Vreme nestajanja: Srbija ne proizvodi igrače, Srbija šibicari!

Znala je možda i najbolja mlada reprezentacija ove države (drugačije se zvala) da krahira upravo protiv Engleza sa Emilom Heskijem i Frenkom Lampardom, kada je izmišljen kolokvijalan izraz “batađorizam”, kao sinonim za sve trenerske i selektorske zablude prvog srpskog beka Milovana Đorića, uključujući i onaj debakl u Humskoj u sudaru sa Hrvatima. Dešavalo se da se mlada selekcije skuplja za Olimpijske igre kao za korporativni termin malog fudbala u balonu i tamo izgleda puput cirkuske atrakcije. Ali niko nikada nije bio blizu da ovdašnjim talentima dâ devet golova, i da pritom žali za gomilom propuštenih prilika, kao krvoločna četa Lija Karslija, sa šestoricom premijerligaških igrača i petoricom iz Čempionšipa. Možda, ali samo možda se to desilo u kraljevini SHS kada se fudbal igrao sa krpenjačama, a doktor Andrejević pokušavao da iskoristi svoje veze i odvede nas na Mundijal u Urugvaju 1930. godine.

U LUKSEMBURGU BI VEĆ LETELE GLAVE, DEVET JE MNOGO I ZA SAN MARINO

Dobro, postoji ta teza da je “klasa 2002 ”klimava još od pionirskih dana, da nema tu ekstrapotencijala. I da može da služi samo kao bajpas dok na scenu ne stupe nešto talentovaniji momci rođeni godinu ili dve kasnije (oni što su pobedili Italiju). Ali u Notingemu kao da je počeo uvodnik u novu knjigu Dobrice Ćosića: “Vreme nestajanja”. Za San Marino je previše da primi devet golova od Engleske, u Luksemburgu bi već danas letele glave. Neko je u sistemu FS Srbije (a o tome ćemo kasnije) debelo zabrljao i momcima koje je izabrao mladi stručnjak na klupi Orlića Dušan Đorđević stavio doživotni beleg. Žigosao ih kao nedostojne naslednike i saučesnike u najvećem porazu srpskog fudbala 21. veka.

I reći će neko - možda i patetično, možda i sa pravom - da nisu krivi ti momci, da su u pitanju samo deca i da odgovorne treba tražiti u kancelarijama nedoslednosti na Terazijama 35. Ima samo jedan mali problem: svi Đorđevićevi aduti su već ozbiljni profesionalci. Dvojica od njih igraju Ligu šampiona, jedan je najveći prospekt Partizanove škole fudbala, četvoricu je Čukarički targetirao kao potencijalno solidne prodaje. Uz sve to, mladi reprezentativci Srbije, većina od njih, mogli su da se ušuškaju u bonus pravilo Mozzart Bet Superlige i akontacionalnu podršku javnosti i medija (dakle ima i do nas) i napreduju. Jer ako je neko prošao omladinsku školu Crvene zvezde, Partizana i Čukaričkog, po difoltu bi trebalo da znači da vredi i da je već obučen za ozbiljan fudbal.

ODGOVORNOST ZVEZDE I PARTIZANA, KOLUT NAPRED I ANEGDOTA SA STANKOVIĆEVOG TRENINGA

Gledajući sekvence duela u Notingemu to apsolutno ne odgovara istini, jer su mladi reprezentativci Srbije na Ostrvu izgledali kao Milić Gavranić u filmu “Lajanje na Zvezde”. Trkali se sa putničkim vozom, dok ih je gazila brza kompozicija iz engleske laboratorije modernog fudbala... Imaće taj sudar sa realnošću ozbiljne dalekosežne posledice za ovdašnji fudbal, kao i eksponate u vidu najvećih klubova, jer će predstavnici i skauti ozbiljnih klubova teško skupljati blato na skupocenim cipelama u nadi da će tamo videti baš dobar materijal. Sve što ih zanima mogli su da uoče u Notingemu. Razliku u klasi, brzini, fizici, donošenju odluka, pa čak i fudbalskoj inteligenciji.

Deluje grubo, ali srpski fudbal u ovom trenutku ne prozivodi igrače potrebne boljima i bogatijima. Srpski fudbal šibicari, nadajući se da će se neko od top-timova uhvatiti za građu, nekoliko dobrih poteza pojedinaca, suvi talenat. I biti na taj način, verovatno, prevaren.

