Žoze Murinjo: Fudbal doživljava transformaciju, ne evoluciju, tri godine u Realu kao 30

Žoze Murinjo i Roma su bili u ljubavi. I to ne maloj. Gospodin Posebni je Vučici darivao trofej u Ligi konferencije, prvi evropski pehar koji je klub iz Rima osvojio još od sezone 1961/62. i Kupa sajamskih gradova. Zato će sledeće srede meč na Olimpiku imati posebnu težinu, jer Žoze se sa Realom vraća u sredinu koja ga i danas doživljava kao kultnu ličnost. U rangu velikih klupskih legendi.

U razgovoru za Korijere delo Sport, Portugalac se prisetio perioda u Romi, ali se dotakako brojnih aktuelnih tema, kako mu je fudbal nekad izgledao i kako su uopšte desio njegov povratak u Real Madrid koji je za mnoge, pa i za njega bio iznenađenje. Ali pre svega, on i Vučica, odnos koji je mogao da traje mnogo duže od dve i po godine.
“Nisam rekao nijednu reč protiv Rome. Nijednu reč protiv vlasnika. Imao sam jedan negativan komentar, zbog kojeg sam se kasnije izvinio Tijagu Pintu (nekadašnji generalni direktor Rome), i tu je kraj. Kada odlazim, odlazim čist. Ponekad spolja možda ne izgleda tako, ali ja sam veoma pristojna osoba kada su međuljudski odnosi unutar kluba u pitanju. I uvek odlazim sa osećajem da će taj klub zauvek biti moj dom, čak i kada više nije. Povratak u Madrid, za mene jeste povratak kući. Proveo sam ovde tri godine koje su, bez ikakve sumnje, vredne kao 30 godina, jer je to bio veoma specifičan period. Dakle, jeste povratak kući. Zbog te emocionalne veze koju sam imao sa klubom”, rekao je Murinjo.

Kako objašnjavaš svoj odnos sa Romom? Retko se viđa takva veza. Osvojio si Ligu konferencija, trofej koji oni nikada pre toga nisu osvojili. Igrao si još jedno evropsko finale. Posle svega što se desilo u dve godine, došlo je do raskida, ali nisi rekao nijednu reč?
“Uvek govorim o danu kada sam stigao. Kad sam izašao iz aviona, tamo je bilo hiljadu ljudi. Pomislio sam: „Nisam uradio ništa. Tek sam stigao, nisam odigrao nijednu utakmicu, nisam osvojio nijedan bod za ove ljude. Zašto se ovo događa?“ To je ostavilo veliki utisak na mene. Ja to nisam zaslužio, ali to je bila Roma. Mislim da je kasnije do te povezanosti došlo zato što su oni razumeli da se nikada nisam brinuo o sebi. Nisam brinuo o sopstvenom imidžu, nisam brinuo o svojim odnosima sa vlasnicima, niti o politici italijanskog fudbala. U Italiji sam proveo četiri i po godine. Oni su shvatili da je za mene postojala samo jedna stvar – Roma i navijači Rome. Borio sam se za njih. Dao sam sve”.

Trofej Lige konferencije je ta Vučicu imao značaj kao da je jedan od najvećih u klupskoj istoriji, bez obzira što je reč o trećem evropskom takmičenju.
“Tačno je da smo osvojili takmičenje koje za klub koji osvaja mnogo trofeja možda ne bi imalo isti značaj. Ali za klub koji ih ne osvaja mnogo, to ima ogromno značenje. Pre neki dan je moj prijatelj jbio u Trigoriji i poslao mi fotografiju ulaza. Tamo i dalje stoji taj trofej. Postoji samo jedan. Upravo taj trofej je ono što obeležava ulaz u trening-centar. Ta povezanost proizlazi iz njihove ljubavi prema klubu. To je nešto što mora da te dotakne. Oni su razumeli da sam dao sve. Pravио sam greške, gubio utakmice, naravno. Ali su uvek razumeli da sam se borio za njih. A onda je došlo finale u Budimpešti. To je bio vrhunac te povezanosti”.

