Čovek koji je doneo jedino zlato Srbiji! Put Stevana Mijovića od Dončića do Šakote

Radiš ove sezone i sa Džejmsom Nanalijem, čovekom koji ima reputaciju veoma specifičnog, ali vrhunskog profesionalca koji pobeđuje na svim nivoima, ali u Srbiji je posebno bio upečatljiv kao član Partizan Mozzart Beta.
„Džejms Nanali je bivši šampion Evrope, NBA igrač i neverovatan košarkaški fanatik. Imamo sjajan odnos. On vodi računa o svakom detalju – šta jede, kada dolazi, šta radi posle treninga, svaku protivničku ekipu i igrača analizira do najsitnijih detalja. On samo želi da pobedi i sve podređuje tome. Ponekad se ne složi sa nekim našim principima, dođe, kaže svoje mišljenje, onda sednemo, nacrtamo, porazgovaramo i izvučemo najbolje rešenje. Nekome sa strane možda deluje težak, ali za mene je on verovatno najbolji karakter sa kojim sam radio na treningu. Bilo da je u pitanju običan trening ili finale – on želi samo pobedu.“

Kako ti iz ove perspektive izgleda poređenje grčke i srpske košarke? Gde je AEK u toj priči?
„Bio sam kratko na ABA liga nivou kao prvi trener FMP-a, a pre toga sam godinama bio u KLS-u i kao pomoćnik i kao šef struke. To su različiti nivoi, teško je porediti. Ali grčka liga se poslednjih godina neverovatno digla. Panatinaikos se brutalno uzdigao što svi vide, nivo finansiranja i budžeta je skočio, što je nateralo i ostale da prate ritam. AEK je tu negde treća ekipa po budžetu. Posle Panatinaikosa i Olimpijakosa. Imate tu PAOK, Aris, ali verujte mi – ljudi u Srbiji uopšte nisu svesni koliko je AEK veliki klub i kakvu armiju navijača ima! Podrška koju imamo je neverovatna, ta energija nas je nosila i kroz FIBA Ligu šampiona (BCL).“

© Fiba

Utisak je da u Grčkoj više nema 'unapred upisanih' bodova?
„Apsolutno. PAOK ozbiljno ulaže, Aris je tu, a donji deo tabele je 'nagazan' do maksimuma. Nijedno gostovanje nije lako, dvorane su pune. Ove sezone nismo imali nijednu utakmicu za koju smo mogli da kažemo 'e ovde ćemo lako'. Svaki meč je bio jak. Liga je strahovito ojačala.“

AEK je ove sezone imao i ozbiljnu 'srpsku koloniju', kako u košarkaškom, tako i u fudbalskom klubu gde glavnu reč vodi Marko Nikolić, a tu su Luka Jović, Mijat Gaćinović i Marko Grujić?
„Da, sjajna stvar. Bili smo par puta na utakmicama fudbalera, oni su dolazili kod nas. Dragan je veliki prijatelj sa Markom Nikolićem, stalno se čuju. Što se tiče našeg košarkaškog stafa, napravili smo vrhunsku hemiju. Ta porodična atmosfera nas drži, a klub stalno potencira da smo jedna velika familija.“

Ostaje mali žal za tom FIBA Ligom šampiona, bili ste tako blizu trofeja... Prednost od 21 razlike u finalu protiv Ritasa nije bila dovoljna.
„Mnogo nam je krivo. Zamislite šta bi bilo u Atini da smo uzeli taj trofej... Prošli smo kroz izuzetno teške grupe bez poraza – Tofaš sa ozbiljnim budžetom, Alba Berlin... Pa onda Huventud u četvrtfinalu koji je bio projektovan da osvoji jer su organizovali turnir, dobili smo ih 2:1. I na kraju Unikaha, 'back-to-back' šampion i favorit broj jedan. Tri četvrtine smo bili dominantni u finalu, igrali košarku za istoriju, ali ta jedna četvrtina nas je sasekla. Ipak, ne treba umanjiti uspeh, pokazali smo vrhunsku košarku tokom cele sezone. Sada se okrećemo završnici domaćeg prvenstva, ostalo nam je četvrtfinale i polufinale, pa da probamo da se pošibamo i uđemo u finale grčke lige, zašto da ne!“

