INTERVJU – Slaviša Stojanović: Slovenija sa dva igrača ekstra klase, a mi trčimo mnogo, ali sporo

Umeo je Šćepan Šćekić u nizu minijatura tokom emitovanja Srećnih ljudi da kaže kako se ne razume u avionske motore, ali da o ženama može da priča 24 sata, a da ne napravi nijednu grešku. Skoro podjednaku strast emituje Slaviša Stojanović dok govori o fudbalu. Barata emocijama, kao neizostavnim sastojkom svake debate. Pojedinačne, klupske, reprezentativne.

Na koncu sedmice u kojoj je „njegova“ Slovenija dobila Portugal (2:0) i upozorila „njegovu“ Srbiju šta bi moglo da je čeka 20. juna u Minhenu kad se reprezentacije država u kojima je rođen, sportski oblikovan i bio uspešan, budu srele na Prvenstvu Evrope, nekadašnji strateg Crvene zvezde i Domžala je svaki detalj analizirao potanko. Zato što je iskusio i ulogu selektora (Slovenija i Letonija), pa može da pronikne u način razmišljanja Matjaža Keka i Dragana Stojkovića, koji će se, pretpostavka je, boriti za prolaz u osmini finala.

Realno je očekivati da Engleska prođe grupu, dok od preostale tri selekcije (tu je i Danska) svaka svaku može da iznenadi.

Otud: koje su glavne karakteristike Slovenije?

„Izrazito je disciplinovana i odgovorna reprezentacija. Svako radi svoj posao. Pragmatična je, došla je do recepta kako najlakše ostvariti povoljan rezultat. Imaju dva fudbalera ekstra klase, Jana Oblaka i Benjamina Šeška, uz pojedince dobre vertikale. Ne štede se ni sekunde, ne potcenjuju nijednu loptu. Fizički su snažni momci, uz to brzi. Makar trojica imaju sjajan korak: Šeško, Stojanović i Karničnik, zato lako dolaze u zonu da ugroze protivnika. Ne vidim da to naša reprezentacija ima“, direktan je Slaviša Stojanović tokom intervjua za Mozzart Sport.

Ako je tako, da Slovenci udaraju po bokovima, a mi smo ranjivi po strani, bilo desnoj, bilo levoj...?

„To zna da bude problem, ako se ne popravi. Naši spoljni igrači su više krila. Svi su priučeni bekovi. Andrija Živković u PAOK-u igra na poziciji vingera i stalno ima nekog ko mu čuva leđa, plus zaštitu unutrašnjeg veznog. Moramo da budemo obazrivi na vingerskim pozicijama, uz uključivanja iz drugog plana, naročito po desnoj strani napada Slovenije. To joj je jači deo“.

U našoj javnosti je ranije formiran utisak da Slovenija „živi“ samo od Oblaka među stativama i Šeška u napadu, kao predstavnika elitnog fudbala, a posle tog nivoa Lige šampiona kao da sledi jaz do, na primer, Panatinaikosa u kome su Andraž Šporar, Adam Gnezda Čerin i Benjamin Verbič.

„Šporar je nezgodan, napada prostore, brz je, samopouzdanje mu je na visokom nivou. Njima bih dodao Petra Stojanovića. Igrao je uglavnom desnog bočnog igrača, ali je u kvalifikacijama prebačen napred, u sistemu 4-4-2 pojavljuje se kao vinger, izuzetno je nezgodan, dao je gol Srbiji u Beogradu u Ligi nacija. Odluka da onako završi akciju je sjajna, još je zamišljeno i izveo. Izborio je nekoliko penala tokom kvalifikacija, dodao asistencije, pojavljuje se unutra, tako Slovenija pravi višak, uz to dosta trči“.

Jan Oblak (©Reuters)

Iza Stojanovića stoji Žan Karničnik, desni bek Celja. Uverili smo se protiv Portugala koliko je umrtvio Žoao Feliksa.

„Kalibar sličan Stojanoviću. U Celju igra na levoj strani, u klubu je stekao naviku da ulazi unutra, pravi višak. Ima dug korak i ako protivnik malo zakasni...“

Još jedan igrač iz domaćeg prvenstva je u prvih 11 selekcije.