Od toga finala Lige Evrope i poraza od Sevilje, nastali su problemi. Murinjo je posle utakmice u garaži napao i izvređao sudiju Entonija Tejlora nezadovoljan njegovim suđenjem, Ovaj ispad doveo je do toga da navijači Rome sledećeg dana presretnu Tejlora na aerodromu u Budimpešti presreli engleskog arbitra.
“Posle finala za mene je sve bilo gotovo. Otišli smo na odmor, a ja sam se vratio već mrtav. Vratio sam se mrtav zbog UEFA, koja me je kaznila za nešto za šta nisam bio odgovoran. Ono što se dogodilo na aerodromu nije bila moja odgovornost. Moja odgovornost bile su uvrede upućene sudiji u garaži. Za to treba da platim. Ne treba da plaćam za ono što se dogodilo na aerodromu, jer to nije bila moja krivica. Platio sam zbog toga. Platio sam i cenu odnosa sa vlasnicima, koji su imali drugačiji profil od mene i drugačiji pogled na ono što se dogodilo u finalu. Vratio sam se već mrtav. A nekoliko meseci kasnije – bio sam sahranjen”.

A sada si u Rimu, praktično odmah iza Frančeska Totija po statusu idola. Mada, Frančesko je još uvek kategorija za sebe. Ne zna se ni da li je unutra ili napolju, ni da li je deo kluba…
“Frančesko se ne dira. Ja se ni najmanje ne osećam kao da sam mu blizu, niti se osećam kao drugi čovek u srcu navijača. Roma ima prelepu istoriju, čak i sa relativno malo trenutaka slave. Ima prelepu istoriju i igrače koji su obeležili klub. Prvi mi pada na pamet Bruno Konti, jer ga obožavam. Ja sam samo bio čovek koji je došao, dao sve od sebe, a ljudi su to prepoznali. I kao što sam već rekao, finale u Budimpešti, više nego sam trofej, jasno je definisalo kakav osećaj oni imaju prema meni”.

Kakav doček očekuješ na Olimpiku? Šta misliš, šta će pisati na transparentima?
“Očekujem poštovanje. Samo poštovanje. Još nisam počeo da se pripremam za tu utakmicu. Moram da se zaštitim. A zaštitiću se tako što ću se što bolje pripremiti da uradim svoj posao. Da bih dobro uradio svoj posao, moram da se koncentrišem na to. Moram da pokušam da zaboravim gde sam i protiv koga igram. To sa Romom nikada nisam radio, ali jesam pre nekoliko meseci protiv Intera. Radio sam to i kada sam se vraćao u Čelsi. To mi se već mnogo puta dogodilo. Ali moram da kažem – Roma je drugačija. Prvi put moram da prođem tim putem koji vodi do stadiona, kada uđeš u deo kod teniskih terena, u onu prelepu zonu.m Moram da se pripremim, jer prvi put idem tamo bez te neverovatne, ogromne strasti sa strane navijača Rome. Moram i svoje igrače da pripremim za to, jer je to drugačiji način doživljavanja utakmice. Moji igrači su, naravno, vrhunski. Navikli su da igraju finala svetskih prvenstava, polufinala Mundijala, finala Lige šampiona. To su fudbaleri najvišeg nivoa”.

Da se vratimo na Real. Kad si saznao da ćeš doći u Madrid? Sve je počelo dok si bio pod jakim ugovorom sa Benfikom
“Obično prvo postoji kontakt, a tek onda krenu glasine zasnovane na tom kontaktu. Neko nešto kaže na jednoj strani, neko na drugoj i onda počne da se stvara buka, kada već nešto postoji. Ovde je bilo potpuno obrnuto – glasine su počele kada nije bilo nikakvog kontakta. Bio sam u Benfiki, srećan. To je za mene poseban klub. Bio je na deset minuta od moje kuće, što mi se nije dogodilo 20 godina. Bio je to klub kojem je trebalo napraviti iskorak. Mislio sam da ću ostati tamo, imao sam još tri godine ugovora. A onda su počele glasine”.

