Životna priča Koste Runjaića, našeg trenera u Seriji A: Pozitiva nema alternativu

Većina stadiona u Italiji su zapravo rak-rana italijanskog fudbala jer su građeni ili renovirani pred Mundijal 1990. godine i u vlasništvu su države ili lokalnih samouprava. A kad je svačije, onda je ničije…I vremenom propada. Od Mundijala ‘90 je malo toga urađeno na fudbalskoj infrastrukturi na Apeninima i to je jedan od najvećih razloga zašto Italijani nisu konkurentni Englezima, Špancima ili Nemcima čiji stadioni su fabrike para. I pripadaju klubovima.

Jedan od tri stadiona u Seriji A koji su u vlasništvu klubova (preostala dva su Juventus i Atalanta) je Udinezeov Friuli. Ili po sponzorskom imenu “Bluenergy stadium”. Zato i jeste moderan stadion jer je klub u njega uložio sopstvena sredstva i od njega napravio fudbalsko zdanje po najvišim evropskim standardima. Ali, to je Udineze, klub koji ne liči ni na jedan drugi u Italiji, o čemu ćemo se kasnije uveriti iz prve ruke..

Stadion Friuli je izvan grada. Sve oko njega je čisto, sređeno, prostrano… Zato se i tribine pune brzo i efikasno. Unutar stadiona je sve novo, moderno i komforno. Dole na terenu igraju Udineze i Napoli. Meč je završen 1:0 za domaće, ali rezultat ne oslikava realno stanje na terenu. Udineze je razbio Napolitance i ostavio ih bez šanse do 85. minuta, a pre toga su mu poništena tri gola. Kako je neko na X napisao te večeri, bio je to ‘taktički masakr’ Koste Runjaića nad Antonijom Konteom. Od tog poraza je Napoli pobedio svaku utakmicu i usput osvojio Superkup italije.

Dan posle utakmice na stadionu Friuli me čeka Kosta Runjaić. Niti se poznajemo, niti je neko u njegovo ime tražio da se piše o njemu. Namestilo se da se razmenimo poruke, pristao je na intervju, pozvao me na utakmicu i sutra smo u njegovoj kancelariji prepunoj papira, dijagrama i tabela seli da on ispriča svoju životnu i fudbalsku priču. Čak ni internet ne nudi dovoljno materijala da sklopimo kockice kakav je bio životni i fudbalski put Koste Runjaića, jedinog srpskog trenera u ‘ligama petice’. Srpski treneri su retkost ne samo u ‘ligama petice’, već bilo gde zapadnije od Dunava.

Valjda je to dovoljan povod za priču sa jedinim srpskim trenerom na Zapadu Evrope. Ustvari, da li je Kosta Runjaić srpski trener? Neka kaže sam…
“Prvo i najvažnije, gledam na sebe kao na običnog čoveka. Rođen sam u Beču, odrastao u Nemačkoj, ali sam detinjstvo vezao za Jugoslaviju. Do 18. godine sam svaki raspust provodio tamo, učio srpsko-hrvatski u dopunskoj nastavi, bio pionir i znao himnu. U Nemačkoj smo imali jaku jugoslovensku zajednicu koja nas je okupljala. Teško je reći da li se osećam kao srpski trener, jer nisam nikad radio u Srbiji”, počinje Kosta Runjaić životnu ispovest za Mozzart Sport.

Sa detinjstvom je iščezla i ta Jugoslavija…
“Početkom 90-ih, u Nemačkoj sam upoznao sadašnju suprugu Aleksandru, u Jugoslaviji je krenuo rat, pa su putovanja u zavičaj postala sve teža. U jednom trenutku mi je istekao i jugoslovenski pasoš, a država više nije postojala. Rođen u Beču, bez jasne registracije, godinama nisam mogao da rešim papire”.

Niste imali nikakav pasoš?!
“Nijedan. U Nemačkoj tada nije bilo dozvoljeno dvojno državljanstvo, a ja više nisam mogao da dobijem jugoslovenski pasoš, kasnije ni srpsko-crnogorski. Morao sam da dokazujem ko sam, bez dovoljno dokumentacije jer sam rođen u Beču. Papire sam za vreme Jugoslavije rešavao preko jugoslovenskog konzulata. Bila je prilično specifična situacija kada su nestale sve te bivše institucije. Tek 1995. dobio sam nemački pasoš, a iste godine sam se i oženio Aleksandrom. Supruga je iz Beograda, a danas imamo prijatelje širom regiona – u Beogradu, Hrvatskoj i BiH”.  

Još ste bili fudbaler kada ste se oženili?
“Nisam igrao profesionalno, ali mogao bih da kažem da sam bio profesionalni amater. Trenirao sam ozbiljno, voleo fudbal i učio igru, iako to nikada nije bio moj posao”.

Kakav ste igrač bili?
“Ah… Mislim da sam bio dobar tehničar što je tipično za ljude sa naših prostora. Imamo talenat za loptu i timske sportove. Tako sam zavoleo fudbal i igrao ga. Tehniku sam imao, ali mi je trčanje išlo teže”.

Znači prava “jugoslovenska škola”?
“Prava, prava, ha-ha… Fokus ne tehniku od malih nogu. Inače, moj stric Bora Runjaić je bio profesionalni fudbaler. On sada ima 90 godina, ali je nekada igrao za OFK Beograd u generaciji Milutinovića, pa kasnije za Rijeku i onda je otišao u Nemačku gde je radio i kao trener. Moji roditelji su kasnije otišli kod njega i radili u fabrikama, a tata je usput igrao fudbal na amaterskom nivou “.

Kako ste živeli taj period bez pasoša?
“Imao sam papire za boravak u Nemačkoj i dokument sa kojim sam povremeno mogao da putujem, ali nije bilo izvodljivo da dobijem pasoš jer nisu postojale naše institucije”.

Da li Vam je to smetalo da igrate fudbal?
“Ne. Sva ta dešavanja su bila veliko iskustvo. Ne baš lepo, ali svakako iskustvo. Gledali smo sa strane, pomagali gde god smo mogli… Zato nemam tu neku jaku nacionalnu identifikaciju. Treba da budeš svoj u životu, a to odakle si, koje si nacije ili vere, manje je važno. Svi smo se odnekud doselili. Imam nemački pasoš, ali koreni su mi balkanski. Iako sam odrastao u Nemačkoj, sigurno u meni ima dosta balkanskog mentaliteta. Doživeo sam staru Jugoslaviju, ali paralelno i sistem u Nemačkoj. Mislim da su me te stvari dosta izgradile kao čoveka jer sam imao obe perspektive”.

