Gurovićevo i Rakočevićevo sećanje na Indijanapolis: Rekao sam Mileru "E, nećeš, majstore"

Sada već Mozzartov serijal pod nazivom "Važno je s kim igraš", kako inače glasi i naš slogan, donosi vam priču o jednom od najvećih uspeha u istoriji naše reprezentativne košarke.

Reč je, naravno, o osvajanju svetskog zlata u Indijanapolisu 2002. godine. Glavni akteri filma su momci koji su na parketu doneli najsjajnije odličje Milan Gurović i Igor Rakočević, a tu su nekadašnji trener Stevan Karadžić, kao i hroničar tadašnjih, ali i sadašnjih zbivanja Vladan Tegeltija.

Najpre, prisetio se Rakočević kako je uopšte nastala njegova ljubav prema košarci
"Imao sam veliki pritisak, jer je moj otac bio profesionalni košarkaš u Crvenoj zvezdi. Uvek sam imao pritisak, jer su kružile priče da igram zbog njega i slično. Desi se situacija da igram za juniore, dam 50 poena, a neko i dalje to priča. Gledao sam stalno Majkla Džordana i pokušao da oponašam njegove poteze, želeo sam da budem kao on. Nisam uspeo da budem kao on, ali sam nešto iskopirao od njega. Tu se misli na njegov mentalitet i da nije prihvatao poraz".

Trener Stevan Karadžić je bio ubeđen da će od Rakočevića postati veliki igrač.
"Oponašao je Džordana, kao i svi klinci. Za broj patika, Džordan je nosio 13. Rakočević je nosio broj manje, ali u to vreme i on je kao nosio 13, baš kao Džordan. Bio sam pomoćni trener u Crvenoj zvezdi. Igor kao junior ulazi u prvi tim i već je dobijao šansu koju je zasluživao. U sezoni 97/98 on je već standardni član petorke, jedan od najboljih i 98. osvajamo titulu prvaka posle dugo godina".

Bio je Rakočević borac na terenu, ali je i neko ko je živeo za košarku.Ž
"Ja sam se uvek igrao košarke. Meni do srednje škole uopšte nije bilo bitno gde ću igrati, koliko ću novca zaraditi, već da igram košarku i da je meni lepo. Smatram da čovek ne može u jednoj sferi života da bude lenj i neprofesionalan, a u drugoj posvećen. Ako nešto radim, onda ću to da radim maksimalno, tako je i sa košarkom. Uvek sam se trudio da budem najaktivniji na terenu. Kao klinac, voleo sam sportske automobile i želeo sam od prvog ozbiljnijeg novca da kupim BMW-a, izloženog na sajmu u Ženevi. Bukvalno sam ga odatle kupio, pa je morao da se uveze. Počelo je bombardovanje, ali nisam mogao da izdržim. Otišao sam po njega i vozio ga, iako su svirale sirene. Bila je ludost, ali sve u svoje vreme".

S druge strane, Guroviću narandžasta lopta nije bila prvi izbor, ali je postala najveća ljubav.
"Otišao sam na fudbal dva treninga i nešto mi se nije svidelo, da li to blato ili šta već. Sećam se kako je došla košarka. Bila je to 1987. ili 1988. utakmica Partizan-Cibona ili Jguoplastika. Tada sam prvi put video košarkašku loptu i ljubavi između mene i nje traje do dan danas. Na utakmici protiv Radničkog s Detelinare Grk Dimitris Maras, koji je studirao u Novom Sadu i pričao srpski, me je sačekao posle utakmice i pitao da li bi išao u Grčku. Rekao sam da bih, ali me je slagao, pošto je rekao Olimpijakos, a na kraju je bio Peristeri. Znam da je Olimpijakos crveno-beli, a ulazim u salu i ono plavo-žutu. Rekoh "Pa ovo nije Olimpijakos", a on "ako budeš dobar, onda ćeš jednog dana ići u Olimpijakos". Razmišljam da li je moja mama bila luda ili hrabra što me pustila, niti zna gde idem, spavam ili šta ću da obučem".

Istakao je Gurović da je reprezentacija u Indijanapolis otišla svesna svojih kvaliteta.
"Otišli smo na Svetsko prvenstvo puni sebe, kao prvaci Evrope, dok su svi želeli da nas skinu i sad treba da se braniš. Krenuli smo loše, jer je hemija bila poljuljana. Mislili smo da ćemo lako proći grupu, gde smo izgubili od Portorika i Španije. Onda je Vlade Divac uzeo palicu, okupio nas i održao par sastanaka".