„Timi Maks Elšnik pokriva veliki prostor. Levonogi kapiten Olimpije zna da postigne gol da poludistance, dobro izvodi slobodne udarce, ume da podeli završni pas. Ima ga, korpulentan je, sposoban da pokupi loptu. Destruktivno je izvanredan, jer obavlja 'prljav posao'“.

ČERIN NEZGODAN, KURTIĆ JE “TATA”

Tako nam rekoše i za Gnezdu Čerina iz Panatinaikosa.

„Strašno nezgodan. Na prvi pogled neupečatljiv, međutim, na sredini pohvata dosta lopti. Sličan je Elšniku, samo je po konstituciji niži, mada i on dobro izvodi slobodne udarce. Imaju Slovenci bar petoricu koja sjajno koriste taj prekid“.

Dajte nam imena, da se spremimo na vreme?

„Gnezda Čerin, Erik Janža, Timi Maks Elšnik, Šeško, Verbič... Kurtić je bio ranije uticajniji, sećam ga se iz mog selektorskog mandata kad sam njega i Jana Oblaka ubacio u A tim. Sad nije u prvom planu, međutim, siva je eminencija reprezentacije, najstariji član ekipe (35), kad uđe na teren 'tata'. Zadužen je da privede utakmicu kraju kad dobije šansu“.

Ako znamo da je naš glavni adut napad, svima smo sposobni da damo gol, kakva je slovenačka odbrana?

„Jaka Bijol je dugo bio povređen i tek je sad počeo da igra. Miha Blažič je dovoljno iskusan, Vanju Drkušića iz Sočija je htela Crvena zvezda, dok je David Brekalo nedavno otišao iz Norveške u MLS. Oni formiraju kvartet odakle se biraju dvojica. Verujte mi da su sva četvorica ekvivalentni, nema velikih razlika, ali mi se čini da je par Blažič-Bijol najkompatibilniji. Najviše su minuta skupili zajedno, disciplinovani su. Jedino imaju problema protiv igrača kakav je Aleksandar Mitrović, kad uđe u prostor, razgrne rivale. Tu je dobra strana Srbije, da ubacivanjem sa poludistance ili kratkim dijagonalama uđe u kazneni prostor i napravi problem. Slovenački štoperi su takvi da ništa ne komplikuju, samo odrađuju posao. Ne očekujete od njih ekstra stvari, ali zaštita gola je na visokom nivou“.

Da bi Mitrović došao do izražaja mora neko da mu pošalje kvalitetnu loptu, da li Andrija Živković s desnog boka ili Filip Kostić s levog, mada se čini da je prvotimac Juventusa, makar ove sezone, u padu na klupskom nivou?

„U potpunosti sam saglasan, jer Slovenci igraju zgusnuto i otežavaju prilaze kaznenom prostoru. Baš dosta trče, ostavljaju malo prostora za centaršut ili odigravanje. Selektor Dragan Stojković proba dosta kombinacija, ali koliko možemo da sudimo na osnovu iskustva, najverovatnije će oni koji su poneli teret u kvalifikacijama počinjati utakmice. Tadić i Kostić na levoj strani, Živković na desnoj“.

A napred?

„Dosta je varijanti. Da li sa dvojicom napadača, Mitrovićem ili Vlahovićem. Da li sa tri vezna ili jednim manje“.

SRBIJA NIJE NAŠLA KOMBINACIJU DA SVI IGRAJU KAO U KLUBOVIMA

U tom smislu nam je pomalo nejasna uloga Sergeja Milinković Savića. Iako ima dabl-dabl učinak u Al Hilalu, a ranije iste brojke ostvarivao u Laciju, u reprezentaciji nikako da dočekamo njegova kvalitetna izdanja. Zbog čega?