Kako ste postali trener? Otkud ideja da tako mladi posle poluprofesionalne igračke karijere krenete u trenerske vode?
“Nije išlo preko noći. Posle mature sam upisao fakultet za fizičko vaspitanje, ali sam morao da prekinem zbog povrede ruke. Tada sam počeo da radim razne poslove – u banci kao agent, kasnije na tržištu nekretnina, u ugostiteljstvu – a paralelno sam krenuo da treniram amaterske timove. Svaki vikend sam provodio na fudbalskim terenima, vodeći svoj tim ili prateći druge utakmice. Kroz taj period sam polako sticao iskustvo. Upravo ta kombinacija različitih životnih situacija i mnogo rada me je postepeno dovela do ozbiljnog ulaska u trenerske vode. Moglo bi se reći da je to bila prava škola života, gde je svaki korak, pa i svaki neuspeh, imao svoju ulogu”.

Zvuči kao prilično pretrpan raspored? Kako ste od svega nalazili vreme za fudbal?
“Išao sam strpljivo, polako i redom – prvo osnovne trenerske škole neophodne za amaterski fudbal: juniorska licenca, sudijska, C licenca… Sve po pravilima i korak po korak. Kasnije su došle B licenca, seniorska A, a 2005 konačno sam završio UEFA Pro licencu u Kelnu”.

Koliko je bilo teško to školovanje?
“Samo školovanje mi nikada nije predstavljalo problem, ali najveći izazov je bio dobiti priliku da pohađam UEFA Pro licencu. Posebno jer nisam bio profesionalni fudbaler, reprezentativac, niti sam dugo radio u nekom profesionalnom klubu. Ipak, nisam odustajao i u 34. godini sam uspeo da završim Pro licencu. Nešto što je za današnje vreme prilično kasno. Danas je UEFA Pro licenca u Nemačkoj neophodna za rad sa U-19, U-18 ili U-17 ekipama u profesionalnim klubovima. Za mene je to bila potvrda da se trud i upornost uvek isplate”.  

Koga ste mogli da vodite bez pro licence tada?
“Radio sam u različitim amaterskim klubovima niskog ranga. Počeo sam u svom kraju, u Riselshajmu, trenirao sam turske, kurdske i mešovite ekipe. Paralelno sam završavao trenerske licence i ušao u program FS Nemačke za razvoj elitnih talenata, gde sam radio dva puta nedeljno, dok mi je glavni posao još bio u banci”.

Kada ste prelomili da želite da budete profesionalni trener?
“U jednom trenutku sam shvatio da tako više ne ide – posao preko dana, treninzi uveče, vikendi bez pauze. Tada sam odlučio da se u potpunosti posvetim fudbalu, da dođem do UEFA Pro licence i zaposlim se u klubu sa profesionalnom strukturom”.

Prilično rizično i hrabro, da ostavite neki siguran posao zbog fudbala u amaterskim rangovima?
“Jeste, bilo je rizično. Pogotovo jer sam već zasnovao porodicu. Leta 2004. dobio sam priliku da radim kao asistent u rezervnom timu Kajzerslauterna, gde sam proveo skoro tri godine. Imao sam veliku podršku roditelja, koji su mi pomogli da finansiram UEFA Pro licencu, jer tadašnja plata nije pokrivala sve troškove. Iskreno, možda nisam ni bio svestan koliko je taj put bio neizvestan. Danas, kada me mlađi pitaju za savet, teško je dati univerzalan odgovor jer su svaki put i svaka životna priča drugačiji. Mnogo toga mora da se poklopi… I pre svega, moraš mnogo da radiš. Moraš biti aktivan, pozitivan, spreman da učiš i da savladavaš prepreke koje ti se nađu na putu. Moraš brzo da prebrodiš negativne situacije i da se opet okreneš pozitivnom. To je sve proces. Naravno, moraš i mnogo da veruješ”.

Da li ste Vi uvek verovali?
“Naravno da je bilo trenutaka sumnje. Nisam uvek bio siguran da li će se to sve isplatiti… Ne mislim samo finansijski, već emotivno, zbog ogromne energije, vremena i emocija koje sam ulagao. Cilj mi je bio da radim u profesionalnom fudbalu, bez obzira na funkciju. Vremenom su se kockice složile – jedna vrata su se zatvarala, druga su se otvarala i sve više sam ulazio u taj svet. Tokom Svetskog prvenstva 2006. u Nemačkoj bio sam uključen u rad i organizaciju Nemačkog fudbalskog saveza”.

Kako?
“Dok sam još radio u Kajzerslauternu, FS Nemačke mi je poverio ulogu domaćina reprezentaciji Srbije i Crne Gore. Svaka selekcija imala je svog domaćina, a ja sam imao priliku da izbliza vidim kako funkcionišu različite reprezentacije – Nemci, Francuzi, Afrikanci, Amerikanci… Razlike u energiji i profesionalizmu bile su ogromne. Tih nekoliko nedelja sa našom reprezentacijom bilo je izuzetno intenzivno i dragoceno iskustvo. Period o kojem bih mogao da napišem knjigu”.

Za to prvenstvo i našu reprezentaciju se vezuje dosta kontroverznih priča koje nisu ni izašle u javnost?
“Sigurno. Bilo je vrlo interesantno za mene, kao mladog trenera, da budem 24 sata uz igrače poput Vidića, Krstajića, Dragutinovića… Imali smo mnogo lepih trenutaka, ali i neke neobične situacije koje su mi tada delovale neshvatljivo. Bilo je uzbudljivo, ali i naporno jer sam imao mnogo posla oko organizacije  – od žreba u Lajpcigu, preko traženja trening kampa, do obilaska hotela. Naravno, sve je to počelo još pre samog Svetskog prvenstva”.

Verovatno ste videli uživo i kako nešto ne treba da funkcioniše?
“Sigurno, neke stvari su mi tada delovale čudno jer se fudbal u Nemačkoj drugačije doživljava. Ipak, to je bila odlična prilika da izbliza vidim kako rade uspešni ljudi širom sveta, ali i da uočim šta ne funkcioniše”.

Nedugo posle Mundijala je krenuo i uspon u Vašoj trenerskoj karijeri.
“Nakon tri godine rada u rezervnom timu Kajzerslauterna, prešao sam u manji trećeligaški klub Vehen Vizbaden, gde sam imao dvostruku ulogu – radio sam kao glavni skaut i preuzeo njihov drugi tim. To je bio odličan izazov da se pokažem u različitim aspektima trenerskog i menadžerskog rada. Zatim sam kratko bio pomoćni trener Jirgenu Koleru u Ahlenu, što mi je omogućilo da dodatno učim i stičem iskustvo na višem nivou. Nakon toga dobio sam svoju prvu glavnu trenersku stanicu – četvrtoligaš Darmštat, što je predstavljalo veliki korak u mojoj karijeri”.

