Zvezdin najveći teg – Zvezda

Možemo da krenemo sa onom komunističkom tezom, koju su nam očevi ili dede kodirali u glavu, o tome da bez jakog Partizana nema jake Crvene zvezde i obrnuto. Verovatno da u tome ima istine, ali i svojevrsnog romantizma prošlih vremena kao kada se povede priča o spavanju na klupi u Brozovoj Jugoslaviji, pasošu te države i četvrtoj vojnoj sili na svetu. Nešto je istina, nešto je i ozbiljan mit, i to će vam reći svaki iole pismen hroničar tog vremena sa prosečnom opštom kulturom.

Ali da se vratimo na sportski i fudbalski teren. Crvena zvezda je u relaksiranoj atmosferi dobila 179. večiti derbi, na čistu klasu, rutinu, ozbiljan kvalitet napadačkog dela tima i bekova u rastu. Odigrala je solidno, a pobedila prilično ubedljivo. Na identičan način slavila je pre mesec i po dana, nešto pre toga spojila dva trijumfa u Humskoj, od kojih je jedan zakucan u istorijske almanahe (4:0 pod Vladanom Milojevićem). Bio je nedavno nekadašnji sportski direktor Partizana Ivica Iliev prilično oštar kada je govorio o stanju u bivšem klubu, čak i neprijatno iskren konstatacijom „da Zvezdini igrači ne slave golove u derbiju, jer znaju da će na kraju pobediti“. Bez pogleda tigra i prepoznatljivog žara ušli su igrači Crvene zvezde i u poslednji okršaj sa komšijama, palili i gasili motiv kao migavac, podizali i spuštali intenzitet igre kako im je bila volja. Jer bili su sigurni u sebe.

Samo jedan detalj tome u prilog: toliko je Aleksandar Katai bio u luksuzu da je pokušao iz mesta da postigne gol iz kornera. I malo mu je nedostajalo. Devet titula u nizu nije nikakva novost u svetu fudbala, niti podatak koji bi trebalo da izaziva zgražavanje neutralnih posmatrača sa strane. Olimpijakos je batinao konkurenciju u Grčkoj mnogo duže nego sada Crvena zvezda klubove po Srbiji, Dinamo je tlačio ostatak lige skoro 20 godina, Ludogorec je vezao 12 titula šampiona.

Opijen šampionskim slavljem Dejan Stanković je sipao pohvale na račun svih struktura kluba, govorio o dugoročnim i kratkoročnim projektima, ozbiljnoj strategiji i poentirao konstatacijom da je lako u ovom trenutku biti trener Crvene zvezde. Generalni direktor Zvezdan Terzić je objavom na društvenim mrežama podsetio da je osvojio deset titula od kada rukovodi klubom sa Marakane. I Stanković i Terzić su govorili o činjenicama. Nije njihov posao da budu svima simpatični, nego da donose rezultate. Uz manje ili veće greške na međustanicama.

🎁🎁🎁🎁🎁

Uđi u Mozzart Sport FAN ZONU. Čitaj, igraj, osvajaj!

🎁🎁🎁🎁🎁

Međutim, Zvezdan Terzić kao glava kuće, a potom Stanković, Marin i Mrkela moraće u narednom periodu da budu posebno kreativni i gledaju na koji način će dalje unapređivati klub sa Marakane. Jer crveno-beli su trenutno u opasnom limb položaju. Mogu kratkoročno da u domaćem prvenstvu štucaju i baguju kao prethodne jeseni, ali dugoročno – teško.

Crvena zvezda ima ubedljivo najjači tim u ligi, zato je šampionsku titulu overila posle trećeg kola plej-ofa. Nekada je to radila i ranije, kao prethodne takmičarske godine kada je pehar zaslužila i pre doigravanja.

Kada govorimo o budžetu – Crvena zvezda je priča za sebe. Pitanje je da li ostalih 15 klubova mogu zbirno da potroše koliko sama Crvena zvezda.

Crveno-beli imaju ubedljivo najbolju omladinsku školu koja kao na traci izbacuje igrače od deset plus miliona evra. Imaju na Marakani i luksuz da puštaju klince da igraju i greše...

Organizaciono Crvena zvezda deluje kao ozbiljna inostrana korporacija, sa sve dobrim i lošim osobinama. Institucionalno klub sa Marakane je u jako dobrom položaju, sa jakim uticajem na organe FS Srbije. Ponekad Crvena zvezda bespotrebno demonstrira silu kada su u pitanju sitnice i detalji. Sve je to posledica kontinuiteta i uzleta od 2017. godine i prvog radnog dana Vladana Milojevića. Zvezda se svih ovih godina potvrđivala u Evropi, sa četiri Lige šampiona, isto toliko proleća na sceni Starog kontinenta, brojnim pobedama.

I sasvim je normalno što je rezultat na međunarodnoj sceni referentna tačka uspešnosti kluba sa Marakane. Verovatno su u Ljutice Bogdana, posle pobede u derbiju popili koju čašu šampanjca više i već danas nastavili da rade. Kao da se ništa nije desilo. Znaju oni šta im sve nedostaje i koje pozicije su kritične. Svesni su oni da Partizan bar u ovom trenutku nije reper, i da će bez pravih priprema ući u kvalifikacije za Ligu šampiona. Ne računajući onih šest sedmica.

Mogu da utiču na to da dobro odrade prelazni rok, pojačaju brzinske performanse tima i dosole još malo kvaliteta. Ali Crvena zvezda, ako nastavi da raste, može sama sebi da postane – najveći teg. Jer u srpskim okvirima počela je da se takmiči sama sa sobom, bez imalo želje da bar povremeno skrene pogled ka konkurenciji.

Nisu dužni ni Zvezdan Terzić, ni Mitar Mrkela, ni Marko Marin da razmišljaju o drugim klubovima i konkurenciji. Ne bi to bilo ni normalno. Ali nije ni uobičajeno da pojedini navijači Crvene zvezde, čak zagriženi sa sećanjima na Partizanovu dominaciju, sažaljivo gledaju ka klubu iz Humske. I ne žele da seire.

Titule u Srbiji nisu razlog za samoljublje i spavanje na udobnim granama uspeha. Neće pasti crveno-beli na tom ispitu, ali pitanje je da li će moći u kontinuitetu da preskaču prepreke siromašnog okruženja.