„Naviknut je Sergej da igra u rasporedu sa trojicom pozadi. Sve godine u Laciju, pod vođstvom Simonea Inzagija, nikad nije bio centralni vezni, uvek je bio ili malo desno ili malo levo pozicioniran. Tu se sjajno snalazio. U Srbije je bilo nekoliko pokušaja različitih varijanti tog sistema, a nije svaki put uspelo. Glavni nedostatak je što smo u prednjoj veznoj liniji relativno spori. Balkanski spori. Imamo sličan tip igrača, Kostić da je malo brži, a Živković kad bi imao malo veću frekvenciju to bi bilo... Svi ostali, i oni koji su u sredini su – dizelaši. Trče puno, ali sporo. Tad ne dolazi do izražaja tehničko znanje. Svi igraju fudbal u ekipama gde to nije slučaj, najviše jedan ili dvojica fudbalera su takvi, dok su pored njih više frekventni fudbaleri, dok su kod nas koncentrisani na istom mestu“.

Znači li to da Sergej i Tadić jedan drugog sputavaju kad su istovremeno na terenu?

„Ne znam da li se guše, ali se još nije našla dobitna kombinacija i hemija kako da svi pruže maksimum, da izgledaju kao u klubovima. Potrebno im je naći i pozicije i linije kretanja, da dođemo u situaciju da jedan ide tamo, drugi ovamo, treći na leđa...“

Pominjete često Živkovića, momka sjajnih referenci u omladinskom stažu, evo ga sad uticajnog u PAOK-u, ali je zapanjujući podatak da je za reprezentaciju dao tek jedan gol?

„Neverovatno! Ima više takvih igrača, nešto im nedostaje kad dođu u reprezentaciju. Ne mogu na daljinu da ocenim, jer selektor radi sa njima, međutim, vidim Žileta daleko življeg u PAOK-u nego u dresu državnog tima. U Solunu je kapiten, distributer, protagonista, preuzima odgovornost, uticajan i u Evropi. Dosta prekrašaja protivnici prave nad njim, često ulazi u šanse, a malo toga prikazuje u reprezentaciji. Pitanje je da li svima odgovaraju pozicije u selekciji“.

Andrija Živković (©MN Press)

S druge strane, naši se dobro poznaju: u Al Hilalu imamo Sergeja i Mitra; u Juventusu Kostića i Vlahovića, Pavlović i Terzić iz Salcburga, Vanja i Saša Lukić se znaju iz Torina, Kostić i Jović iz Ajntrahta...

„Prateći Ivicu Osima i druge velike trenera naučio sam da je bitno formirati tandeme ili trilinge, parove ili grupe fudbalera koji skladno funkcionišu. Male korelacije, maltene minijature, stvaraju grupnu koheziju“.

Ko bi onda bio najkompatibilniji u poslednjoj liniji?

„Dosta je solucija, veliki broj imena se pojavljuje, ali je pitanje teško i nezahvalno. Nije u redu sad menjati nešto što je donelo plasman na EURO. Koliko poznajem situaciju, nije ni realno očekivati straobalne promene ili drugačiji sistem“.

Što se tiče veznog reda, utisak je da imamo iste tipove igrače: Gudelja, Maksimovića, Lukića, Grujića... Jedan drugom sliče.

„Baš sam to ranije govorio. Nezgodno je koga izabrati. Slovenija na tim mestima ima malo više opcija, Danska takođe, da ne pominjem Engleze. Potreban nam je fudbaler sposoban da napravi višak kretanjem sa loptom ili bez nje, igrač u stanju da brzo pošalje dijagonalu, da se priključi završnici i bude opasan po gol“.

TADIĆU TIM VERUJE

Ispašće da samo kritikujemo, zato hajde i da pohvalimo. Na primer, Tadića. Stvarno je lider ove generacije. Kako vidite njegovu ulogu?

„Igranjem i profesionalizmom je više puta pokazao da mu tim veruje. Kapiten je reprezentacije, istu ulogu je imao u Ajaksu. Čim je više trenera i selektora prepoznalo da zaslužuje traku onda je to – to. Naravno, ni Dušan nije više rosno mlad, ali EP je veliki magnet, da svako pruži više od sebe. Ako ne učini ti, bar znamo gde smo“.

Ako imamo Tadića koji sjajno izvodi prekide, Mitrovića koji se nadavao golova glavom, Babića i Veljkovića precizne posle kornera protiv Bugarske, a vi ste specijalista za taj segment igre (dokazano na više adresa), da li to znači da bi trebalo da koristimo samo ono u čemu smo dobri?

