Vrsta koja se spasavala od izumiranja: Nema fudbala bez prave devetke

Sistem fudbala koji je uzeo maha u prethodne dve decenije, a koji se ticao dominacije na terenu kroz posed lopte, bukvalno je ugrozio poziciju klasične devetke u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Zahtevi na kojima se insistiralo po pitanju najisturenijih igrača uticali su na to da se oni manje pokretljiviji bace potpuno u drugi plan. Na sceni su bili prisutni treneri koji su gotovo potpuno eliminisali centaršuteve s krila kao element igre, pa ni oni golgeteri koji su imali dominaciju u vazduhu nisu bili u situaciji da to u potpunosti iskoriste kao svoju ključnu prednost na terenu. Srećom, čini se da je sve više onih koji ovu fudbalsku "vrstu" žele da sačuvaju od izumiranja. Sve je više stručnjaka koje svoje fudbalske sisteme grade kroz igru sa klasičnim napadačem, tako da se može reći da je na delu neka vrsta vraćanja tradicionalnim vrednostima.

Ipak, u međuvremenu je nastala prava kriza isinskih golgetera. To pokazuje i činjenica da mnogo vrhunskih klubova na poziciji klasičnog špica u ovom trenutku ima prave veterane. Robert Levandovski je tako sa svoje 34 godine za klasu podigao kvalitet Barselone, Olivije Žiru u 37. godini predvodi špic Milana, a šampion Italije se još uvek nije odrekao ni povređenog Zlatana Ibrahimovića, koji ima 41 godini i veruje se da još ima šta da ponudi vrhunskom fudbalu. Ne sme se zaboraviti ni Edin Džeko koji sa 37 godina i dalje donosi pobede Interu. Kolika je ozbiljna oseka napadača na Apeninima pokazuje i to da recimo Lacio letos uopšte nije pronašao zamenu za Čira Imobilea, iako je mesecima tragao za adekvatnim rešenjem.

U italijanskom fudbalu ova kriza ne predstavlja nikakav novitet, ali je nostalgija izuzetno velika, pogotovo što se u zlatnom dobu najvažnije igre na Čizmi podrazumevalo da svaki klub iz Serije A ima barem jednog vrhunskog špica. Tako je recimo u sezoni 1997/1998. Udineze imao Birofa, Inter Ronalda, Fjorentina Batistutu, Sampdorija Montelu, Juventus Inzagija, Breša Hubnera, Roma Balba, Parma Krespa... Prosto je delovalo nezamislivo da dve ili tri decenije kasnije nastanu takvi problemi sa istinskim devetkama.

"Više ne mogu da pričam o naslednicima, jer ih nema, napadači više nisu u modi. Pogledajte samo, retke su klasične devetke kakve smo Zlatan Ibrahimović ili ja, napadači koji igraju samo napred. Sada ima sve više lažnih devetki. U Italiji je još gore, nema novih napadača. Ja kad sam bio repezentativac svi napadači su bili starteri i postizali 20 do 25 golova po sezoni. Sada nijedan ne igra u vrhunskom klubu, a kad neko postigne 15 komada pravimo žurku", iskreno je govorio popularni Guliver Luka Toni sredinom prošle decenije, koji je nosio dresove Palerma, Rome, Fjorentine, Bajerna i Juventusa.

Luka Toni u dresu Palerma ©Reuters

Ništa nije drugačije ni u ostalim evropskim ligama. Real Madrid već dugo ne prolazi adekvatnu alternativu za najboljeg igrača na planeti Karima Benzemu, mada je on jedinstven slučaj igrača posebnog fudbalskog umeća, koji na svojevrstan način objedinjuje više pozicija u jednu. A možda baš osnovni problem uprave Reala predstavlja to što sve ostale napadače gleda kroz prizmu nedostižnog Francuza, čiju je igru i spcifične mogućnosti nemoguće prekopirati. Međutim, Benzema, pa ni i pomenuti Levandovski, nisu na vrhu liste najvremešnijih napadača u Primeri. Alvaro Negredo u 38. godini još uvek "krade" minute u najvišem rangu takmičenja, Jago Aspas je zagazio u 36. godinu, ali je blizu dvocifrenog broja pogodaka u Primeri. Kristijan Stuani je prva alternativa za navalu Đirone, dok Edinsonu Kavaniju nije bilo potrebno mnogo minuta na terenu da pokaže da je veliko pojačanje za Valensiju. Među najstarijim špicevima španske La Lige je i legendarni Kolumbijac Radamel Tigre Falkao, koji je uvek spreman i motivisan da razmrda navalu Rajo Valjekana, iako je jasno da više nije u stanju da rešeta protivničke mreže kao u zenitu karijere u dresovima Porta, Monaka i Atletiko Madrida.

