Solskjerova ispovest: Generacija Z nema ambicije, kao trener triput nedeljno podeliš 14 otkaza

Nekad je u svlačionici na Old Trafordu vladala gvozdena disciplina ser Aleks Ferguson. Od tada se mnogo promenilo. Mančester junajted nije ono što je bio. Niti su današnji klinci isti kao nekad. Nije to po automatizmu ništa loše, svaka generacija je normalno drugačija od prethodne, ali taj jaz između između dve klase ume ponekad da napravi problem. Recimo, Ole Gunar Solskjer tri godine posle silaska sa klupe Mančester junajeda ne krije da se sa nekim mlađim momcima nije najbolje razumeo.

Nije naravno govorio o konkretnim imenima – ne u ovom slučaju – ali je čak i priznao da su pojedini igrači odbijali da nose kapitensku traku što se inače smatra velikom privilegijom u svetu fudbala.

“Niko nije rekao ‘neću’, ali za određene utakmice… Mada, možda to nisu rekli sami, ali jesu slali razne ljude da dođu i kažu to u njihovo ime. To je bilo razočaravajuće. Ali to je drugačija generacija, generacija Zed (ljudi rođeni sredinom i krajem 90-ih, pa sve do negde 2010. godine 21. veka). Sitničavo. Pokazuje manjak ambicije”, rekao je Solskjer u intervjuu nekadašnjem saigraču Geriju Nevilu u emisiji “Stick to Football” na Skaju.

Ni druge stvari mu se nisu sviđale kod mladih, mada je neke mogao da razume. Zbog komentara i društvenih mreža bežali su od novinara. Možda i od odgovornosti posle loših partija?

“Mnogi igrači nisu želeli da daju intervjue posle utakmice, nisu hteli da odgovore na ona tri pitanja. Uvek je išao Bruno Fernandeš, Hari Megvajer takođe, Viktor Lindelef, David De Hea ili Luk Šo. Ostali su se plašili pitanja. Plašili su se možda reakcije, ali moraš da razumeš i psihičko zdravlje igrača”.

Konkretno, medijske kritike i posebno kritike stručnih konsultanata, uglavnom bivših asova, smetale su mladim fudbalerima. Društvene mreže nisu pomogle.

“Možeš da kritikuješ taktiku, tima ili igrača, ali kada ide iznad toga… Mnogo ljudi danas gleda i sluša šta se dešava na društvenim mrežama i to ima uticaja. Ako oni i ne pročitaju hoće prijatelji ili menadžeri. Kada postane lično, kada se govori o karakteru, onda o tome misle više nego što možete da pretpostavite”.

Solskjer kao trener, takva je profesija, morao je o svemu tome da misli još više i da sav taj nabujali ego drži na okupu. Nije uvek lako. Naprotiv.

“I dalje mislim da je stručni stab imao dobar odnos sa igračima, ali uvek imate jednog ili dvojicu koji su nezadovoljni, pa medijima dojave neku insajdersku informaciju. Kad si trener, igraš utakmicu subota-sreda-subota, svaki put otpustiš 14 ljudi, a onda ih sutra ujutru zoveš nazad i kažeš im da imaju novu šansu. Ne možeš to večno da radiš. Na kraju dana, neko će da bude nesrećan. Posebno kada imaš tim sa previše igrača”.

Nije ispalo dobro (©Reuters)

Posebno kad su neki od tih najveća imena modernog fudbala. Recimo, za Solskjerovog mandata tu je bio i Kristijano Ronaldo. Nije prošlo kako je trebalo.

“Nije ispalo dobro za mene, nije ispalo dobro za Kristijana, ali u tom trenutku to je bila ispravna odluka. Nije bio problem sa njim kad je lopta bila u njegovim nogama. Ali bez njega u presingu morali smo malo da se prilagodimo, da odigramo drugačije uloge. Pre Ronalda bili smo jedan od timova sa najvišim presingom. Kažem, bila je to ispravna odluka. Ispostavilo se, ne i dobra odluka”, zagonetan je Solskjer.

Zanimljiva je i njegova odluka da kapitensku traku da Hariju Megvajeru, a ne Brunu Fernandešu. I tu Solskjer ima objašnjenje.

“Znao sam da Bruno Fernandeš ima kvalitet za kapitena. Ima tu ličnost, ima i fudbalski kvalitet. Ali on to zna, rekao sam mu, u nekim trenucima je previše strastven i izgubi kontrolu. Zato sam obožavao Harija Megvajera kao kapitena. On je bio lider te ekipe dok sam ja bio u klubu”.

Možda i zato, Solskjer za tri godine u Mančesteru nije osvojio ama baš ništa?