Jesi li bio iznenađen?
“Jesam. Bio sam iznenađen tim pričama. Nisam ni razmišljao o tome. Mislio sam: to su samo glasine. Real Madrid je promenio trenera usred sezone, zatim je došao Arbeloa, rezultati nisu bili sjajni i onda su krenule priče. Ali niko nije razgovarao sa mnom. Moj odnos sa Real Madridom traje već 13 godina, odnosno od trenutka kada sam otišao. Uvek sam održavao kontakt sa klubom. Mi smo prijatelji, povezani smo. Posle toliko godina, Karlo Ančeloti je bio trener, a naš odnos nikada nije ostavljao prostor za sumnju. Karlo je znao da sam prijatelj sa predsednikom Florentinom. Tu nije bilo ničega što bi trebalo skrivati. Nije bilo nikakvih senki”.

Znači, nije bilo ničega iza kulisa?
“Ne. Ja sam uvek bio blizu Real Madrida. Kada su počele glasine, pomislio sam: „Ovo nije tačno.“ Bio sam u Benfiki, glavom potpuno u Benfiki i budućnosti Benfike. Nikada nisam pomislio da je to stvarno. A onda smo igrali protiv Real Madrida. Tri puta. Tri utakmice u dve nedelje. Igrali smo dobro, uzgred budi rečeno. Pobеdili smo utakmicu kojom smo izborili plasman. Bila je to istorijska kvalifikacija, jer se nikada ranije nije dogodilo da ekipa posle četiri kola ima nula bodova, a da se na kraju plasira dalje. Mi smo se plasirali u poslednjoj sekundi osme utakmice protiv Real Madrida, golom golmana. To je neverovatno”.

A onda je došlo do eliminacije i cele one priče oko Vinisijusa i Prestijanija. Našao si se između dve vatre?
“Eliminacija je bila veoma teška zbog situacije sa Vinisijusom i Prestijanijem. Teško je to bilo za sve. Tad sam bio tamo, sada sam ovde. Proživeo sam situaciju sa jedne strane, a onda sam shvatio kako je sve izgledalo sa druge. To je bilo prilično komplikovano, jer je bilo teško zauzeti jasan stav. Pogotovo zato što se govorilo o rasizmu, a to je veoma osetljiva tema. Toliko je osetljiva da je nama bilo veoma teško. Na kraju je Prestijani suspendovan, ali ne zbog rasizma. Ja sam u javnosti bio razapet, prvenstveno od strane mnogih oportunista, zbog situacije na koju apsolutno nisam mogao da utičem. Imaš igrača koji kaže: „Nije tačno.“ Niko nema dokaz da jeste tačno. Ne možeš da zauzmeš stav. Šta god da sam rekao, javnost bi to na kraju protumačila kao pogrešno”.

Za klubove u kojima si radio voliš da kažeš da su bili tvoj dom. Tako je bilo od početaka u Leiriji do danas Reala
“Imam poseban odnos sa gotovo svim svojim bivšim klubovima. Totenhem je bio period korone. Nije bilo ljudske povezanosti. Stadion je gotovo uvek bio prazan. Odigrali smo dve ili tri utakmice pred publikom. Posle toga – bez publike, bez interakcije. Nemam tu povezanost sa Totenhemom. Fenerbahče je druga priča. To je poseban grad i posebna kultura. Bio sam tamo samo 13-14 meseci. Ali sa Interom, Romom, Čelsijem, Mančesterom, Benfikom... sa svima sam osećao da su moji. Zašto? Zato što sam iz tih klubova uglavnom odlazio dobro, čak i kada sam dobijao otkaz. Bez ijedne moje negativne reči”.