Ništa nije drugačije ni u Premijer ligi, gde Džejmi Vardi sa 36 godina još uvek predvodi napad Lestera, a kriznu situaciju potvrđuje i činjenica da Dijego Kosta još uvek može da pronađe tim u elitnom rangu engleskog fudbala. Tu i Pjer Emerik Obamejan, od koga se još uvek mnogo zahteva u Čelsiju, te dugogodišnji špic Vest Hema Majkl Antonio, koji je dugo bio prava opcija Čekićara. Najbolji meksički napadač Raul Himenez odavno nije u mladim godinama, ali u Vulvehemptonu ne mogu da dočekaju da se vrati u punu formu.

Kevin Gameiro ©AFP

U Bundesligi po 35 godina imaju napadači kao što su špic Šalkea Simon Terode ili napadač Dortmunda Antoni Modest. Tek nešto mlađi su Čupo Moting, Tomas Miler i Stevan Jovetić, mada se za prvu dvojicu ne može baš reći da su prave devetke. U francuskoj Ligi 1 još uvek ima mesta za Kevina Gameira (35), koji je pre 17 godina zaigrao za prvi tim Strazbura. Bivši napadač Sevilje pre godinu i po dana se vratio u matični klub, a u ovoj sezoni je postigao pet golova. U ozbiljnim godina su i Islam Slimani i Valer Žermen. Najbolji igrač Monaka Visam Ben Jeder ima 32 godine, ali još uvek bez problema prebacuje dvocifeni broj golova u sezoni. U 32. godini su i Lakazet, Bakambu, Delor...

Da su pravi napadači i te kako tražena i neophodna "roba" na fudbalskoj pijaci potvrđuje i činjenica da su među najskupljim investicijama 2022. godine bile upravo devetke. Juventus je za Dušana Vlahovića platio 81.600.000 evra, Liverpul je za Darvina Nunjeza izdvojio 80.000.000, a Mančester Siti 60.000.000 za Erlinga Halanda. Transfer Gabrijela Žesusa u Arsenal je premašio cifru od 50.000.000 evra, dok je Barsa za Levandovskog uprkos godinama izdvojila 45.000.000.

Dragocenost klasičnih napadača pokazuju i pogledi na liste strelaca. Erling Haland je dominantan u Premijer ligi sa 21 datim golom, a još uvek se ne predaje ni Hari Kejn koji je postigao 15. Na četvrtom mestu liste strelaca je i najbolji srpski napadač Aleksandar Mitrović (11 golova), koji je svojim partijama ove i prethodnih sezona i te kako demonstrirao značaj prave devetke u svetskom fudbalu. Mitrović je direktan primer i pokazatelj da pravim devetkama koje rešetaju protivničke mreže nije neophodno da poseduju preteranu brzinu, fudbalski vic ili da budu vanserijski dribleri. Prave devetke, baš kao što je Mitrović, rađaju sa posebnim darom i urođenim instiktom za gol.

Da se pogledi na fudbal generalno menjaju na globalnom nivou pokazao je i primer Đozepa Gvardiole, koji je pre Halanda insistirao na dovođenju Harija Kejna, mada je jasno da se Norvežanin pokazao kao najidealnije moguće rešenje. A čak je bilo i onih koji su za Halanda olako pričali kako nema dubinu, što je surovo demantovao od trenutka kada je kročio na premijerligaške terene.

Nekoliko primera sa Mundijala u Kataru, a pre svega onaj iz četvrtinala kada se Holandija na krilima Vuta Veghorsta vratila u život protiv Argentine i izborila produžetke i penale, idealno su pokazali značaj klasične devetke. Golgeter Bešiktaša ne spada u red napadača najviše svestke klase, ali je svojom građom i stilom igre potpuno poremetio odbranu Argentine koja nije imala rešenje za takvu vrstu napadača, pa se očas posla prosulo sve što su Gaučosi radili do same završnice meča.

Moderan fudbal i savremeni treneri insistiraju na tome da u sastavima imaju napadače različih profila, kako zbog prilagođavanja na igru protivnika, tako i zbog mogućnosti da tokom samog meča budu u mogućnosti da igraju na više načina u skladu sa rezultatom. Ipak, ono što je kristalno jasno jeste da se od tradicionalne devetke više neće odustajati kao što se to činilo na početku 21. veka. Sada je preostalo samo da se nadoknadi propušteno vreme, a napadačima dozvoli da budu pravi napadači.