Po čemu veliki?
“To mi je bila prva prilika da radim kao glavni trener u nekom nemačkom klubu. Darmštat se tada borio za opstanak i bio je praktično u stečaju – ili bi potpuno propao ili uspeo da opstane. Darmštat je tradicionalan klub, sa starim stadionom i infrastrukturom, ali je imao vernu publiku i po 3.000 – 4.000 gledalaca po utakmici, što je u toj situaciji bilo veoma značajno. Iskoristio sam šansu i uspeli smo da izborimo opstanak, a već naredne sezone smo kompletno promenili ekipu i izborili plasman u treću ligu”.

Dakle, umesto u petoj ligi, došli ste do treće?
“Ta sezona je bila ogroman i ključan korak za moju karijeru, ali i temelj za sve što je Darmštat kasnije postigao, uključujući ulazak u Bundesligu. Klub se vratio u profesionalni fudbal i ponovo se našao na mapi nemačkog fudbala. Sa najmanjim budžetom i u teškim okolnostima uspeli smo da opstanemo u trećoj ligi, a taj uspeh mi je otvorio vrata da u drugoj sezoni prihvatim ponudu Duizburga i nastavim napred u karijeri”.

Koja liga?
“Druga Bundesliga. I opet borba za opstanak, ha-ha-ha… Preuzeo sam Duizburg nakon nekoliko odigranih kola. Imali su nula bodova, a klub je bio u padu. Kako finansijski, tako i rezultatski. Ni tada nisam bio svestan koliko je to veliki izazov, ali i takav Duizburg je predstavljao značajno viši nivo od Darmštata – klub, grad, tradicija, stadion. Sportski direktor Ivica Grlić mi je pružio punu podršku, izborio se za mene kod uprave i zajedničkim snama smo izborili opstanak. Inače, rad u Rurskoj oblasti je lepo iskustvo jer je taj region srce nemačkog fudbala sa klubovima kao što su Dortmund, Šalke, Keln, Dizeldorf, Bohum, Esen… Paralelno sam tih godina radio i za nemačku državnu televiziju ZDF kao ekspert u sportskoj redakciji, što je bio dodatni izazov, ali i sjajna epizoda”.

Još jedno drugačije i zanimljivo iskustvo...
“Dugo godina je zaštitno lice ZDF-a bio Jirgen Klop, koji je tada trenirao Majnc. Kada je prešao u Borusiju Dortmund, Oliver Kan je preuzeo tu ulogu i tražio nekoga ko bi mu dodatno pomagao sa stručne strane. Preko prijatelja su me kontaktirali i prihvatio sam ponudu. Tako sam se našao u jedinstvenoj situaciji – putovao sam i radio utakmice Lige šampiona i nemačke reprezentacije dok sam istovremeno bio trener Darmštata i posle Duizburga. Bilo je to to izazovno i naporno iskustvo, ali i neverovatna prilika koja mi je otvorila potpuno novu perspektivu u profesionalnom fudbalu”.

Vratićemo se kasnije na klupsku, ali prepričajte nam malo tu medijsku karijeru…
“Tih godina sam video fudbal iz potpuno drugačijeg ugla. Bio sam uz Olivera Kana i pratio ceo proces. Od redakcijskih sastanaka i biranja tema, do analiza i pripreme pre njegovog pojavljivanja na ekranu. Radio sam finale Lige šampiona između Bajerna i Borusije i bio na Mundijalu u Južnoj Africi 2010. Bilo je naporno – prepodne treniraš u svom klubu, popodne letiš na utakmicu, odradiš je i sutra ujutro se vraćaš na trening. Ipak, bilo je to neprocenjivo iskustvo: imao sam pristup elitnom fudbalu, gledao ga iz prvog reda i učio kako funkcioniše profesionalna medijska scena. Znaš i sam da su novinarska mesta uvek dobro pozicionirana, ha-ha-ha… Uživancija za rad i za gledanje”.

Verovatno ste stekli i vredne kontakte?
“Upoznao sam mnoge ljude, umrežio se i još sam u kontaktu sa nekim ljudima koje sam upoznao pre 20-tak godina. Prethodno iskustvo iz banke, rad sa ljudima, klupski fudbal, kao skaut, pomoćni i glavni trener, a zatim i medijski ekspert – sve se spojilo u jednu celinu. Sve žrtve i naporan rad na kraju su se isplatili i danas imam privilegiju da živim svoj san i radim ono što volim”.

Videli ste fudbal iz raznih uloga i perspektiva? Koje iskustvo Vam je bilo najvredije?
“Sve su to bile važne škole, ali najvrednije iskustvo je bilo učenje na terenu, kroz praksu – metoda ‘learning by doing’. Nisam imao dugogodišnjeg mentora niti priliku da budem pomoćnik nekom velikom imenu. Čak ni kao drugi ili treći pomoćnik. I kratko iskustvo sa Jirgenom Kolerom u Ahlenu bilo je značajno, ali prava lekcija dolazila je kroz svakodnevni rad u klubovima, vođenje timova i preuzimanje odgovornosti. To iskustvo me je naučilo kako da donosim odluke, upravljam ljudima, gradim samostalnu karijeru i upravo njega smatram najvrednijim. Danas je mnogo lakše trenerima bez igračkog imena jer se škole brže završavaju. U Engleskoj ili Nemačkoj je profesionalizam od četvrte ili pete lige i ima mnogo više posla za trenere. Stručni štabovi su sve veći. Ja nisam ušao sa strane u taj sistem. Nisam pripadao nikome. I opstao sam do danas”.

Veliki Arigo Saki je rekao “da ne moraš u životu prvo biti konj, da bi kasnije bio dobar džokej” i srušio predrasude o trenerima koji nisu imali bogate igračke karijere.
“Ta izjava potpuno stoji i slažem se. Profesionalno iskustvo pre trenerskog puta je svakako korisno, ali trener i igrač su dve različite uloge. Fudbaleri koji postaju menadžeri suočavaju se sa drugačijim izazovima, zahtevima i potrebne su specifične veštine. Vreme, trud i disciplina koje ulažeš kao trener ili menadžer si neuporedivi s onim što igrač provede na terenu. Sve se svodi na rad, posvećenost i želju za stalnim napretkom”.  

