INTERVJU – Luka Jović: Tata, potpiši za AEK do kraja karijere

Opet se njegovo ime i prezime pišu s poštovanjem. Kao da smo u suludo brzom svetu zaboravili da je, poput svih, samo čovek. Valjda ima i Luka Jović pravo na slab dan, godinu, pa i izbor. Da smo ga zbog toga svi zajedno u jednom trenutku osudili i(li) otpisali. Čak i kad je rešio da se, prema sopstvenom priznanju, skloni sa najveće scene, bilo je onih koji su mu predviđali da će u sportskom smislu da trune. A on je vaskrsao.

Ne zato što je osvetnički raspoložen, niti je vođen porivom da uzvraća zluradima. Ne, nego zato što nas je podsetio zbog čega je igrao za četiri nekadašnja prvaka Evrope. Taj kvalitet, prepoznat još u dečačkom dobu, nije uvek ispoljavao, suočen sa raznim faktorima, međutim, u proteklih deset meseci zaličio je na Luku Jovića iz Ajntrahta.

Bio je barjaktar velikog slavlja srpskog AEK-a. Našu trobojku je poneo iz naselja Nova Filadelfija skroz na drugi kraj Atine i sprintom u završnoj etapi trke se popeo na Akropolj kao neki antički junak, demonstriravši veliku mentalnu snagu. Njegov 21 pogodak u sezoni, od kojih 17 u prvenstvu Grčke, ostaje kao svetionik kako je karijeru vratio na stazu kakvu je želeo kad je stigao u zemlju koja je toliko puta našim sportistima raširila ruke. I oni njoj. Evo ga sad, u toj galeriji velikana, spreman da menja stavove ljudi, a istovremeno ostane nepokolebljiv. Svoj. Iskren.
“Nikad nisam voleo previše da pričam. Naročito ne u intervjuima posle utakmica ili na konferencijama pre, jer tad ne možete da kažete sve što mislite. A kad ne mogu da kažem sve što mislim, onda ne volim ni da govorim. Nikad me niste videli da se guram za izjave, otkako sam u Atini pričao sam samo jednom i to posle četiri gola Panatinaikosu, jer su me naterali iz kluba, bukvalno sam morao. Ne volim da se pojavljujem u javnosti, jer bilo ko god da izađe pred kamere govori isto. Dao sam intervju vama u novembru i evo sad opet. Više volim da se posvetim terenu. Umesto da sam u centru pažnje, odgovara mi kad sam sa strane, u ćošku, da sedim, gledam, uživam. Na kraju krajeva, više štete može da se napravi pričom nego ćutanjem. Sad imamo lep razlog, da je drugačije ne bismo razgovarali“, objašnjava Luka Jović zašto je opet prihvatio intervju za Mozzart Sport, u atinskom naselju Vuli, gde živi sa porodicom.

Preciznije, uživa. Kako zbog statusa prvaka države, tako i okruženja koje mu je omogućilo da se oseća komforno. Potpuni zaokret u odnosu na svetla liga petice iz kojih se namerno sklonio i gde se prati svaki korak, čak i onaj koji nema veze sa sportom. A to ume da iritira čoveka. Zamislite, i Luka je samo čovek. Ne isključivo fudbaler.
“Uvek sam pričao iskreno, iako je bilo dosta stvari koje su dolazile sa strane, a nisu bile istinite o meni. Ne bih se sad vraćao u prošlost i sve što se dešavalo. To su detalji na koje ne možete da utičete. Ljudi koji me poznaju znaju kakav sam i da je to daleko od onoga kako sam bio predstavljen u javnosti. Volim uvek da kažem iskreno šta mislim, bilo dobro ili loše. Kad sam kriv, kriv sam, tucite me, vređajte me, radite šta god hoćete. A kad nisam kriv i kad smatram da neko nije u pravu, onda ću to reći. Imao sam tako i problema u prethodnim klubovima, pogotovo u Fjorentini sa trenerom. Jednostavno, to sam ja. Ne mogu da se menjam, niti želim da se menjam sa 28 godina“.

Deluje da je Luka makar sliku o sebi promenio i da je u Atini našao luku spasa. Za sebe i sebi najdraže.
“Lepo mi je ovde. Ima nas dosta Balkanaca, pre podne smo na treningu, posle podne idemo svi u parkić sa decom. Provodimo dosta vremena zajedno, sinovima je ugodno i drago mi je da odrastaju u lepom okruženju, pohađaju internacionalne škole, primećujem da se sjajno osećaju. Baš me sin nedavno pitao: ’Tata, zašto si ti potpisao za AEK samo na dve sezone, zašto ne potpišeš ugovor do kraja karijere?’ Polako sine, videćemo, ali deci se sviđa“.

