Subotić šokirao Nemačku: Fudbaleri gutaju brufene kao bombone, tako im se skraćuju karijere

Neven Subotić nije tipičan fudbaler. U glomaznoj i prebogatoj fudbalskoj industriji u kojoj svako uglavnom misli kako mu se kaže i vodi računa samo o sebi, Subotić je tip koji odskače rezonima, razmišljanjima i gestovima. Bivši srpski reprezentativac se bavi humanitarnim radom, njegovi intervjui nisu šablonski, ne voli glamur i slavu. Često ulazi u dublju filozofiju života i odskače od mačo stila fudbalske industrije.

Jedan je od retkih koji je u Nemačkoj progovorio javno o temi koja se već duže vreme gura pod tepih zbog štete koju može da napravi imidžu milijarderske fudbalske industriji. U pitanju je farmacija u fudbalu i preterano uzimanje lekova za bolove koje fudbaleri koriste. Nemački Sportšau je zagrebao površinu i napravio istraživanje o toj neprijatnoj temi za fudbalske zvaničnike.

Svih 18 portparola bundesligaških klubova su odbili da dostave bilo kakav odgovor na pitanja nemačkih novinara o upotrebi lekova za bolove. Srpski štoper iz Union Berlina je jedan od retkih koji je pristao da govori o tom problemu.

„Ono čemu sam bio svedok u ovih 14 godina profesionalne karijere je da se 'brufeni' uzimaju kao slatkiši među fudbalerima. Upoznao sam veliki broj igrača kojima su lekovi protiv bolova bili neophodni svake nedelje da bi igrali. Fudbal je prepun tih tipičnih mačo fraza koje su stvorene da bi igračima nabile grižu savesti ako ne mogu da igraju pod bolovima ili lekovima“, kaže Neven Subotić.

Zašto su fudbaleri pod tolikim pritiskom da uzimaju lekove protiv bolova?

„Sve počinje tako što treneri krenu sa pričom: ’Šta ako je ovo ključna utakmica? Potrebni su mi igrači koji će svaku utakmicu igrati kao da je poslednja.’ I onda moraš da prelomiš. To je jako teško situacija. Pogotovo za mlađe igrače koji ne znaju kako da se snađu. Ja sam vrlo retko uzimao te lekove. Samo u ekstremnim situacijama“.

Profesionalni klubovi plaćaju veliki novac fudbalerima kroz plate i bonuse, a obično i deo od transfera ide na račun igrača. Isplaćivanje velikog novca podrazumeva da bi igrači morali da igraju u svim uslovima. „Ako lekovi za bolove mogu da ti pomognu, onda moraš da ih uzmeš i sve je u redu. Sa druge strane, imate i igrače koji su veoma motivisani da igraju kako ne bi izgubili mesto u timu i žele da se vrate na teren što je ranije moguće. Igrači pomisle da su u opasnosti za status u timu ako ne uzmu lekove protiv bolova. Trenutni sistem funkcioniše po principu pritiska koji prelazi sa jednog na drugog, sa drugog na trećeg i tako dalje... Na kraju lanca je onaj koji može da najviše izgubi i koji je pod najvećim pritiskom. Koliko ja znam i koliko sam video, u klubovima ne postoji nikakav vid edukacije oko korišćenja lekova za bolove jer su klubovi pod pritiskom da im igrači igraju što je više moguće“.

Subotić smatra da bi fudbaleri i posle igračke karijere morali da žive normalno, da mogu da se rekreativno bave sportom i da normalno hodaju. Ali to nije uvek tako. Nekadašnji profesionalni fudbaler Johen Kinc koji je danas direktor nemačkog terećeligaša Manhajma kaže da više ne može da džogira zbog brojnih povreda koje je imao i lekova koje je uzimao.

Bivši srpski reprezentativac otkriva da se posle svake povrede trudio da se 100 odsto oporavi pre povratka na teren, a ne 90 ili 95 odsto. Jedino tako smatra sebe korisnim za ekipu.

„Ako vidim mlađeg saigrača da guta tablete protiv bolova kao bombone, uvek ću ga posavetovati da to shvati maksimalno ozbiljno i da razmisli. Možda će mu u tom trenutku tabele biti od pomoći, ali na duže staze će ostaviti neželjene posledice. Ako želiš kraću karijeru, onda slobodno nastavi da ih uzimaš. Ali ako želiš da igraš još koju godinu potpuno spreman, onda su lekovi definitivno pogrešan put“.