Da se vratimo na onaj deo kada ste bili u Duizburgu…
“Sezonu sa Duizburgom sam završio sa osećajem zadovoljstva. Klub je ostao u ligi, a ja sam imao priliku da sumiram sve izazove i iskustva koje sam stekao tokom sezone. Sledio je odmor sa porodicom u Grčkoj, a i dalje sam bio angažovan za ZDF jer su Bajern i Dortmund igrali finale Lige šampiona. Tog dana, dok sam organizovao putovanje za porodicu, istovremeno sam leteo za London kako bih izveštavao sa tog velikog događaja. Posle utakmice, stigla mi je neočekivana SMS poruka: Duizburg nije dobio licencu zbog greške u procesu licenciranja, što je značilo ispadanje iz lige. Možete da zamislite koliko je to bilo frustrirajuće… Planirao sam miran period odmora sa familijom, a istovremeno sam ostao bez ugovora. Taj trenutak me je naučio koliko je nesiguran svet fudbala i koliko je važno biti spreman na sve nepredviđene situacije”.

Jeste li se uplašili za budućnost?
“Nije mi bilo svejedno, ali iskreno, nisam se uplašio. Par meseci kasnije stigla mi je ponuda od Stefana Kunca - koga sam ranije imao priliku da upoznam - da preuzmem prvi tim Kajzerslauterna, u kojem sam prethodno radio kao pomoćni trener B tima. Bilo je to kao povratak kući jer sam na legendarnom Beczenbergu proveo skoro tri godine. Zadržao sam se opet skoro tri godine i pozicionirao se na tržištu Nemačke kao mlađi trener. Nakon toga otišao sam u Minhen 1860 – klub sa dugom tradicijom i strastvenim navijačima. Opet jedna komplikovna stanica. Minhen je kroz svoju istoriju doživeo mnoge uspone i padove i često je bio pogođen nemirima, sukobima u okruženju i čestim promenama uprave. Sve u svemu, bio je to sportski izazov na novom nivou. Ipak, bio je to i moj najkraći angažman i prvi put da sam doživeo otkaz”.  

Zašto?
“Uprava kluba, odnosno ljudi bliski glavnom investitoru Hasanu Ismaiki, čiji angažman je izazvao podeljena mišljena u klubu, nisu bili zadovoljni rezultatima i nisu imali strpljenja za proces koji smo započeli. Nakon mog odlaska u novembru, nasledio me je Vitor Pereira. Klub je tokom zimskog prelaznog roka uložio veliki novac, doveo nove igrače i ceo novi stručni štab, ali je Minhen 1860 na kraju sezone ipak ispao iz Cvajte i od tada su u trećoj ligi. Na kraju smo završili na sudu jer se klub prema meni poneo nekorektno i nije ispoštovao ugovor. Taj period mi je bio posebno težak, ali sam odlučio da isteram neke stvari do kraja i zaštitim svoj profesionalni integritet. Dok sudski postupak nije okončan, nisam želeo da prihvatam nove angažmane. Kako se sve odugovlačilo i završilo tek krajem jula, neke prilike su mi u međuvremenu izmakle, ali zato sam iz tog iskustva izašao jači i sa jasnijim pogledom na realnost fudbalskog sveta”.

Koliko vam je falio fudbal?
“Došao je oktobar, a nisam imao ponudu koja mi se zaista sviđala. Jednostavno, nisam imao dobar osećaj, a intuicija mi je uvek bila izuzetno važna pri donošenju odluka. U tom trenutku sam dobio poziv od prijatelja iz Poljske, koji me je pitao da li bi mi bila interesantna mogućnost da preuzmem Pogon iz Šćećina. Razmislio sam i rekao: zašto da ne?”.

Posle toliko godina rada u Nemačkoj i pozicioniranja u tamošnjem fudbalu, prihvatili ste da odete u Poljsku. Zar to nije bio korak unazad?
“Većina ljudi mi je govorila da ne bi trebalo da prihvatim taj posao. Savetovali su me da čekam pravu ponudu, da ne izlazim iz nemačkog fudbalskog sistema i da ne preuzimam tim na dnu Ekstraklase. U tom trenutku Pogon je bio poslednji na tabeli, a već na polusezoni pretposlednji tim im je bežao sedam bodova. Prvi susret sa ljudima iz kluba sam imao na bivšem berlinskom aerodromu Tegel. Nekoliko dana kasnije otputovao sam u Šćećin da vidim šta me očekuje. Do tada nisam imao nikakav kontakt sa poljskim fudbalom, niti uvid u Ekstraklasu. Ipak, imao sam dobar osećaj u stomaku. Instinkt koji mi uvek mnogo znači. Prihvatio sam izazov i mislim da je to bila jedna od najboljih odluka u mojoj karijeri. Ostao sam u Poljskoj skoro sedam godina, pet u Pogonu i dve u Legiji. I svaki trenutak tog puta me je učinio boljim trenerom i čovekom”.

Pet godina u jednom klubu stvarno deluje mnogo…  
“Zaista jeste, pogotovo kada se setim svega što smo prošli u tom periodu. Kada sam došao u Pogon, imali smo stari stadion i skroman trening centar. Sve je izgledalo prilično skromno i bilo je jasno da nas čeka ogroman posao. Pet godina kasnije, kada sam odlazio, sve je bilo novo – moderni stadion, savremeni trening centar, organizacija koja je daleko iznad onoga što sam zatekao. Klub je prošao kompletnu transformaciju i od gusenice prerastao u leptira. Bio je to period ogromnog rasta, kako za klub, tako i za mene lično. Poslednje dve sezone smo završili na trećem mestu, što je bila ogromna nagrada za sav trud i rad koji smo uložili. Danas kad pogledam unazad, ponosan sam na sve što smo postigli i stvorili u Pogonu”.

Zašto ste otišli?
“Istekao mi je ugovor i nisam hteo da ga produžim jer sam u suštini video da sam tu završio posao. Nije bilo smisla da još ostajem. Pet godina sa istim ljudima i na istom mestu vas prirodno istroše i bilo je vreme za sledeći korak. U tom trenutku imao sam više ponuda, među njima i ponudu reprezentacije Grčke, ali se pojavila Legija. Veliki i istorijski klub. Mogli bismo reći: „Bajern Minhen Poljske“. Očekivanja navijača su ogromna, a pritisak veliki. Preuzeo sam ih nakon jedne od najlošijih sezona, koju su završili na desetom mestu. Moju prvu sezonu završili smo na drugom mestu, osvojili Kup i Superkup Poljske. U dugoj sezoni smo se istakli u Ligi konferencije i pobedili Aston Vilu i još neke jake timove. U prvenstvu nismo pretrpeli nijedan poraz sve do 1. oktobra i gostovanja Jagjeloniji, koja je te sezone osvojila titulu. Nekoliko dana kasnije, u okviru Lige konferencje doživeli smo izuzetno neprijatnu situaciju na gostovanju AZ Alkmaru. Došlo je do sukoba sa redarima i holandskom policijom, a dvojica naših igrača su uhapšena. Događaj kojeg se verovatno dobro sećate jer je među njima bio i srpski fudbaler Radovan Pankov”.