NEKA DRUGI CENE DA LI SAM LIDER, BROJKE GOVORE

(©Nikola Mikić)

Sviđa se i čelnicima žuto-crnih, jer deluje da je Jović danas bolji igrač nego kad je došao u AEK. Zapravo, da se transformisao u najbolju verziju sebe, pa možda može u podsvesti da razmišlja da se vrati u visoko društvo, tamo gde je bio i gde po potencijalu pripada. Kad taj čas kucne, sigurni smo da je spreman.
“Voleo bih da ostanem još godinu dana u Atini iz razloga zato što smatram da mogu dosta bolje. Prvi deo sezone je bio problematičan jer nisam prošao pripreme, a u februaru sam pretrpeo povredu zgloba, pa sam se tu mučio, kasnije sam povredio koleno. Zato mislim da će posle priprema, ako sve bude u redu, sve izgledati dosta bolje. Voleo bih da ostanem, da se potvrdim i sve dignem na viši nivo“.

Kao onomad kad je bio nemilosrdni egzekutor po nemačkim terenima u dresu Ajntrahta. Ta sezona mu je bila najefikasnija u karijeri (27 golova), a ova u AEK-u odmah njoj uz bok (21 u svim takmičenjima).
“Ispunjen sam, iako i igrački i statistički mogu bolje. Zahtevan sam prema sebi. Uvek gledam gde mogu da se poboljšam, stvarno mislim da sam mogao još bolje ove sezone, a nisam iz razloga koje sam već obrazložio, a tiču se povreda. Na kraju je bila dobra sezona, a mogla je da bude dosta bolja“.

Za klub monumentalna. Za Srbe u Atini čarobna, ovenčana medaljama i ovacijama na svakom koraku, u šta smo mogli da se uverimo tokom višednevnog boravka u glavnom gradu Grčke. Navijači AEK-a sami kažu da nisu verovali kako će njihovi miljenici prvi proći kroz cilj, a desilo se. Tako je i nekadašnji centarfor Crvene zvezde uklesao sebe u zidine novog stadiona „Aja Sofija“ neimarskim fudbalskim delom.
“Na svim prethodnim adresama na kojima sam osvajao trofeje nisam učestvovao velikim brojem minuta i golova kao ove godine. Zato mi je ovaj pehar posebno drag. Bilo je izazovno, jer u trenutku kad sam došao ljudi nisu smatrali da smo ozbiljni kandidati za titulu. Taj potcenjivački stav me je na neki način privukao. Prilikom razgovora sa trenerom Markom Nikolićem i direktorom Havijem Ribaltom prepoznao sam njihovu viziju i želju da se bore za nešto veliko, što je meni bitno. Ispostavilo se da sam pogodio“.

Ovo je Luki Joviću 11. trofej u karijeri, međutim, prvi put u pohodu ka znamenju u nekom prvenstvu imao je presudnu ulogu. Zato je stidljiv osmeh primetan dok ispija fredo kapućino na atinskih 25 stepeni Celzijusa.
“U Benfiki nisam imao nikakvu ulogu, u Realu sam malo igrao, a više sedeo na klupi, mada sam počinjao mečeve u finalima Superkupova. Slično je bilo tokom boravka u Milanu. U Nemačkoj smo podigli kup, a jedini klub sa kojim nisam uzeo ništa je Fjorentina, gde sam izgubio dva finala Lige konferencije i jedno finale Kupa Italije. A ovaj trofej... Ne bih da pričam o svom značaju za ekipu...“

Kako ne bi? Prvi si strelac, dosta puta su tvoji golovi izvlačili tim iz minusa, donosio si direktno bodove...
“Brojke govore, ja neću. Neka drugi pričaju i odlučuju ko je lider. Znam da sam pokušao svaku utakmicu da odigram na maksimalnom nivou kako bih pomogao ekipi. Da nije bilo nje, ni ja ne bih uspeo da stignem do tih brojki. Ovo je zajednički uspeh svih nas, na čelu sa Markom Nikolićem, jednim od glavnih razloga zašto smo na kraju došli do trofeja“.

MAKSA ZBOG MENE POBEGAO U DUBAI

(©Reuters)

Sad sve izgleda bajkovito, međutim, prošlog leta, prilikom rekonstrukcije tima i posle promene trenera, kao primarni cilj je postavljeno samo da se uđe u Evropu. Titulu niko nije ni pominjao.
“Prethodnih godina AEK je ispadao od Veleža i Noe, a to su klubovi daleko manjeg kvaliteta i veličine od AEK-a. Na mom debiju smo prošli Aris iz Limasola i tad sam video da su svi srećni. Meni je to bilo malo čudno, jer sam smatrao da je plasman u Evropu minimum koji moramo da ostvarimo, pogotovo što Liga konferencije nije preteško takmičenje i u njoj može da se igra sa svima. Na nama je da pokušamo sledeće sezone da dignemo klub na viši nivo, uđemo u Ligu šampiona i tamo ostvarimo što bolje rezultate. Klub kao AEK stvarno to zaslužuje. Ujedno i navijači koje moram posebno da pohvalim. Ako ništa, bar da pružimo maksimum da probamo da ostvarimo cilj“.

