_Cropped.jpg.webp)
A. GligorićVeliki um Italije kaže: Kod nas ne bi bilo mesta za Lamina Jamala; I u pravu je…
_Cropped.jpg.webp)
Vreme čitanja: 6min | uto. 28.04.26. | 19:50
Možda i najbolje opisuje stanje u kojem se nalazi najpopularniji sport na Čizmi
Bila je ovo u svakom smislu katastrofalna sezona za italijanski fudbal. Krah reprezentacije u mundijalskim kvalifikacijama bio je samo vrh ledenog brega…
Italijanski klubovi su pre toga razočarali u evrokupovima i pokazali gde im se nalazi fudbal. Šampion Napoli nije ni ušao u nokaut fazu Lige šampiona, budući šampion Inter je u plej-ofu počišćen od strane Bode Glimta, najveći domaći klub Juventus je ispao od Galatasaraja, a jedino je najmanji klub (Atalanta) eliminacijom Borusije Dortmund i plasmanom u osminu finala opravdala očekivanja. Protiv Bajerna nije imala nikakvu šansu i tu se videlo koliko su italijanski klubovi daleko od samog vrha evropskog fudbala. Ni predstavnici u Ligi Evrope i Ligi konferencije nisu došli do polufinala. Generalno, utisak o sezoni je slab i činjenica da u ligi odskaču veterani poput Modrića, De Brujnea, De Hee, Zomera, Mhitarjana govori nešto o italijanskom fudbalu.
Izabrane vesti
Ali, tek je neuspeh reprezentacije naterao Italijane da se malo trznu i da započnu polemiku o krizi u kojoj se nalazi najpopularniji sport. Jedan od problema je očigledno i nedostatak domaćih zvezda. Nostalgična vremena kada su igrali Toti, Maldini, Del Pjero, Bufon, Nesta, Pirlo i drugi asovi su prošlost od pre skoro dve decenije kojih italiju nikako da se reši u preteranom samosažaljevanju. Propustila je 20 godina da im stvori naslednike…
O tome je pričao i veliki um italijanskog sporta, ponajbolji odbojkaški trener u ovom veku, Hulio Velasko. Legendarni Argentinac često voli da komentariše fudbal i njegove opservacije su često tačnije od onih koje daju fudbalski radnici na Čizmi koji mu nisu ni do kolena po značaju za sport.
“Nemamo dovoljno vere u naše mlade igrače. I zato ih je manje nego u ostalim zemljama. Pitali su me da li bi Lamin Jamal igrao da je Italijan. Rekao sam: 'Ne'. Naš problem je što mi suštinski ne volimo takav tip mladih fudbalera. Kod mladih vidimo samo greške. Ako pogreše, to je zato što su mladi. Ako iskusniji igrač pogreši, to je normalno jer se ‘takve stvari dešavaju’. Generalno mislim da u Italiji ne volimo mlade ljude. Mlad igrač ovde treba da pokaže tri puta više od iskusnog. Umesto da bude obrnuto“, rekao je Velasko.
I ogolio je lošu sliku italijanskog fudbala. Iako tamošnji treneri ili klubovi vole da se pohvale kako je debitovao neki 16-godišnjak ili 17-godišnjak, u suštini su to samo reklamni potezi i tim igračima se ne veruje. Debituju i onda ih nema nigde…
Možda je najbolja slika Velaskove teorije Antonio Vergara, jedan od retkih mladih italijanskih fudbalera koji su iskočili pravo niotkuda ove sezone. Problem je što taj momak već ima 23 godine! U današnjem fudbalu je sve osim mlad…
Vergara je dete Napolija u kojem nije dobio šansu i slali su ga na pozajmice u drugoligaše i trećeligaše. Inače, Napolijev predsednik De Laurentis je trenutno najglasniji u priči o revoluciji u italijanskom fudbalu i lupeta kao otvoren prozor o menjanju pravila fudbalske igre, a njegov klub nije godinama dao šansu nijednom svom detetu. Tako je i Vergara tek u 23. godini zaigrao prvoligaški fudbal. I to zato što je ekipa bila poharana povredama i Antonio Konte nije imao koga drugog da stavi. Odigrao je nekoliko dobrih mečeva i naterao Italiju da priča o novom talentu tamošnjeg fudbala.
Dobar primer su i mladi igrači za koje se na Apeninima tvrdi da su budućnost tamošnjeg fudbala.
