Zvezda na „kneževoj večeri“: Nije Katai bilo ko...

Znali su na Marakani, rukovodioci i članovi sportskog sektora Crvene zvezde, da svih prethodnih godina, nabijenih uspesima, možda i nesvesno na izgled i kvalitet igračkog kadra gledaju kroz subjektivne naočare. Jer obična je laž i floskuletina da su u jednom kolektivu svi jednaki. Neki su prosto "jednakiji". I treba da budu jednakiji. Kao, na primer, Aleksandar Katai u Crvenoj zvezdi.

Prizivali su, tako, na Marakani ličnost koja će, lišena bilo kakvih emocija, sagledati strukturu i potencijal dugogodišnjih nosilaca igre i saopštiti im istinu u lice. Da svima padne kamen sa srca... Međutim, kada god bi dolazilo do sučeljavanja, trzavica ili pokušaja revolucije, taj proces je usporavan.

U odnosu na "aferu Borjan“ kod Baraka Bahara, ili odstranjivanje Nemanje Radonjića kod Dejana Stankovića, "afera Katai“ je poređenje medveda i buve. Trebalo bi da se Magiko vrati u takmičarski tim odmah posle gostovanja u Luganu, ali potez rođenog Majorčanina je dobar indikator šta možemo da očekujemo u narednom periodu u Crvenoj zvezdi. Potencijalno veliku revoluciju i „restart sistema“ koji je nekoliko puta odlagan usled kratkoročnih ciljeva. Crvena zvezda sada ima dovoljno prostora, mada joj je Vojvodina uporno za petama.

Sve što je Albert Rijera uradio, čelnici Crvene zvezde su mogli da očekuju. On nije čovek koji miluje i tetoši zaslužne građane i legende kluba; voli da pravi veštačku ili pravu frku. Znaju to Denis Popović, Džonatan Burkart ili Mario Gece.

RIJERA NIJE LJUBITELJ DEMOKRATIJE, VEĆ AUTOKRATA

On nije čovek demokratije. On je egoističan, samoljubiv Španac, ubeđen u sopstvene ideje. Veruje da je najbolji, da na najbolji način gleda fudbal. Veruje da je talentovan, lep, šarmantan, savršeno obučen. Da je moderan, sa skupocenim gelom u kosi.

Rijera je fudbalski autokrata.

Voli da priča i prekida sagovornika upola rečenice kada mu nešto sugeriše. I čvrsto veruje u sopstveni proces, jer je, između ostalog, doveden u Crvenu zvezdu da iskoreni višegodišnju, povremenu ravnodušnost i melanholiju.

Jer, Crvena zvezda je obolela od autoimune bolesti. Pojela je konkurenciju u Srbiji i nesvesno počela da napada sopstveni organizam. Znaju i čelnici da su se svi zaposleni u Crvenoj zvezdi uljuljkali... I negde su možda potajno navijali za revoluciju u sezoni Lige konferencije i nečije „skidanje glave“.

KATAI NIJE CVEĆKA, ALI IMA PRAVO NA IZRAŽENI EGO. NOSIO JE ZVEZDU KRVAVIH TABANA

Međutim, moguće je da je Albert Rijera za testiranje sopstvenog trenerskog biča izabrao pogrešnu metu. Daleko od toga da je Aleksandar Katai cvećka u celoj priči, iako će svi bivši treneri reći da je on primer profesionalca i da sada, sa 35 godina, ima značajno bolje radne navike nego u ranoj fazi karijere, kada je trebalo da napravi ključan iskorak i profiliše se kao najbolji igrač reprezentacije Srbije. Ume Katai da se naljuti, kao u drugom mandatu Vladana Milojevića, koji ga na jubilarnom meču nije uvrstio u startnu postavu. Reč je o duelu sa Spartakom, kada je sat ili dva pre utakmice Katai dobio stomačne tegobe.

Odnos sa Dejanom Stankovićem bio je poseban. I neponovljiv. Jedan drugom su mnogo pomogli i ta vreme se za Kataija nikada više vratiti neće. Samo je nešto konstantno – to što je Magiko, u kritičnim trenucima, svih ovih godina Crvenu zvezdu krvavih kolena nosio na krkačama. Kada god je bilo teško – javljao se Magiko.

Znao je i da obesmisli ligu usmerenim prijemom kao u prolećnom večitom derbiju, što je bila jednostavna lekcija za snage koje dolaze. Kao i dokaz da je i dalje spreman da rešeta u domaćim okvirima i drži jeftine časove mladim talentima.

Katai nije samo igrač i jedan od kapitena Crvene zvezde. On je ujedinitelj zvezdaške javnosti, jer pred njim stoje mirno i članovi severnog kopa i oni mrzovoljni sa zapada. I baš kao Albert Rijera, i Aleksandar Katai ima vrlo izražen ego. Jer je, čak i ako ne odigra više nijedan meč za najtrofejniji srpski klub, iza sebe ostavio ozbiljan istorijski testament. Teško će ga neko srušiti u naredne dve ili tri decenije, kao i Vladana Milojevića u trenerskom esnafu.

Kao i svi igrači, Katai zna da preceni sebe. Možda je on, gledajući sve parametre, daleko od zahteva modernog fudbala koji se pretvorio u intenzitet i trku. I možda je dao sve što je mogao u bitnim mečevima za Crvenu zvezdu.

Problem je što se željeni presing Alberta Rijere trenutno ne vidi u igri Crvene zvezde, bez obzira na to što je minutaža jednom od veterana ozbiljno redukovana. Nesvesno, Albert Rijera je na sebe navukao dodatni pritisak, jer će svaka sterilna partija Crvene zvezde vraćati sećanja na ono što je uradio Aleksandru Kataiju.

Crvena zvezda je trenutno u sportsko-modernoj verziji „kneževe večere“. Ima pravo Albert Rijera da slaže sopstveni mozaik i kreira disciplinu u svlačionici. Jer, kao što je uoči Boja na Kosovu jedan od srpskih vitezova rekao Lazaru: „Zar ti misliš bez Obilića u Boj na Kosovo? Obilić nije bilo ko...“

Ni Katai nije bilo ko... I to mora da zna Rijera, kao čovek koji se do sada nije susretao sa istorijskim klubom kakav je Crvena zvezda.

Jednog dana kada Katai ne bude više potreban (možda je taj dan blizu), Marakana mora da priredi ozbiljnu žurku, pred velikim brojem ljudi i uz kreativan program. Kakav je svih ovih godina bio i sam Katai.

Ne zaslužuje da ode kao Raul ili Iker Kasiljas iz Real Madrida. Zvezda, a posebno Rijera, ne smeju da budu tako okrutni.