Kako bi definisao Real kao klub? Neki kažu da nemaju dovoljno legendi u upravi.
“Mislim da se Real Madrid definiše klasom. Real Madrid je klub klase. Kada pogledaš predsednika, upravu, ambasadore – to je klub velike klase koji zaista neguje odnos poštovanja prema ljudima koji to zaslužuju. Naravno da ponekad postoji kontradikcija. Nemoguće je da klub otvori vrata baš svim bivšim igračima i legendama. To je, naravno, teško. Ali postoje klubovi u kojima to nije uvek tako. Razumem i problem velikih klubova koji imaju toliko legendi i toliko važnih ljudi. Jednostavno nema mesta za sve”.

Koliko se, po tvom mišljenju, fudbal promenio? Ti si se zajedno s njim menjao i sazrevao. Kao i mnogi drugi treneri tvoje generacije.
“Neverovatno mi je teško da pričam o tome. Zaista. Fudbal je imao... ne želim da kažem evoluciju. Rekao bih transformaciju, jer nije baš sve evolucija. Radije bih koristio reč transformacija. Doživeo je mnogo transformacija, ali mi smo deo te transformacije.

U kom smislu? Kao protagonisti te promene?
“Danas je trenerska karijera mnogo kraća. Ljudi dolaze veoma brzo i veoma brzo odlaze. Više nema toliko tog profila trenera kojeg ja nazivam „trenerom karijere“. Čoveka koji godinama radi, vodi različite klubove, akumulira ogromno iskustvo, živi fudbal, diše fudbal i nikada se ne zasiti fudbala. Takvih ljudi danas nema mnogo. Danas se veoma lako pojaviš, ali isto tako lako nestaneš. Kada sam počinjao, sećam se prvih puta kada sam išao na UEFA sastanke sa trenerima čiji su timovi igrali Ligu šampiona. Došao sam tamo prvi put, drugi put, treći put i tamo su bili Ser Aleks Ferguson, Fabio Kapelo, Đovani Trapatoni, Marčelo Lipi, Arsen Venger... ljudi sa ogromnim iskustvom. Danas, kada održiš takav sastanak, tamo su neki momci koje jedva da prepoznaješ. Nekad čak ni ne znamo ko su. To ne znači da nisu dobri ili da ne mogu da naprave dugu karijeru kao mi. To je jednostavno drugačiji profil. Ali mi koji smo tu godinama, iz sezone u sezonu, deo smo te transformacije – i po dobrom i po lošem. Zato i kažem transformacija”.

Hoćeš da kažeš da se neke stvari vraćaju, da se istorija ponavlja?
“Upravo to. Kada sam ja počinjao da proučavam fudbal, Serija A je bila neverovatna. Zonska odbrana. Čista zona. Ako želiš da razumeš zonu, proučavaj italijanski fudbal. A danas proučavaš čoveka na čoveka. Proučavaš Gasperinija. Đanpjero igra čoveka na čoveka, a danas svi idu ka tome. to opet nije onaj „čovek na čoveka“ koji smo mi igrali kada smo bili mlađi. Zato kažem da je sve transformacija, a ne evolucija”.

Postoji i fizička transformacija igrača. Danas imaš neverovatne mogućnosti i sredstva.
“Naravno. Sredstva koja danas imamo na raspolaganju su neverovatna. Mislim da svaka ekipa danas putuje sa dva autobusa. Jednim za igrače i jednim za stručni štab. Ponekad, kada stignemo u hotel, pogledam spisak soba. Dve strane. Na jednoj su igrači: 101 Mbape, 102 Vinisijus, 103 Džud Belingem… A onda druga strana sa još 40 soba: deset analitičara, deset ljudi za društvene mreže, deset magacionera...Jesu li svi oni zaista potrebni? Potrebni su. Plaća ih predsednik”.

Aktuelna tema je slučaj Mančester Sitija. Kako komentarišeš to?
"Radije bih se malo nasmejao na tu temu. Mislim da ćemo doći do zaključka, ali, pošto sam u šezdesetim godinama, moraću imati sreće da još uvek budem ovde kada stigne konačna presuda. Sada dolazi presuda, pa žalba... Imaću 80 godina kad se sve završi", rekao je Murinjo.