Marko Palestra je Atalantino dete, a za prvi tim je debitovao kao 18-godišnjak u Ligi Evrope. Bilo mu je to jedinih šest minuta na terenu te sezone u najjačem sastavu Atalante. Celu prošlu sezonu je proveo u prvom timu, ali je u Seriji A sakupio mizernih 200 minuta na terenu, dobijajući šansu na kašičicu kada je uglavnom sve rešeno… Sa 20 godina je letos otišao u Kaljari na pozajmicu i tamo oduševio. Pokazao je da ima kvalitet da igra i ponajbolji je desni bek u ligi ove sezone. Čak je i u onom nesrećnom meču u Zenici bio osveženje kada je ušao sa klupe i dokazao da je Gatuzo pogrešio što mu nije više verovao.
Ali, on je jedan od retkih mladih igrača za koje Italijani mogu da se uhvate i računaju ih kao svetlu budućnost. Tu je još Interov napadač Frančesko Pio Espozito koji u svom timu uglavnom ima ulogu rezerve kada su Lautaro i Tiram spremni. Govori se i o Rominom vezisti Nikolu Piziliju (21), ali on tek u poslednjih par meseci dobija poverenje da startuje u prosečnom timu Rome. Neki drugi mladi igrači koje je italijanski fudbal stvorio su već u jačim ligama, poput Kalafjorija (Arsenal), Ruđerija (Atletiko), Kajodea (Brentford), Udogija (Totenhem), Leonija (Liverpul)…
Kada je Velasko pomenuo Jamala, mislio je na zaista mlade igrače koji zaigraju profesionalni fudbal pre nego što postanu punoletni. Pomenuti Jamal već ima 150 mečeva za prvi tim Barselone i 25 utakmica u najjačem timu Španije sa kojim je kao najbolji igrač pokorio Evropu. Njegov klasić Pau Kubarsi ima 126 mečeva za Barselonu. Lenart Karl je sa 18 godina već upisao preko 30 mečeva u ovoj sezoni za prvi tim Bajerna. Ajub Buadi ima 18 godina, a ovo mu je već treća sezona u prvom timu Lila i ima 90 utakmica u seniorskoj karijeri. Maks Dauman već sa 16 godina daje ozbiljan doprinos u Arsenalu. Jedini domaći 18-godišnjak u Italiji koji ima bitnu minutažu je Atalantin defanzivac Honest Ahanor (18) koji malo igra, a malo sedi na klupi.
Ironija je da je italijanska kadetska reprezentacija pre dve godine na Kipru bila prvak Evrope u konkurenciji Portugalije, Srbije, Danske, Španije, Engleske, Francuske… Za najboljeg igrača EP proglašen je Milanov napadač Frančesko Kamarda koji se ove sezone zlopati u Lećeu jer Rosoneri nisu imali nameru da mu daju šansu i već gledaju kako da ga „uvale“ nekome kao deo transfera za neko iskusnije pojačanje. Sada ga uz novac nude Romi u zamenu za Manua Konea. Tehnički najbolji igrač te generacije, Matija Liberali, nekim potezima je tada podsećao na nekada plemenitu nisku italijanskih desetki, a sada igra za drugoligaša Katancaro jer Milan nije imao nikakve planove ni sa njim. Ali, makar igra i taj drugoligaški fudbal za razliku od njegove generacije…
Defanzivac Kristijan Kama, koji je bio u idealnih 11 prvenstva Evrope, dve godine kasnije nije ni debitovao za prvi tim Rome. Jedino je golman Mateo Pesina dobio šansu na golu Bolonje. I to silom prilika kada su se prva dva čuvara mreže, Skorupski i Ravalja, povredili. Te dece koja su bila prvaci Evrope nema ni na mapi ozbiljnog fudbala u Italiji…
Za to vreme, njihovi tadašnji rivali su već poznata fudbalska imena u evropskom fudbalu. Mark Bernal iz Španije je bitan Barseloni. Portugalsko krilo Žovanija Kvendu je već kaparisao Čelsi za preko 50.000.000 evra nakon dobrih igara za Sporting. Njegov zemljak Rodrigo Mora je jedan od najboljih igrača Porta i vredi još više. Francuski napadač Kader Meite je zimus prešao u Al Hilal za preko 30.000.000 evra. Englez Itan Nvaneri je igrao za Arsenal i sada je u Marselju. Poljak Oskar Petuševski je novi dragulj Porta, tadašnji srpski reprezentativci Andrija Maksimović, Veljko Milosavljević, Mihajlo Cvetković, Aleksa Damjanović su već napravili značajne transfere u ozbiljnije sredine, a isto čeka i Vasilija Kostova. Neki igraju, neki ne, ali se svakako bolje razvijaju od italijanske generacije koja je tada bila šampion Evrope.
I kada Velasko kaže da Jamal ne bi igrao u Italiji, verovatno je u pravu… Njegovo mesto bi zauzeo neki veteran koji je došao kao slobodan igrač i potpisao na dve godine. Posledica svega toga su rezultati u seniorskim takmičenjima.
