na jedinom asfaltiranom putu u Sao Kandidu, zid ofarban u jagoda crvenu boju koji se pruža duž puta koji vodi u kamp. Vidim ih i čujem. Nije to bilo koji dan, već 7. septembar, Dan nezavisnosti. Za nas decu je iznad svega to dan za turnir. U pravom fudbalu. Tog dana dolaze deca iz svih sela u okruženju. Neki na traktorima, neki na biciklama, kao ja. Teren prepun ljudi svih doba, na samo metar od kredom iscrtanih linija za aut. Dosta je obaveza, pitaju me da igram za svoje godište, ali i za dve najstarije kategorije. S obzirom da se igraju po tri utakmice po uzrastu, biće to dug dan za mene. Ali to su dani koje volim, stvoreni za čist fudbal i ludake, kao što sam ja. Moram da se odlučim. Ulazim u kazneni prostor, ispred mene je štoper osam puta veći od mene, šaljem loptu na dalju stativu... “Mikoooo!“ Drugari slave moje ime. Tako me zovu, Miko, tipično za klince u ovom regionu. Isto ime koje će ponovo da im donese radost.
Tokom tog turnira sam, ipak, izdao svoje selo. Dečak mi je ponudio 50 reala da igram za protivnički tim i naravno da sam prihvatio. Sećam se da smo igrali žestoko finale protiv mojih bivših saigarča, to mi nikad nisu oprostili. Mali teren na pet kilometara od kuće, pored kafane. Napunili smo pluća prašinom dok smo trčali bosi po zemlji, ali nijednog trenutka se nismo stideli toga ko smo. Dok su se nagrade uvećavale, postajale su sve važnije. Na kraju bi ti dali gajbu piva. Sedeli bismo za stolom i pričali o životu. Kao pravi prijatelji. Porodica, žena, obaveze, svađa, fudbal. Ne tim redom. Lepota života u Brazilu su zabave. Uvek i svuda ih ima.
Zabave, zabave, previše zabava. Toliko da sam napravio gomilu sra..a u životu. Kao posle svadbe mog brata, kada me je neko spasao iz blata. Bio je to Bog. I posle te večeri na jednom seoskom putu, dok sam gubio sebe, spoznao sam Boga. Vernik sam, u najiskrenijem mogućem obliku. Sve što radim ima smisao i On me čuva svojim rukama. Godinama sam vozio svoj bicikl, izlazio, opijao se i gubio deo sebe. I opet se Bog pobrinuo za mene.
🗣️ "Dreams come true if you believe in them"
— AC Milan (@acmilan) September 1, 2021
Messias' first words in Rossonero 🔴⚫
🗣️ "I sogni si avverano, basta crederci"
Le prime parole rossonere di Messias 🔴⚫ #NewPlayerUnlocked #SempreMilan pic.twitter.com/8xOxrnGZux
Otvaram oči.
Moram malo i da ih protrljam, jer mi se sve čini kao još jedna uspomena, a zapravo je tako čista, današnja realnost.
Nalazim se u svlačionici jednog od najvažnijih fudbalskih stadiona na svetu. Igrao sam utakmicu protiv Kristijana Ronalda i na WhatsApp grupi s mojim prijateljima iz Brazila stiže mi po deset notifikacija u sekundi. “Evo ga Miko pored Kristijana Ronalda“, “Miko, ludače, stojiš kraj Kjelinija“... Šalju mi fotografije s utakmice koje su pronašli na internetu. I dalje pokušavam i sam da shvatim šta se dogodilo. Upravo sam video najboljeg na svetu u mom dvorištu, kako juri za mojom loptom. Iako sam se navikao na takve, neverovatne stvari. Ali i ovo je bilo previše za mene, jer da, igrao sam protiv najboljeg, ali njihovi komplimenti su mi bili nešto neverovatno.
Zatvoriću oči još malo.