Biće to poligon za sve u AEK-u, da se vidi jesu li spremni za iskorak, kao što se ispostavilo da su spremni za ovaj nezaboravni pohod ka tituli, mada su i na tom putu imali uzlet, pa zastajkivanje i onda brišući let.
“Momci su rano počeli pripreme, nisam bio sa njima od početka. Kvalifikacije smo odigrali na visokom nivou, da bi posle toga usledio mali pad. Na nekim utakmicama smo pobeđivali po 1:0, ali smo se mnogo mučili. Nismo izgledali najbolje. Posle smo se digli i ušli u dugačku seriju pobeda, a usput dobro gurali i u Evropi. U kupu smo imali sve pobede pre nego što se desio poraz kad nas je OFI izbacio na našem stadionu, tako što nam je dao gol deset minuta pred kraj. Na tako velikom uzorku utakmica normalno je da se desi neka greška, ali smo i posle kupa nastavili da verujemo. U međuvremenu smo odigrali nerešeno u Solunu protiv Arisa, a sledeća utakmica je bila sa Panatinaikosom kući, dobili smo 4:0 i pokazali svima da smo i dalje tu, nismo prestali da verujemo u snove. Tad smo znali da ćemo na kraju da se borimo za titulu“.

Kad već pomenu Zelene Rafaela Benitesa, izgleda da mu baš leže. Dao im je sedam golova.
“Tako se pogodilo, mada je malo dublja tema. Kad sam došao, jedan od glavnih, da kažem, motiva mi je bio da Maksi (Nemanji Maksimoviću, bivšem fudbaleru PAO) ’uzmem’ titulu i da ga stalno pobeđujem. Uplašio se, pa je pobegao u Dubai, a-ha-ha... Panata je ostala i na kraju je stradala. Čuo sam da je derbi AEK – Panatinaikos najveći u Atini, s tim što navijačima više znače mečevi sa Olimpijakosom zbog svega što se dešavalo u istoriji. To je prednost grčke lige, jer imate četiri velike ekipe koje se bore i na kraju igraju međusobno u plej-ofu, gde je svaki meč derbi. Tu morate da pokažete karakter i mentalitet da biste bili pobednici“.

JEDINO MI JE KRIVO ZBOG GRUJIĆA

AEK je prvenstvo završio maršom dugim 24 koraka. Toliko je iznosila njegova serija nepobedivosti.
“Znali smo da ćemo posle vezanih poraza od PAOK-a i Olimpijakosa oktobra prošle godine da se dignemo ako budemo ostali zajedno i ako svi budemo verovali. Zato se i desilo da smo vezali toliko utakmica bez poraza, što dovoljno govori kakav smo tim. Čak smo i u poslednja dva derbija, kad je sve već bilo rešeno, ostali neporaženi. Ekipa je izgradila karakter kroz sezonu. Za to je najzaslužniji Marko Nikolić, jer godinu dana unazad tim nije imao tu crtu, o čemu svedoči šest neuspeha u isto toliko utakmica plej-ofa. Ove sezone smo ga izgradili pričom, treninzima, utakmicama... Karakter je najbitnija stvar. Mnogo je teško da se borite za bilo koji trofej ako ga nemate. Svi zajedno smo morali da radimo na tom planu. Domagoj Vida je verovatno najjači karakter u ekipi, pa onda Pereira, fudbaleri velikih karijera. Mnogo je bitno bilo to što su sve vreme igrači manjih uloga, a iskusniji su, bili uz ekipu i nijednog trenutka nisu digli glas što ne igraju više. Bio je to pokazatelj svima nama, pogotovo mlađim igračima. Pokazali su nam put kojim bi svako trebalo da se kreće. Na primer, Marko Grujić nije uspeo da se izbori za bogzna kakvu minutažu, a od prvog do poslednjeg dana je bio najveći profesionalac u ekipi. Jedino mi je krivo zbog njega. Momak je za deset sa ljudske strane, a na sve to ima kvalitet da bi igrao ovde, ali nisu se stvari poklopile i zato je to jedina stvar zbog koje žalim“.

Čak i kroz televizijske prenose isijavala je velika energija iz svlačionice AEK-a. Na primer, kad Domagoj Vida, kao rezervista, prvi trči u zagrljaj Koiti, Ziniju i Joviću ili kad Mijat Gaćinović, koji zna kako se osvajaju pehari (bitna uloga u duploj kruni 2023), bodri tim i kad ne igra.
“Svi smo bili zajedno, borili se jedni za druge i na kraju uzeli titulu zajedno. Od krucijalnog značaja je da igrači koji imaju manju minutažu pokazuju da im je stalo. Ako izađemo na trening i na njemu 11 igrača vežba dobro, a preostalih 11 ne želi na taj način, onda oni nama ne čine uslugu, jer nećemo biti na nivou na kojem bi trebalo da uđemo u utakmicu. Tad je pritisak manji, jer znamo da nema niko da nas ugrozi i da ćemo bez obzira na učinak igrati i sledeći meč. Oni su nas gurali celu sezonu da svi budemo na maksimalnom nivou“.

MARKO NIKOLIĆ UDARIO NA MENE I MIJATA