Šta se tada promenilo?
“Došlo je do energetskog poremećeja u ekipi, a u igrače se uvukla mala, podsvesna nesigurnost. Sezona je do tada bila izuzetno intenzivna, a mnogi igrači nisu imali iskustvo takmičenja u Evropi. Nakon više od 500 dana nepobedivosti kod kuće, već u sledećem meču smo izgubili što je teško palo svima. Nakon toga usledili su još neki porazi u nizu. Pritisak je dolazio sa svih strana: mediji su bili nemilosrdni, navijači su izražavali frustraciju i sve to je ostavilo trag među igračima i ljudima u klubu. Ipak, verovali smo da možemo da se izborimo za titulu i ostali u trci sve do mog odlaska, iako nismo imali pol-poziciju. I onda, za mene neočekivano, morao sam da napustim Legiju u drugom delu sezone. Samo šest meseci ranije sam produžio sam ugovor na još dve godine, ali je tadašnji sportski direktor Jaček  Zjelinski u aprilu 2024. imao novu ideju i odlučio da završe sezonu bez mene. Hteo sam da se odmorim, ali već par nedelja kasnije, poċetkom juna je stigla ponuda Udinezea”.  

Kako Udineze? Otkud? Čudno je… Znamo koliko su Italijani rezervisani za strane trenere.
“Jeste, na prvi pogled deluje čudno. Ali, fudbal često otvara vrata na neobične načine. Kad god mi vreme dozvoli, trudim se da gledam utakmice širom Evrope, pa sam tako bio i na jednoj utakmici Votforda. Tom prilikom sam preko mog menadžera, upoznao Đina Poca, vlasnika Votforda i Udinezea. U početku to uopšte nije bio razgovor o poslu već čisto upoznavanje. Razgovarali smo o fudbalu i razmenjivali iskustva. Đino i njegov stručni tim veoma pažljivo prate tržište, pa su zapamtili i naše nastupe sa Legijom u Ligi konferencije. Očigledno sam ostavio dobar utisak… Nekada je upravo taj prvi lični utisak presudan, a kasnije se stvari same slože”.  

Verovatno niste mnogo razmišljali kada je stigao poziv Udinezea?
“Jesam malo. Udineze sam preuzeo nakon sezone u kojoj su tek u poslednjem kolu, pobedom protiv Frozinonea, obezbedili opstanak. Bio sam svestan situacije u klubu, ali i činjenice da je Udineze otvoreniji od većine italijanskih klubova kada su u pitanju strani treneri i igrači. Takav im je profil. Naprimer, prošle sezone sam u ekipi imao svega dvojicu italijanskih fudbalera”.  

Kada ste gledal i skautirali Udineze, da li ste osećali da borba za opstanak nije realnost kluba kakav je Udineze?
“Pazite, ja verujem u brojke i činjenice, ali i u osećaj koji dobijete kada uđete u klub. Jedno je ono što vidite na televiziji i kroz analize, drugo je kada ste deo organizacije, a treće su same činjenice. A činjenice su govorile jasno: Udineze je u poslednjih 12 godina završavao sezonu između 12. i 17. mesta. To je njihov realan nivo u tom periodu. Zato nisam imao iluzije, ali nisam imao ni strah. Sve u fudbalu ima svoje razloge i svoj kontekst. Važno je razumeti gde se klub nalazi i raditi pošteno u okviru te realnosti”.

Međutim, činjenica je i da Udineze igra 31 godinu bez prestanka u Seriji A i da su samo Inter, Milan, Lacio i Roma u većem kontunitetu prvoligaši.
“Upravo to. Ovde u Udinama je to s vremenom postalo normalno. A zapravo, nije ni blizu normalnog! Način na koji je Udineze uspeo da se održi u Seriji A toliko godina je fantastičan. Posebno u fudbalskoj zemlji poput Italije gde ima toliko kvalitetnih klubova. To je ogroman uspeh, ali s vremenom je počelo da se uzima zdravo za gotovo, pa se ponekad zaboravlja koliko je zapravo teško i vredno”. 

Možemo li da popričamo malo o Udinezeu i skautingu? Ako je neki klub u Italiji - praktično od kad su 90-ih ušli u Seriju A - poznat po skautingu i pronalaženju igrača, to je Udineze. Sinonim za afirmaciju igrača. Lansirna rampa fudbala italijanskog fudbala. Da namerno pobrojimo gomilu imena koje je otkrio ili lansirao Udineze i da se ljudi podsete kakav je to klub: Antonio Di Natale, Aleksis Sančez, Oliver Birhof, Marsio Amoroso, David Pizaro, Tomas Helveg, Martin Jorgensen, Stefano Fiore, Fabio Kvaljarela, Vinćenco Jakinta, Marek Jankulovski, Suli Muntari, Kristijan Zapata, Kvadvo Asamoa, Gokan Inler, Samir Handanovic, Medi Benatia, Huan Kvadrado, Alan, Pjotr Zjelinski, Bruno Fernandeš, Rodrigo De Pol, Nauel Molina…  To i dalje funkcioniše?
“U tim godinama, Udineze je zaista bio napredan i drugačiji klub sa vizijom. Njihovi skauti su radili po celom svetu. I danas su dobri u tome i imaju svoje ljude na svim tržištima. Ipak, kako fudbal evoluira, i drugi klubovi su napredovali. Mnogi su počeli da kopiraju pristup Udinezea. Ponekad čak i više od njega. Danas su ključne baze podataka – ‘database’ – sa milionima igrača i detaljnim statistikama. Nastale su razne kompanije na tom tržištu, koriste se programi za analizu, skauting, pa sve više i veštačka inteligencija, što je postalo sastavni deo procesa. Što veći budžet imaš, to detaljnije možeš da pratiš tržište, igrače, pa čak i trenere ili članove stručnog štaba”.

Ipak…
“Kod Udinezea mi se dodatno sviđa što i dalje ne zaboravljaju ljudski faktor. Nisu u pitanju samo brojevi i podaci, već i osećaj, intuicija i ljudsko oko koji i dalje igraju ključnu ulogu. Naravno, baze podataka su važne i u tom segmentu smo napravili značajne korake zajedno. Svesni smo da u današnjem fudbalu teško opstati na vrhunskom nivou ako ne ispuniš standarde trčanja i visoke fizičke zahteve. Zato je selekcija igrača navažniji faktor uspeha. To je tako i nema tu mnogo filozofije. Udineze i dalje ide napred, stalno se razvija i unapređuje – što se vidi po svemu, od stadiona do trening centra. Sve to jasno pokazuje koliko ozbiljno žive svoju viziju”.