„Na nekim mečevima to jeste put. Kad znaš da ćeš biti u deficitu, gde nećeš moći da napadneš ili gde ti plan A ne prolazi, odnosno vremenski uslovi nisu idealni. To je bitno, jer na utakmici imaš 30 takvih minuta. To je trećina meča. Od tog vremena, uzmimo da je pola na našoj, a pola na suprotnoj strani. Moraš da iskoristiš takve okolnosti, uključujući golmana i njegov početni udarac, preko auta u našoj zoni, srednjoj zoni ili na njihovoj polovini. Na to dodaš nekog ko im sjajan centaršut i skakače kakvi su u Srbiji“.

Samo malo... Hajde da objasnimo ljudima ulogu golmana prilikom prekida?

„Sad je dozvoljeno da dvojica igrača prilikom pokretanja akcije ulaze u kazneni prostor, zato golman mora da zna kako im dodaje loptu. I da pogađa igrače na suprotnoj polovini. Zatim, uloga na prekidu protivnika, valjalo bi iskoristiti kontranapad po uhvaćenoj lopti. A to malo reprezentacija čini. Ako imaš golmana takvog kapaciteta, koji se upušta da hvata loptu...“

Valjda je Vanja Milinković Savić takav?

„Jeste! Zato i pričam. Na takvim detaljima kreiraš kombinacije. Takozvane rukometne kontranapade. Samo da krilo pobegne. Jeste rizik, ali ako hoćeš da postigneš gol moraš i da rizikuješ. Ima pet kombinacija koje mogu da se iskoriste“.

Pomenuli ste i aut kao bitan faktor. Pojasnite kako funkcioniše?

„Svaka ekipa ih izvede od 20 do 22 po utakmici. Neka bude 20. Dakle, 40 na susretu. To su lopte 50:50, naročito u srednjoj zoni ili na vašoj polovini, gde se posed gubi. Nekad ne znaš da si primio gol zbog slabo bačenog auta. Ideja je da preneseš težište: ili da kombinuješ ili da baciš dug aut. Tu sam kreirao deset do 12 kombinacija, zavisno od zone. To veliki stručanci rade. Danas Žorž Žezus ili Mauricio Sari, ranije Otmar Hicfeld. Zrela ekipa, sa jasnim taktičkim planom i idejom prekida je u velikoj prednosti, jer tačno zna kome ide lopta posle kog faula, auta, kornera... Pošto te rival analizira, moraš da budeš lukav da na istu postavku imaš dve različite kombinacije i onda ne zna šta će. Kasno je kad bi sad počeo to da spremaš za Evropsko prvenstvo, ali dve ili tri kombinacije mogu da posluže kao faktor iznenađenja“.

Te minijature su vam donele najveći uspeh u karijeri, pošto je u sezoni 2013/14 Crvena zvezda postigla baš iz prekida veliki broj golova?

„Ne znam broj, već gledam kroz bodove. Osvojili smo tako 12 bodova. U Domžalama 18 u prvoj šampionskoj sezoni, u drugoj 15, u Levskom devet. Uvek je potrebno vreme, jer se prvi efekti ozbiljnog rada primete tek posle četiri meseca. I dete kad hoćeš moraš da čekaš devet meseci. Onda dete raste, ustaje, pada... Čitav proces“.

MEGVAJER JE NAŠA ŠANSA PROTIV ENGLESKE

Prvi rival Srbije na EP biće Engleska. Slovenci će s njom igrati tek u završnom kolu i jasno je da smo u oba slučaja u podređenom položaju. Osim u jednoj varijanti: da se nadamo da će Aleksandar Mitrović i Benjamin Šeško iskoristiti trapavost Harija Megvajera, a naročito biti korisni u igri glavom.

„Gledao sam Megvajera protiv Brazila, izgubio je 70 odsto vazdužnih duela sa njihovim napadačima, fizički inferiornijim. To jeste jedna od šansi, gde možemo nešto da napravimo. Uz to, Megvajer je sklon tehničkim grešakama, u postavljanju i u pasu. Ima dosta nedostataka. Nekad biste se i sami iznenadili kad biste trenirali pojedine igrače, kakav je to kvalitet, a ovako uživa veliki status. Najverovatnije Englezi znaju zašto je Megvajer reprezentativac. Mi možemo samo na osnovu vizuelnog utiska da izrazimo čuđenje. Protivnici vide njega kao šansu“.

