Vazura i Vučelić ispratili jedanaestoricu trenera Partizana za osam i po godina

Taj čudni Partizan. Kada je osvojio šest titula u nizu, menjale su mu se uprave i unutrašnje strukture, bilo je previranja, smena i promena, ratova unutar kluba, jednom prilikom i dvojica kandidata za predsednika (Dragan Đurić i Savo Milošević). Sada, kada će gotovo sigurno šestu godinu zaredom ostati bez šampionske krune, unutar zidina u Humskoj 1 je – bonaca.

Najavljena sednica Upravnog odbora, na kojoj su pojedini nagoveštavali neke krupne promene, završila se po onoj narodnoj: treslo se Topčidersko brdo, rodilo se – ništa. Samo koji red ispraznog saopštenja, u kojem se konstatuje ono što je klub dan ranije objavio: da je Igor Duljaj novi trener crno-belih.

Što se tiče klupskog rukovodstva, čije su ostavke tražili navijači na protestu pred meč sa Šerifom, tu se ništa nije dogodilo. Tandem koji vodi Partizan od decembra 2014. godine, Milorad Vučelić i Miloš Vazura, ostaje na svojim pozicijama. Da se ne hvatamo za sitne detalje, Vučelić je tog datuma postao potpredsednik kluba iz Humske 1 u vladi Zorana Popovića, a kasnije je, po njegovom odlasku, poguran da postane prvi čovek kluba. Ali, tu je sve vreme, kao prvi ili do prvog klupski dirigent.

Vučelić i Vazura, koji je od tog decembra 2014. do danas na mestu generalnog direktora, ispratili su iz kluba većinu članova tadašnjeg Upravnog odbora (Ljubiša Tumbaković, Vojislav Nedić, Dragan Bjelogrlić, Srđan Cekić, Nenad Janković, Ivan Maričić...), pa i pojedine potpredsednike kao što je bio Vladimir Vuletić ili sportskog direktora Ivicu Ilieva i to dva puta. Bio je tu jako kratko, ako se ko seća, Dragan Ćirić na istoj funkciji.

Ali, što je još zanimljivije, ispratio je vodeći tandem crno-belih i jedanaestoricu trenera. Igor Duljaj, sveže promovisan, ujedno je 12. šef struke otkako je tandem V – V za komandama Parnog valjka. Uprava koja je došla tog decembra zatekla je na poziciji šefa struke Marka Nikolića i brzo mu je došla glave. Na njegovo mesto je došao Zoran Milinković, a onda su se ređali Ljubinko Drulović, Ivan Tomić, pa ponovo Marko Nikolić, onda Miroslav Đukić, Zoran Mirković, Savo Milošević, Aleksandar Stanojević, Ilija Stolica i na koncu Gordan Petrić.

Dakle, za nepunih osam i po godina vladavine, promenjeno je 11 trenera ili u proseku više od jednog po sezoni. U istom periodu Partizan može da se pohvali osvajanjem dve titule (2015. i 2017.) i četiri Kupa Srbije (od 2016. do 2019.). U poslednje tri i po godine trofejna sala nije otključavana, jer nije imalo šta da se u nju unese. Ali za klupsko rukovodstvo stanje je redovno, odnosno, što bi rekao bivši sportski direktor Ivica Iliev, sva je krivica za poslednja posrtanja na treneru i igračima.

U tekućoj sezoni, koja nije još došla do poslednje trećine, Partizan ima trećeg trenera. Igor Duljaj se prihvatio dužnosti u nimalo ružičastoj situaciji: klub će sasvim je jasno završiti i ovu takmičarsku godinu bez trofeja, nema više ni Evrope, navijači su krenuli u proteste, ekipa je nokautirana, kapiten se svađa sa ono malo publike što je došlo na poslednju utakmicu...

Za to vreme uprava je zasedala i odlučila da će uskoro nešto da odluči. Ne treba žuriti, niti nešto dirati, Petrić je sam odstupio s dužnosti, po tradicionalnom rezonovanju aktuelnog rukovodstva, to je dovoljno. Drugih krivaca za još jednu sezonu čak i bez šanse za trofej – nema.