Možemo malo da pričamo i o mentalitetu. Friulija je blizu Austrije i Slovenije i oseća sa taj kulturološki uticaj koji verovatno prija nekome ko je odrastao i ko je obrazovan u Nemačkoj?
“Jeste, apsolutno. Friulija je poseban region i to se odmah oseti. Ljudi su ovde veoma organizovani, vredni i disciplinovani, tako da mi je taj mentalitet od samog početka bio blizak i lako sam se uklopio. Friulijani imaju čak i svoj jezik i izuzetno su ponosni na svoj identitet. Za mene je odlična kombinacija živeti i raditi u Udinama. Fudbal se ovde kao i u celoj Italiji doživljava kao religija. Mnogo intenzivnije nego, recimo, u Nemačkoj. O njemu se stalno priča, prisutan je svuda. Svako jutro počinje uz fudbal, Gazetu i espreso, a kultura fudbala je snažna, živa i jednostavno te prati iz dana u dan”.

Svugde u fudbalu je pritisak, ali da kažemo da je ovo malo umerenija sredina od nekog Napulja, Palerma, Rima, Lećea…
“Nisam radio u tim južnim sredinama, ali sam dosta toga čuo. Moj sportski direktor, Gokan Inler, igrao je u Napoliju i pričao mi je o jakim emocijama. I pozitivnim i negativnim. Ovde nije toliko ekstremno. Naši navijači su strastveni, atmosfera na stadionu je fantastična, osećaju se energija i podrška… Ali, kada dođe poraz, reakcija je mirnija i promišljenija, a ne burna i eksplozivna. Suštinski, procesi i mehanizmi su isti kao svuda: kad pobeđuješ, svi slave; kad gubiš, javljaju se frustracija i pritisak. Ali, ovde se oseća više strpljenja i zajedništva. Razlika je i u očekivanjima. U Udinama ne postoji imperativ da se svake sezone ide u Evropu. Naravno, svi se nadaju da će ti dani ponovo da dođu jer je Udineze igrao ranije na međunarodnoj sceni, ali ovde je glavna vrednost – stabilnost. Da klub stoji čvrsto, da se što pre uđe u sigurnu zonu i da se izbegne borba za opstanak".

Deluje da ste na dobrom putu?
"Već sada je jasno da će i ove sezone borba za opstanak biti žestoka, možda čak i jača nego ranije. Klubovi koji su ušli iz Serije B su kvalitetni, motivisani i imaju dobar budžet na raspolaganju. Sasuolo je snažan i dobro organizovan, Kremoneze ima respektabilan tim. U Seriji A nema lakih utakmica. Svaki bod i svaki trenutak na terenu su važni, a ta intenzivna atmosfera je upravo ono što fudbal čini fascinantnim”.

Može li se reći za vas i Torino da vas svi vide u sredini tabele?
“Tako to izgleda na prvi pogled. Udineze i Torino se često vide negde u sredini tabele, ali svake sezone krećeš od nule. Od prvog dana razgovaram sa igračima iskreno i direktno o celoj sezoni. Šta želimo da postignemo, koji su nam ciljevi, kako želimo da igramo. Borba je stalna i zahtevna jer Udineze funkcioniše po svom specifičnom konceptu. Klub ulaže u razvoj mladih igrača i prodaje ih kada su spremni, kako bi finansijski opstao i ostao konkurentan. Taj model su doveli gotovo do savršenstva. Iako se ne takmičimo u jednakim uslovima sa velikim klubovima i ogromnim budžetima. To je izazov, ali i pravi način da klub kao što smo mi opstane i napreduje. Serija A je izuzetno zahtevna – Juventus, Milan, Inter, Napoli… Osvojiti titulu pored njih je gotovo nemoguće”.

Koliko je za trenera teško da radi kada zna da će svake sezoni ostati bez dvojice ili trojice najboljih igrača koji odlaze u velikim transferima? To znači da uvek morate da igrate sa mlađim igračima i da ih razvijate.
“Kada sam došao, klub su napustili važni igrači – kapiten Valas, Lazar Samardžić, Perez je otišao u Porto. I nakon moje prve sezone su otišli nosioci igre: Tovan u Lans, gde se bori za titulu, Jaka Bijol u Lids, Lorenco Luka u Napoli. Zato smo ove sezone doveli čak 11 novih igrača. Ideja kluba je jasna: dovode se talentovani, mlađi igrači. To je profil koji Udineze uglavnom traži i deo je klupske strategije. Ali, to se ne radi po automatizmu, niti po svaku cenu. Takmičenje i stabilnost u Seriji A su uvek glavni prioritet. Igrači se razvijaju godinu, dve, tri… I ako posle treće ili četvrte sezone ne naprave iskorak, onda jednostavno nisu napravili pravi korak ili nisu na nivou za veće izazove. Moj zadatak je da što pre povežem ekipu, izbalansiram sve te promene i izgradim tim koji funkcioniše. To je za svakog trenera zahtevan izazov, ali upravo zbog toga sam ovde. Nema žaljenja, to je moj izbor i deo posla koji u potpunosti prihvatam”.

Pomenuli ste da ste imali dvojicu Italijana u ekipi prošle sezone. Udineze nekad zaista liči ni na Ujedinjene nacije jer imate fudbalere sa svih strana sveta. Kako kao trener uspevate da iskomunicirate i izbalansirate takvu svlačionicu?
“Komunikacija je najbitniji deo mog posla. O svemu se razgovara otvoreno, tražimo rešenja i gledamo kako stvari mogu da se urade na pravi način. Rad sa mladim igračima ili igračima koji su još u razvoju mi je poznat odranije. Radio sam to u Kajzerslauternu, u Pogonu i i to je nešto što mi prirodno leži. Taj proces razvoja, strpljenja i postepenog rasta. To je fudbal u koji verujem. Prošlog leta smo doveli i nekoliko Italijana: mladog golmana Nuncijantea, Bertolu koji je bio najbolji mladi igrač Serije B, Zaniola koga svi znaju, kao i perspektivnog Zanolija iz Napolija. Naravno, to nisu bili jednostavni transferi, jer dobri i mladi italijanski igrači su skupi, a Udineze ima jasno definisane limite kada su ulaganja u pitanju. Ne možemo finansijski da pariramo Milanu i klubovima te veličine. Ali ono što možemo – i što smatram svojom odgovornošću kao trenera – jeste da igračima ponudimo jasan put razvoja i sigurnost. Da im objasnimo gde su došli, šta mogu ovde da dobiju i kako da se razvijaju. Tako smo uspeli da ubedimo Bertolu da mu je u ovoj fazi karijere bolje da dođe kod nas nego negde drugo. I da se ovde izgradi kao igrač, dobije kontinuitet i stabilnost, pa tek onda da napravi još veći iskorak”.