Hari Megvajer (©Reuters)

O Englezima se sve zna, nema potrebe da ih pojedinačno analiziramo. Zato, hajmo o Dancima, sa kojima je Slovenija bila u kvalifikacijama.

„Nemaju zvezde u selekciji, imaju momke bitnih uloga u klubovima, ali sistem kog se drže im je prednost. Tokom cele istorije, naročito u poslednje dve decenije, insistiraju na rasporedu sa trojicom u poslednjoj liniji. Samo su varijacije na temu: da li 3-4-3, 3-5-2, 3-4-2-1. Takav tip igrača zovu u reprezentaciju. Ne eksperimentišu, linije kretanja su im je precizne. U dva meča sa Slovenijom me nisu oduševili, ali kad im je potrebno pojave se. Čini mi se da su turnirska ekipa, mada to više nije nekadašnji kvalitet. Na Mundijalu su ispali u grupnoj fazi, pretrpeli dosta kritika“.

Šta im je slaba tačka ili gde bismo mogli da ih „gađamo“?

„Slovenija je u Ljubljani (1:1) ušla malo agresivnije i onda imaju Danci problema. E, Srbija nije tako oštra. Dancima je transformacija iz napada u odbranu škakljiva. Skandinavci su inače poznati po prekidu, međutim, ne stoje defanzivno baš dobro. Slovenci su ih tu dvaput dobro 'navukli'“.

Prvi put ćemo videti Jana Oblaka u dresu Slovenije na velikom takmičenju. Zanimljivo, debitovao je as Atletiko Madrida baš pod vašim vođstvom?

„Prvu utakmicu je branio na gostovanju Norveškoj, izgubili smo je u poslednjem minutu, pošto je Dejan Kelhar skrivio penal, a Jon Arne Rise pogodio za 2:1. Malo je nedostajalo da Oblak ukroti udarac. Sa samo 16 godina je počeo da brani za Olimpiju, pokazao neverovatan talenat i stabilnost, odavno je mirnoću, ima ga, kad stane među stative pokrije ceo gol. U reprezentaciju je pozvan dok je branio za Rio Ave na pozajmici iz Benfike. Tad je Samir Handanović odlučio da ode na operaciju meniskusa, a Jan mi je skrenuo pažnju na treningu i odmah se videlo da je sposoban, da samo čeka priliku. Imao sam u tom procesu veliko poverenje Filipa Filipovskog, trenera golmana, poslao sam mu snimke treninga i smatrao da je odgovarajući trenutak za debi Oblaka“.

Tad je Jan imao svega 19 godina. Zar nije bio rizik promovisati u selekciju tamo mladog čuvara mreže?

„Samira Handanovića sam stavio sa 18 da brani za Domžale. Haris Vučkić je kod mene debitovao u istom klubu sa 15, Luka Jović u Crvenoj zvezdi sa 16.... Ne osećam strah kad primetim kvalitet“.

JOVIĆU GALAKSIJA POSLALA DAR DA SE UVEK NAĐE TAMO GDE JE LOPTA

Razgovarali smo sa desetinama što bivših trenera, što saigrača Luke Jovića, svi su nam govorili da je reč o talentu kakav nikad ranije nisu sreli, međutim, nikako to da potvrdi u kontinuitetu. Umete li da objasnite zašto?

„Fantastičan igrač. Galaksija mu je poslala dar da se uvek nađe tamo gde je lopta. S tim se rađaš. Kao što su osećaj imali Gerd Miler ili Darko Pančev. Čak i kad promaši, lopta mu se vrati. Ne znam šta mu nedostaje da ode korak dalje, još je velika enigma. Možda bi mogao da se više žrtvuje, provocira situacije u igri, pruži celog sebe, jer mi se čini da je na 80 odsto. Možda i da pusti korak. Opet, ako bismo i to tražili od njega, možda bi izgubio golgeterski instinkt. Tako su i Fredija Merkjurija pitali kad misli da popravi zube, a on uzvratio kontrom: „Ko mi garantuje da ću pevati kao dosad?“. Na nama trenerima je da Jovića vratimo na nivou kakav je bio kod Adija Hitera“.