Vratimo se na tvoje početke. Izuzetno si mlad trener, kako je prelomljeno da patike zameniš tablom?
„Moji počeci su vezani za Kragujevac, gde sam odrastao. Sanjao sam, kao i svi, veliku igračku karijeru. Međutim, moj tadašnji trener bio je surovo iskren prema meni. Možda mi u tom trenutku nije bilo lako da to čujem, ali mi je rekao da nemam igrački kvalitet za vrhunski nivo, ali da vidi ogroman potencijal u meni da budem trener. Odmah nakon srednje škole sam presekao, upisao Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja i krenuo u trenerske vode.“

Usledio je prelazak u Crvenu zvezdu, što je bio tvoj trenerski univerzitet?
„Imao sam sreću da radim i učim u Zvezdi. Prvo kao asistent Vanji Guši u kadetima, a onda su se nizali sjajni ljudi i treneri: Slobodan Klipa, Aleksandar Glišić... Oni su me negde profilisali kroz mlađe kategorije i izborili se da kao jako mlad dobijem šansu. Imao sam jedva dvadesetak godina kada sam postao trener kadeta Crvene zvezde. Glišić mi je bio mentor i ostao veliki prijatelj za ceo život. Naravno, ogromnu zahvalnost dugujem i tadašnjem predsedniku Zvezde Nebojši Čoviću, koji je imao hrabrosti da mi tako mladom ukaže poverenje.“

© Fiba

To vreme u Crvenoj zvezdi donelo je i istorijsku titulu juniorske Evrolige u Milanu?
„Sezona 2013/14, bio sam asistent Slobodanu Klipi, Gliša i ja smo bili u stručnom štabu. Kakva je to karakterna, muška generacija bila! Stefan Lazarević, Vojislav Stojanović, Aleksandar Aranitović... Pobedili smo Real Madrid u finalu na neverovatno mali rezultat, mislim da je bilo 55:42 ili tako nešto. Imali smo problem da damo koš, ali nismo mogli ništa da primimo! To su bili takvi rođeni pobednici, fajteri, na treningu je prštalo od tuče. Na tom turniru smo od Huventuda u grupi gubili 20 razlike u trećoj četvrtini, ja mlad, skačem sa klupe, vičem: 'Stižemo, stižemo!' I okrenemo ih. Posle u finalu vodimo, a ja i dalje vičem: 'Stižemo!' (smeh). To mi je ostalo u glavi, prelepo iskustvo.“

Već sledeće godine ponovo finale u Madridu, opet Real, ali sa jednim vanserijskim dečakom – Lukom Dončićem.
„Igrali smo ponovo finale, sličan sastav, u međuvremenu su došli Boriša Simanić, Aleksa Radanov, Nikola Popović... Ja sam tada imao samo 22 godine. Ulaziš u dvoranu u Madridu, gledaš tog momka koji je '99. godište, mlađi od svih, a vidiš nešto što nikada nisi video. Neverovatna energija, doza dominacije gde on sa 16 godina kontroliše apsolutno sve na terenu. Bilo je to strašno finale, imali smo šut za pobedu, nažalost promašili smo. Luka je dao 30 poena, ali je naš Sani Aranitović isto spakovao 30! Sani je tada brutalno dominirao u tom uzrastu.“

Kada pogledaš te momke danas, svi su ozbiljni profesionalci?
„Svi igraju košarku i žive od nje. Ta juniorska liga Srbije je tada bila neverovatna. Sećam se večitih derbija sa Partizanom – jedne godine primimo trojku u zadnjoj sekundi od Vanje Marinkovića, sledeće godine mi damo preko Kapetanovića. Pa Mega sa Jokićem, Jaramazom, Zagorcem... Pa Borac Čačak sa Čarapićem, Zemun sa pokojnim Darkom Peruničićem koji je svake godine pravio čuda i borio se za medalje. Košarka je tada bukvalno zračila iz tih klinaca.“

Ko je od tih momaka ostavio najveći utisak na tebe?
„Što se tiče čistog, suvog talenta – bez ikakve konkurencije Boriša Simanić. Ono što je on fizički i igrački mogao na terenu kada se pojavio, to je bilo nerealno. A što se tiče karaktera, cela ta ekipa koja je uzela Milan: Lazarević, Voja Stojanović, Sani Aranitović... Neverovatni mentalni sklopovi.“