Runjaić navodi i konkretan primer…
“Slična iskustva sam imao i ranije. U Poljskoj sam video igrače koji su želeli da odu prebrzo, napravili su velike transfer, ali nisu uspeli. Evo, primer je Jakub Pjotrovski, koji je ove godine došao u Udineze. On je iz Pogona, posle jedne dobre sezone, kao vrlo mlad otišao u Genk, tadašnjeg prvaka Belgije. Bio je to preveliki korak u tom trenutku. Možda bi za njega bilo bolje da je ostao još godinu ili dve. Ali, s druge strane, i klub i igrač imaju svoje interese – finansijske, profesionalne – i to je deo fudbalske realnosti.  Upravo zato mi je važno da igračima objasnimo celu sliku. Drago mi je što smo uspeli da dovedemo Bertolu uprkos velikoj konkurenciji, kao i Sabu Gogličidzea iz Empolija, koji je takođe veoma perspektivan. Jasno je da oni još nemaju iskustvo igrača iz Napolija ili Intera, ali to se ne kupuje, to se gradi ovde”.

Ove sezone je pogotovo jedno pojačanje iskočilo. Ime za koje svi znamo, ali je malo ko verovao u njega. Kako ste uradili ovo sa Nikolom Zaniolom i vratili ga na pravi put? Promenio je tri kluba za dve godine, nigde nije uspeo, prati ga imidž nestašnog dečka… Kod vas je opet postao kandidat za reprezentaciju Italije. 
“Nikolo je sjajan momak. Znate, i vreme učini svoje. To je proces sazrevanja, ne samo u fudbalu, već i u životu. Danas ima 26 godina, već je otac, drugo dete je na putu… To vas prirodno promeni. Sazreo je kao ličnost i to se jasno vidi u svakodnevnom radu. Mi smo se za njega zaista borili. Prošlog leta smo imali otvorene i iskrene razgovore. I, što je najvažnije, i on je imao dobar osećaj. Objasnili smo mu da je Udineze u ovom trenutku pravi korak za njega, mesto gde može da se stabilizuje i ponovo pokrene svoju karijeru. On je sa velikom željom prihvatio da nosi dres Udinezea. Došao je sa dobrom energijom, velikom motivacijom i jasnom svešću da mu se pruža važna prilika. Navijači su ga vrlo brzo zavoleli, što je u Italiji izuzetno važno. Oseća se da ovde ima podršku i poverenje, a on nam to vraća i na terenu i van njega. Uvek kažem – mnogo zavisi od toga kako priđeš čoveku i kakav odnos izgradiš. Iskreno, raduje me kada vidim kako ponovo uživa u fudbalu. Kada igrač ponovo pronađe mir, samopouzdanje i radost na terenu, to je za trenera najveća satisfakcija. Nešto slično smo prošle sezone imali i sa Florijanom Tovanom. I on je došao u trenutku kada mu je bila potrebna stabilnost, poverenje i pravi ambijent. Kada mu to date, kvalitet sam ispliva. U takvim slučajevima shvatite da fudbal nije samo taktika i rezultat već i emocija, odnos, osećaj pripadnosti”.

Govorimo o svetskom prvaku iz 2018. koji je praktično pao u zaborav…
“U Udineze došao je iz Meksika. Tamo nije redovno igrao, bio je nespreman, a i njegova prva sezona bila je teška za sve. Bila je to sezona u kojoj se Udineze borio za opstanak i u kojoj je vladala prilično negativna atmosfera. Kada sam došao, osetio sam da mu je potrebna odgovornost i poverenje. Dao sam mu kapitensku traku, posle odlaska Valasa i jasno mu stavio do znanja da je važan igrač za ovu ekipu. Rekao sam mu da verujem da može da se vrati na visok nivo bez obzira na godine. Imao je tada 31, ali kvalitet i karakter se ne mere godinama. I evo, ove godine se vratio u reprezentaciju Francuske i bori se za titulu sa njegovim novim klubom Lansom. Ali, taj povratak je počeo ovde. Udineze je bio mesto njegovog „kambeka“. Uz njega su i Omar Sole i Lorenco Luka napravili velike iskorake te sezone. To pokazuje koliko okruženje i poverenje mogu da promene tok neke karijere. Kako se kaže: ako je učenik spreman, učitelj je tu. Kad se to spoji, rađaju se priče o povratku, napretku i zajedničkom uspehu koji greju srce i stadion”.

Kako ste se sa taktičke strane uklopili u italijanski fudbal. Svaki igrač koji dođe u Seriju A, ponavlja: taktika, taktika, taktika…
“Taktika, odnosno ideja igre tima, izuzetno je važna. Posebno defanzivni pristup. Serija A je fizički zahtevna i taktički orjentisana na odbranu. Mi smo primili previše golova i prošle i ove sezone. Delom zbog individualnih grešaka, a delom zbog taktičkih propusta. Kada gubiš 0:1, jako je teško preokrenuti rezultat, a rezultati su često 1:0 ili 2:1, što jasno pokazuje koliko je liga zahtevna. Ja sam trener koji se brzo prilagođava, trudim se da budem fleksibilan i da se uklopim u stil i nivo ekipe. Još smo u fazi upoznavanja i prilagođavanja, ali verujem da imamo potencijal i da učimo iz svake greške. 

Naprimer, vi ne odustajete od linije sa trojicom pozadi… 
“Sa trojicom pozadi sam počeo još u Legiji i nastavio ovde. Sistem je važan, ali uvek polazim od kvaliteta i profila igrača koje imam na raspolaganju. U Italiji se inače dosta igra sa trojicom pozadi i taj način igre mi odgovara. Dopada mi se kako Inter definiše igru iz poslednje linije, ali oni imaju igrače poput Bastonija koji mogu da iznesu loptu kroz ceo teren. To pravi razliku. Za mene je posed lopte bitan element igre jer  bez kontrole lopte, igra gubi smisao. U prethodnoj i ovoj sezoni smo napravili iskorak u svim fazama igre. Naprimer, posed smo podigli sa 36 odsto na skoro 50. Podigli smo i liniju presinga, bili aktivniji i hrabriji u igri. Ali, i dalje primamo previše golova. Defanziva mora da se unapredi. Moramo da budemo čvršći, odlučniji i oštriji. To je osnova svega i preduslov za opstanak u ovoj ligi”.