Sećam se kada sam došao u Italiju. Pitate me da li sam se nadao da ću postati profesionalni fudbaler? Apsolutno ne. Gledajte, bio sam već dovoljno star da bih shvatio ko sam i šta sam. Da vam kažem iskreno, mislio sam da nisam dovoljno dobar da bih postao tako nešto. Voleo sam fudbal, ali to mi nikad nije bio plan u životu. Bilo je to moje zadovoljstvo, jedan od razloga, ne glavni cilj mog putovanja. Moj brat me je ubedio da krenem sa njim. Torino, ulica Barijera di Milano. Hiljadu kultura, dovoljno prilika. Radio sam na baušteli kod jedno Italo-Argentinca, čistio sam cigle koje bi njegovi ljudi donosili s demolirane zgrade. Moj posao bio je da ih sredim, jednu po jednu. Gazda bi mi dao 20 centi za svaku sređenu ciglu. Sačuvao sam svoj prvi novac koji sam zaradio i uspeo sam da ostanem ovde. Nije bilo mnogo, ali jeste dovoljno. Ostao sam da radim na gradilištu godinama, uspeo sam da postanem građevinac. Voleo sam da odlazim na posao, nisam bio neko ko je kukao nad svojom sudbinom. Verujem da je rad jedina stvar koja može da nas spase, jer ništa ne dolazi slučajno. To je jedini ispravan put.
Izbor urednika
Najviše zato što rad ima svoje dobre strane. Volim da budem napolju, da radim. Nikada ne bih mogao da radim kancelarijski posao, da budem zatvoren i sedim za stolom po ceo dan. Volim da zaprljam ruke. Kasnije sam postao i dostavljač pice, nosio sam i raznosio pakete. Taj posao mi je našao drug iz Perua, koji mi je bio saigrač u Sport Varike. Najlepši trenutak dana bio mi je kada bi me neko stariji pitao da li želim da sednem s njima da pričamo ili popijemo kafu. Nisam dostavljao pakete samo po gradu, već i po okrugu, svuda gde je prosečna starost nešto viša. Znate kako je sa starima, oni se često osećaju usamljeno. Pomalo kao ja, jer mi je porodica daleko, nemam nikog ko bi me zagrlio na kauču kada se vratim kući. Dešavalo mi se da bih sedeo i po pola sata u kućama ljudi koji su jednostavno želeli da pričaju sa mnom, da podele sa mnom svoje priče iz vremena kada su bili mladi, ali i da slušaju mene. To sam radio u Italiji donedavno. Fudbal je bila samo strast koju sam upražnjavao u slobodno vreme, kada ne radim.
Sada sam otvorio oči. Ovog puta za stvarno.
Sve mi je bilo tako jasno, lucidno. Nije da sam planirao budućnost, to je jednostavno nemoguće. Budućnost me plaši, plaši me. Užasava me. Ta neizvesnost, osećaj da mogu da izgubim sve. Na primer, tek sam ove godine potpisao svoj prvi pravi fudbalski ugovor. Nije kao da sam milioner. Imam 30 godina i sreću da sam došao u Seriju B malo pre pandemije. Da sam došao godinu dana kasnije, druga bi se priča pričala. Imate ljude kojima sada nije ostalo ništa.
Da, došao sam u trenutku kada sam razumeo sve.
Želeo sam da prestanem da igram fudbal. I sada me udare emocije kada to pišem. Stavio sam svoj život u Božje ruke. Sedeo sam s ocem u crkvi i rekao sam: "Dosta mi je, želim da mi Bog da signal. Ne želim da idem kroz život svojevoljno, hoću da mi se dogodi nešto što će mi reći: 'U redu, Žunior, sad je dosta'. Razumite me". Od tog momenta sva vrata su počela da mi se otvaraju. Nisam imao dokumenta, pokušavao sam da ih dobijem godinama. Jednog dana sam dobio poruku: 'Možete da dođete u policijsku stanicu da ih preuzmete'. Sledećeg dana Ecio Rosi, bivši fudbaler kojeg sam upoznao na kraju jedne utakmice, pozvao me je da mi kaže da je pronašao tim koji će da trenira. Predložio mi je da dođem u Fosano, nuđena mi je plata od 700 evra mesečno i znao sam da nikad neću moći da zaradim dovoljno. Sa sinom i suprugom u Brazilu, šta da radim? Zarađivao sam 1.200 evra od posla. Ali onda je Ecio mogao da mi promeni život: 'Slušaj me, dođi ovamo. Probaj da igraš nekoliko dana i ako sve prođe kako treba, pričaću s predsednikom'. Nisu ni dva dana prošla rekao mi je: 'Čeka te ugovor od 1.500 evra mesečno. Ne moraš da razmišljaš ni o čemu drugom, samo o fudbalu'.