Prošlo je dovoljno vremena od evropskog zlata sa kadetima u Gruziji. Da li ste svesni šta ste zapravo uradili?
„Mislim da niko od nas još nije svestan koliki je to uspeh. Kada smo se okupili, ja sam im odmah rekao: 'Idemo da osvojimo zlato.' Ja sam mlad, uvek idem sa najvećim mogućim ambicijama, možda nekad i preterujem. Niko mi nije verovao, čak ni ljudi iz mog stručnog štaba (smeh). Slično sam rekao i ovima prethodnim kada su mi čestitali, rekoh: 'Zauzeli ste treće mesto, nas zanima samo zlato'. Naravno, bila je to šala, ali ako nemaš tu ludačku motivaciju, nemaš šta da tražiš u ovom poslu.“

© Fiba

Bilo je i problema tokom pripremnog perioda...
„Na Olimpijskim igrama za mlade... Tamo smo doživeli šok. Izgubili smo dvaput od Litvanije, jednom od Turske, završili četvrti. Ekipa je ušla u strašan grč, javila se nervoza. Poslednje dve pripremne utakmice u Vršcu izgledali smo jako loše. Ja nervozan kao pas, stručni štab zabrinut... Jedini opušten bio je kondicioni trener. Sećam se, svi tonu, a on kaže: 'Ljudi, šta vam je, pretrčaćemo Nemačku u prvom kolu, pokidaćemo ih'. Svi ga gledaju kao da je lud. I šta bude? Dođu Nemci, mi ih bukvalno pretrčimo i dobijemo 30 razlike! Posle smo pretrčali i domaćina Gruziju.“

Ključni momenat prvenstva bila je utakmica sa Špancima?
„Tako je. Imali smo šut za pobedu protiv Španaca, nismo pogodili, ali u tom trenutku su momci shvatili koliko su moćni. Ušao sam u svlačionicu nakon tog poraza i rekao im: 'Da li sada razumete šta nam je cilj? Jeste li svesni da možemo do kraja?' Svi su uglas povikali: 'Jesmo!' Tu smo kliknuli. Sve ostalo je istorija. Ovu generaciju izdvaja to što imaju brutalan pobednički karakter. Niko i ništa nije mogao da ih poremeti, vodili ili gubili. U polufinalu na poluvremenu sam video da utakmicu ne možemo izgubiti, uprkos promašajima, jer smo kontrolisali ritam. Ponosan sam što ostajem selektor i što nas sada očekuju pripreme za Svetsko prvenstvo, hvala Košarkaškom savezu Srbije koji mi je ukazao veliko poverenje i čast.“

Kako gledaš na aktuelni trend odlazaka mladih igrača na američke koledže i u tamošnje srednje škole? Novac i uslovi postaju nerealni.
„Često o tome diskutujemo u stručnom štabu, pogotovo Dragan koji ima najveće iskustvo. To će totalno poremetiti evropsku košarku. Cifre koje se tamo vrte su otišle u neku drugu krajnost i evroligaški igrači dobijaju ponude koje menjaju sve. Da li će se i kako evropska košarka zaštititi, ne znam. Naravno, ne možete nikome zabraniti da ide i zaradi, sve to ima svoje prednosti i mane, ali za te mlade momke je najvažnije jedno – da igraju! Sedenje na klupi, bilo gde, ne donosi ništa. To je moje mišljenje.“

Lepo je videti talas mladih srpskih stručnjaka koji prave ozbiljne rezultate – Dušan Alimpijević, Marko Barać, ti...
„Mnogo mi je drago zbog toga i to je fantastična stvar za srpsku košarku. Moram da istaknem Dušana Alimpijevića – čim sam imenovan za selektora, čovek me je odmah pozvao, ponudio svaku vrstu pomoći i saveta. Imamo sjajnu komunikaciju. Marko Barać radi neverovatan posao u Meginoj fabrici, Vule Avdalović takođe... Ima nas, hvala Bogu, i to garantuje lepu budućnost našoj struci.“

Za kraj – gde vidiš sebe za pet godina?
„Iskreno, ne znam (smeh). To je i najbolji odgovor u košarci. AEK i Dragan su mi se desili preko noći, potpuno neočekivano. Radio sam u KLS-u, imao rezultate, ali nisam imao to internacionalno, evroligaško iskustvo. Dragan me je osetio, pozvao i otvorio mi vrata. Volim da idem korak po korak. Ako Dragan odluči da ostane još koju godinu, biće mi čast da učim uz njega kao asistent na ovom nivou. A krajnji cilj? Naravno, kao i svima, cilj je da u jednom trenutku budem prvi trener nekog evroligaškog kluba. Radim na tome svakog dana“, završava Mijović intervju za naš portal.