Možda je najbolje prepričati dve anegdote sa Topčiderskog brda, od kojih je jedna poznata javnosti. Sećate se sigurno kako je Gordan Petrić, onako spontan i neopterećen, istakao u jednom intervju da dok je radio kao pomoćnik Zorana Bate Mirkovića u Partizanu pojedini igrači iz omladinskog pogona nisu znali da naprave kolut napred. Ima i ta situacija sa treninga Zvezde, kada je napadač sadašnje mlade reprezentacije Marko Lazetić već sišao u prvi tim i bio promovisan kao zlatna koka kluba. Tadašnji trener Dejan Stanković nije mogao da se načudi kako mladi napadač ne može da na čist način udari loptu unutrašnjom i uradi najobičniju vežbu namenjenu napadačima. Na kraju je izgubio strpljenje i šapnuo Lazetiću da samo ponovi ono što je već uradio Dioni, koji u Crvenoj zvezdi nije izgledao kao ozbiljn igrač. Na kraju je morao da angažuje “oca” Vladimira Petrovića Pižona kako bi sa mladim igračima radio na pionirskim stvarima i osnovnim elementima fudbala

IGRAČI ČUKARIČKOG SE NAJLAKŠE PREPOZNAJU, TEŠKO ĆE BRĐANI BITI OFK, RAD I VOJVODINA

Postoje i grublje teze od ovih sa Partizanom i Crvenom zvezdom u glavnim ulogama. Prepričava se i na tribinama Stare Pazove, kada god igra neka od mlađih selekcija Srbije, da je članove Čukaričkog (a njih uvek ima u pozamašnom broju) najlakše prepoznati u masi talentovane dece. Jer su svi fizički jači od vršnjaka, ali tehnički i taktički zakržljali... Zaslužili su Brđani sve čestike jer su u prethodnih pet godina ozbiljno prodavali i punili budžet, ali Čukarički za sve godine prosperiteta i statusa trećeg kluba nije proizveo igrača dostojnog A reprezentacije Srbije. I, verovatno, neće ni u budućnosti da nadomesti rupu koje je ostavilo lutanje Vojvodine i urušavanje Rada i OFK Beograda koji su bili poznati po dobroj proizvodnji. Čukarički dobro radi, ali u okviru palanačkog kriterijuma i pomenutog šibicarenja.

DRAGAN DŽAJIĆ NEMA ŠTA DA ČEKA

Predsednik FS Srbije Dragan Džajić i u najboljim danima funkcionerske karijere važio je za mirnog čoveka, pobornika pravila da ništa ne treba lomiti preko kolena. Ali čim se vrati iz Budimpešte morao bi počasni predsednik Crvene zvezde da pozove na informativni razgovor direktora mlađih selekcija Nikolu Lazetića. Jer, vreme nestajanja je počelo.

LAZETIĆEVO AUTORSKO DELO: NEDOSTATAK AUTORITETA I GREŠKE SA SELEKTORIMA

Slušali smo prethodnih dana Lazetićeve izjave kako skauting služba našeg Saveza kupi talentovane sinove širom dijaspore i širi bazu. Lepa fasada, ali se i u Notingemu videlo da je resurs talenata na kritično niskoj tački... I da smo dobili još jednu u nizu generacija koja nema materijal za prvi tim. Od kada je Lazetić jedan od direktora Saveza, na klupi mlade selekcije gledali smo i trenera modernih shvatanja poput Ilije Stolice, stručnjaka rigidnih metoda Neška Milovanovića, poluanonimnog Aleksandra Rogića, sada i Dušana Đorđevića. Obični prolaznici koji teško da su u Nikoli Lazetiću videli istinskog autoriteta, čoveka čijeg znanja sa plaše. Više su ga protokolarno poštovali usled šefovskog zvanja i urađenog u igračkoj karijeri.

Istorijska blamaža Srbije u Engleskoj! Orlići primili devet golova, a mogli su još

U tom loncu grešnika iz Notingema nalazi se i Lazetić, tim pre što iza sebe ima samo direktorski mandat u Vojvodini, čija personifikacija je sukob sa Nenadom Lalatovićem. Ovo u Notingemu, taj fudbalski masakr je njegov ručni rad, autorsko delo koje će ga proganjati dok se bavi fudbalom. Ozbiljno je grešio Lazetić u izboru selektora, zaključno sa imenovanjem Dušana Đorđevića. Nesumnjivo dobrog čoveka, čija je osnovna referenca što je dubljim blokom ostavio Crvenu zvezdu bez pet bodova u šampionskoj sezoni i korektno vodio Čukarički.

To je kompletna piramida nedostatka autoriteta. Teško da Đorđević u Lazetiću vidi ozbiljnog direktora, kao što je jasno da igrači - kakvi god oni bili - u Đorđeviću ne vide ozbiljnog trenera...

A niko sve njih zajedno, od Lazetića do trećeg golmana, više niko ne vidi kao ličnosti koje treba nešto da kreiraju i stvaraju u srpskom fudbalu. Oni su napisali prvi tom knjige: “Vreme nestajanja”.