Taj period u Ajntrahtu mu je bio najproduktivniji u karijeri. Očekivalo se da kasnije zablista u Realu, kad ono...

„Svaki igrač napreduje ako su ispunjene tri komponente: dobar trener, kvalitetan saigrač i valjan trening. Na sve to dodajte stil igre kakav je bio u Ajntrahtu i suprotnost kakva ga je sačekala u Realu. U Frankfurtu je ekipa bila povučena, razvijala brze kontre, imala hitre Kostića i Rebića i to forsirala. U Madridu i Milanu konstantno je Luka Jović u situaciji da napada zgusnute prostore, mora da preskače više barijera, dolazi po loptu na 40 metara od gola, a i tu ga svi 'cepaju'. Zato ne može. Slično je sa Mohamedom Salahom, igrao je u Romi, ali ne kao sad za Liverpul. U Čelsiju klupa, u Bazelu je jedino nešto pokazivao, a na Enfildu su mu odgovarali trener, saigrači i ambijent. I - cepa“.

Može biti da ge je život mimo fudbala košta boljeg razvitka karijere. Miodrag Božović mu je tepao „Jovara pekara“.

„Sreo sam ga i ja jednom u 23 sata kako kupuje slatkiše, a sutradan je bila utakmica, ha-ha-ha. Ne znam da li se promenio, ali specifične igrače morate da tretirate specifično. Kad Joviću nađemo žicu dobićemo napadača iz Ajntrahta. U suprotnom se svi mučimo“.

Znači li to da trener ne sme da bude rigidan, nego nekad da odstupi od svojih načela.

„Apsolutno. Suočavamo se sa novim generacijama, bez strpljenja i bez poštovanja prema starijim ljudima, profesorima, nama trenerima. Ne samo da nema poštovanja, nego nema ni želje. Ceo život im je sveden na tehniku i društvene mreže. Ako u takvim okolnostima igraču moraš da budeš prijatelj, brat, tata i mama, a ponekad i – neprijatelj“.

DOBRI ČOVEK SLAVIŠA

Izgleda da ste zbog tog stava tokom vremena provedenog u Beogradu, makar u novinarskim krugovima stekli simpatije, zvali su vas Dobri čovek Slaviša.

„Drago mi je, mada to u poslednje vreme nije neka vrlina, ha-ha-ha. I dalje sam principijelan po pitanju ljudskih osobina. Opet, ako si dobar, to može da znači da te svi... Ako igrači prepoznaju devijaciju – ometlaće vas“.

Slaviša Stojanović (©Starsport)

Vas nisu. Izdržali ste, verovatno, najveću finansijsku i organizacionu krizu Crvene zvezde u 21. veku i osvojili titulu.

„Krasila nas je velika ljubav prema klubu. Nisu nas zanimale pare, niti smo ih tad dobili. Kasnije - jesmo. Samo smo želeli da završimo priču kako smo hteli, prekidom šestogodišnje dominaciju Partizana“.

U jednom od intervjua Vladana Milojevića ostale su zabeležene reči da modernih uspeha crveno-belih ne bi bilo bez Slaviše Stojanović, Nenada Lalatovića, Miodraga Božovića... Kao da je želeo da oda priznanje prethodnicima na klupi.

„Hvala mu na tim rečima. Svako od nas je nešto dao, neku stepenicu zabetonirao da bi se otišlo daleko. Milojević pokazuje ogromno poštovanje nama, a mi cenimo ono što je kasnije usledilo u vidu sjajnih rezultata pod njegovim vođstvom“.

A zamislite da ste sad na Marakani i da ste u situaciji da radite kad je klub sređen, kad se dovode milionska pojačanja.

„Mislim da bi Zvezda u smislu igre i kombinatorike bila kakva je bila u proleće 2014. Postarao bih se da u prvom timu bude više od polovine dece iz škole ili regiona. Domaći igrači znaju šta je Zvezda, jer svaki put kad su beleženi odlični rezultati gro kadra su činili momci koji osećaju klub“, zaključio je emotivno Slaviša Stojanović razgovor za Mozzart Sport.