Hajde. Kada sam došao osetio sam da se nešto dešava, da nešto ide nabolje.
Znate li kada sam shvatio da sam postao pravi fudbaler? Kada sam ušao u sobu za sastanke kako bismo radili video analizu pre treninga za meč protiv Milana. Počeli smo da ih analiziramo i tada sam počeo da shvatam. Želiš da uspeš, želiš zbog svih Brazilaca, igraš protiv tima kojem sam se divio kao klinac. Kafu, Kaka, Seržinjo, Ronaldo, Ronaldinjo. Oni su pisali istoriju. Voleo sam Gatuza i Inzagija, ali nisam imao hrabrosti da im priđem kada bi bili blizu mene. Navikao sam da potiskujem emocije. Nikada se nisam ubijao da bih dobio nečiji dres, nikada se nisam borio sa saigračima za tako nešto.
Moj mentalitet se promenio zahvaljujući Bogu. Danas više ne pijem, Biblija ti kaže da je piće za očajne ljude. Osećam mir koji nikada ranije nisam mogao ni da zamislim. Ponekad moja supruga poludi zato što sam previše tih. Znam da sam morao da vodim težak život, ali Biblija je nešto poput upustva za upotrebu za život jednog čoveka. U Bibliji piše: “Gospod je sa mnom, ne bojim se“. On nam daje mir. Mi ljudi smo svi isti, pričamo loše o drugima, iskorišćavamo jedni druge. Moramo da pobegnemo od toga. Ne znači da si zaštićen ako si hrišćanin, da ne može nešto loše da ti se dogodi. Kada se nešto dogodi, treba da ostaneš miran. Znaš da Bog sve radi za tvoje dobro. Mnogi ljudi u fudbalu su dobili mnogo, a onda izgubili sve. Želim da svojoj deci pružim lep život, onakav kakav ja nisam imao. Dolazim iz sveta gde sam ustajao u pet sati ujutru i radio sve do kasno uveče. Ne trošim svoj novac na odela i automobile, to me ne zanima. Ako mi sin traži plejstejšen, mora da ga zaradi. Mora da shvati da nemam novca za bacanje. Upravo zato, u fudbalu, uvek sam imao najbolji odnos s ljudima koji rade u skladištima. Pogotovo s jednim Maksom, u mom prvom skladištu gde sam radio. Sada radi u Pro Verseliju. Dobar klub, srećan sam zbog njega. Stalno smo ga zezali, ali divim mu se što smo nas je trpeo.
Prvi gol u Seriji A mi je došao kao olakšanje. Prošle godine sam počeo da patim od anksioznosti. Kada nije dobro, staneš i razmisliš. Imao sam određeni nemir zbog kojeg nisam mogao da spavam po celu sedmicu. Razmišljao sam, na primer, o tome kada ću da sednem u avion i pobegnem od svega. Nisam spavao. Neprospavane noći gledajući u plafon, prevrćući se po krevetu, trudio sam se da se ne ugušim. Sve me je to motivisalo da idem napred. Sećam se i svog prvog gola kada sam postao profesionalac. Slobodan udarac, strašan pogodak. Napravio sam takvu putanju lopti da je preletela sve ljude i završila u mreži. Pogledajte moj gol protiv Bolonje, kako sam zatresao mrežu.
Želeo sam da odem iz fudbala kako bih propovedao Božje reči. Ali, on mi je dao znak. Znak koji sam čekao.
Sada sam tu.