Kakav fudbal voli Kosta Runjaić?
“Najviše sam pratio španski fudbal i kroz njega mnogo učio. Posebno kada je u pitanju igra sa loptom. Ipak, koren mog fudbala je Nemačka. Temelji nemačkog fudbala oduvek su bili disciplina, dobra organizacija i jasna, usmerena igra sa snažnim mentalitetom. Upravo po tome su nemački timovi prepoznatljivi. Te vrednosti izuzetno cenim i one su i danas osnova mojih zahteva prema ekipi. To su temelji našeg „game modela“ i principa igre, bez obzira na ligu u kojoj radimo ili sistem koji koristimo. Ne postoji idealan fudbal. Sve zavisi od lige, zahteva, ciljeva koje imaš…”.

Pobedili ste Inter i Napoli, verovatno dve najbolje ekipe u ligi.
“Ni Atalantu ne bih preskočio. Možda ove sezone nije na nivou prošle, ali i dalje je veoma jaka ekipa. Upravo takve konstante mi tražimo, ali ih nije lako izgraditi kada imaš mnogo mladih igrača, bez iskustva igranja u Seriji A. Mi imamo najmlađu defanzivnu liniju u ligi. Palma ima tek 17 godina, Bertola 22, Saba 21… Sole ima 25, ali je Udineze njegova prva prava ekipa posle Salcburga. Kristensen ima 23 godine, a golman Okoje je tek prošle sezone postao prvi golman i starter. Svaki od tih igrača prolazi svoj lični proces razvoja. Naš zadatak je da sve to povežemo u funkcionalnu celinu. To zahteva vreme, strpljenje i kontinuitet rada. Za očekivati da će taj proces da traje do kraja sezone”.

Pominjete konstantnost. Utisak je da to svima nedostaje. Cela ova sezona u Italiji miriše da će do zadnjeg kola biti ludnica u borbi za titulu, Evropu, opstanak. Svako svakog iznenađuje.
“To se jasno vidi i na tabeli. Već prošle sezone je bilo neizvesno, kada je Napoli završio ispred Intera. Sada se i Roma vratila, Juventus je mlad, ali vrlo kvalitetan tim. Napoli je jak, Inter je jak, Milan se stabilizovao sa veoma iskusnim trenerom, a dolazak igrača poput Modrića i Rabiota doneo im je dodatno iskustvo i ravnotežu. Uz to, svi ti klubovi će se sigurno dodatno pojačati tokom zime, što ligu čini još zahtevnijom i nepredvidivijom”.

Kako vi vidite trku za titulu? Ko vam je najbolja ekipa?
“Ove sezone nema jasnog favorita. Nekoliko ekipa ima kvalitet da ostane u vrhu, ali razlike su minimalne. Pogledajte tabelu, ona najbolje pokazuje koliko je liga izjednačena i koliko timova su u trci za titulu. Ova sezona je baš nepredvidiva, svaki bod se skupo plaća i nijedna utakmica nije unapred dobijena”.

Kojim ciljem bi bio zadovoljan Kosta Runjaić na kraju sezone?
“Kako ovde kažu, u Gazeti postoje leva i desna polovina tabele. Kada bi Udineze bio na levoj strani, među prvih deset, to bi za nas već bio veliki iskorak. Poslednjih 12 godina je najbolji plasman kluba bio 12. mesto, sa maksimalno 47 osvojenih bodova u jednoj sezoni. Prošle godine smo posle 28 kola imali čak 40 bodova i vrlo rano obezbedili opstanak, ali smo u završnici pali i izgubili dosta utakmica, često naivno. Na kraju smo sezonu završili opet na 12. mestu, sa 44 boda. Zato je ove sezone cilj jasan: više bodova, stabilnija i konstantnija sezona, jasniji identitet igre i dalji razvoj igrača. To je put kojim želimo da idemo”.

Da privodimo kraju razgovor. I da se vratimo na ono što nas spaja. Da li ste nekad imali poziv da radite negde u Srbiji?
“Imao sam nekoliko nezvaničnih ponuda, pitanja sa strane agenata… Ali iskreno sada vas pitam – zašto bih ja to smatrao pravim izazovom? Koju vrednost ili zadovoljstvo bih stvarno dobio radeći u Srbiji? Šta bi me motivisalo da bih prihvatio? Da li mi to treba? Evo, šta ti misliš”.

Mislim da vam to ne treba uopšte…
“Zato i ne razmišljam u tom pravcu. Nisam siguran da bih se uopšte snašao i uklopio u potpuno nov, nepoznat fudbalski sistem. Sećam se Zvezde iz vremena Savićevića i Pančeva – fudbal koji te inspiriše, koji voliš. Danas, kada vidiš realnost i čuješ kako se radi, moraš biti iskren prema sebi: da li imaš prostor da gradiš, da stvaraš, da praviš nešto trajno? To je ono što mene pokreće – stabilnost, jasna vizija i kultura. Bez toga je teško opstati kao trener i raditi uspešno”.  

Možemo li na kraju makar reći da je Kosta Runjaić naš čovek u 'ligama petice'? Pošto drugih nemamo i naši treneri nisu rado viđeni na zapadu Evrope…
“Kako da ne! Kosta Runjaić zna odakle su mu koreni i ko su mu roditelji. Moje porodične vrednosti nosim sa sobom. Kao čovek i kao trener. Poštujem sistem u kojem radim, ali nikada ne menjam svoj identitet. Fudbal je život u malom – uspesi, padovi, učenje, rast. Upravo to me pokreće: radim svoj posao srcem, po svojim principima i to mi daje snagu da svaki dan dajem maksimum i budem veran sebi. Trudim se da uradim moj posao kako treba. I da učim. Od 2017. godine radim bez pauze i nemam mnogo vremena da odem negde na dve nedelje i da se usavršavam, učim, praksam… To je mnogo bitno. Čovek se uči ceo život. Trudim se koliko toliko da nešto pročitam, internet tu mnogo pomaže za neke razmene informacija i znanja. Ali, fali mi vremena da se usavršavam. Kao u životu, svake nedelje i sezone imaš mogućnost korekcije i promena. To je lepo u fudbalu. Nije uvek lako, ali uglavnom se vrati to što očekuješ. Sve ima svoje. Verujem da se rad, vera i pozitiva se uvek isplate. Nema alternative bez pozitive. U životu generalno. Samo pozitivno jer negativa ubija. Život je svake godine jednosmerna ulica. Ima teških momenata u njemu, ali nema alternative za pozitivu”, mirnim tonom Kosta Runajić završava intervju u njegovoj kancelariji na Friuliju.

Kosta, hvala na gostoprimstvu, dali ste nam i naslov. Nema alternative za pozitivu. 

Kosta Runjaić je rođeni Bečlija, Nemac i Jugosloven u duši, Srbin poreklom. Građanin sveta širokih shvatanja i dalekih pogleda. I kako stvari stoje, naš najuspešniji trener. O kojem se malo toga znalo što dovoljno govori i o kulturi našeg fudbala.