Nije Rakočević dobijao mnogo šanse u Indijanapolisu, ali je naveo kako su ga reči Svetislava Pešića motivisale
"Bilo je jakih karaktera, koji su navikli na neke svoje rituale, kasno leganje i slično i to mora da se poštuje u nekoj meri, jer ne funkcionišemo svi isto. Bilo mi je dosta teško 2002. godine, jer sam bio fizički dosta spreman. On (Svetislav Pešić) se odlučio da igraju dva pleja pre mene, jer sam ja u neku ruku i strelac. Međutim, kada smo izgubili dve utakmice, on je rekao nešto što je meni više značilo nego da sam igrao. Rekao je "Evo, pogledajte ovog dečka, kako radi, ćuti i trenira, a igra manje od svih vas. Na njega se ugledajte. Greška je, on je trebalo više da igra". Meni je u tom momentu to bilo ceo svet i popunilo mi prazninu neigranja".

Utakmica protiv Amerikanca je jedna od najboljih za Gurovića u njegovoj karijeri, a nekadašnji reprezentativac se prisetio šta im je pre meča prolazilo kroz glavu.
"Argentinci su uglavnom svi osim Đnobilija igrali u Španiji. Imali smo dosta igrača i kod nas koji su igrali u Španiji i onda smo pomislili ako su oni uspeli da ih dobiju i to sa 20 razlike, pa što ne bi i mi".

Pešićev govor je prema Rokčevićevim rečima bio taj koji je motivisao igrače do krajnjih granica.
"Sećam se sastanak, gde je Kari Pešić pokušao iz nas da izvuče sav bes i gnev. U toku sastanka je bukvalno pao na pod i vikao "umrite na terenu, borite se do zadnjeg dana". Sada je malo smešno kako je čovek od 50 godina to radio, ali mi smo sa tog sastanka izašli potpuno prebledeli i šokirani. Dalo je to efekta i protiv Amerikanca smo svi izašli kao zveri".

Novinar Vladan Tegeltija je takođe otkrio šta je sve prethodilo kultnom meču u Indijanapolisu, kao i svemu onom u toku meča..
"Divac je bio taj koji je rekao Kariju "OK, da li si sve ispriča? Jesi, sad malo ja". Onda je to bilo ono ljudi ja koji sam ovde u Americi znam šta je ovo, znate li vi šta značite za ove iseljenike i slično. Imao i ono kultno da je Gurović širio neviđeni optimizam i rekao Kariju za Milera "Ja ću ovog da stavim u džep. Gledao sam meč među navijačima i ta mešavina emocija, suza među našim iseljenicima. Kada su oni promašili onaj šut za tri, mi smo bili skamenjeni zašto niko ne pravi faul, već ih puštaju da šutnu. Onaj let lopte ću pamtiti, a onda slavlje, ludilo na ulici i vidiš koliko je tim ljudima tamo značilo.".

(1,70) Partizan Mozzart Bet (14,5) Crvena zvezda (2,55)

Gurović je to i uradio sa jednim od najboljih trojkaša svih vremena.
"Za mene je bilo fascinantno da igram protiv njega, jer sam ga gledao kao klinac, ali kada je stao pored mene, sve to se promenilo. Imam tu dozu bezobrazluka i kada sam ga snimio, rekao sam "E, nećeš tako, majstore". Dao mi je šest poena. Dao sam tri vezane trojke, plus jedna iš ćoška, koja nije bila vezana. Kako je došla lopta do mene, ja sam morao da je šutnem. Neka energija mi je rekla da moram, a to me je Bog na gradio za sve ono što sam radio. Setio sam se Milana klinca, koji je otišao u Grčku i naporno radio".

Milan Gurović i Redži Miler (Foto: Starsport)

Umalo da se naša reprezentacija oklizne na Novi Zeland, ali je ta mina izbegnuta.
"Protiv Novog Zelanda je bilo potcenjivanja. Kada vidite Peru Kameruna, koji kao da je iz pečenjare izašao, a on žargonskir rečeno krenuo da nas siluje. Dejan Koturović je odigrao fenomenalno tu utakmicu i vratio nas u život", rekao je Gurović.

Filane sa Argentinom je bilo kultno.
"Nismo mi tad pratili Pan-američke igre. Evo i sada kad kažeš Argentina, ne odaje utisak sile, kao u fudbalu. Sećam se da je na minus 15 Kari pozvao tajm-aut i da je Bodiroga krenuo da viče kako dobijamo ovo. Bodiroga je na celom prvenstvu šutnuo 10 trojki, a onda je u poslednja dva minuta dao tri trojke", počeo je priču o finalu Karadžić

🎁🎁🎁🎁🎁

Uđi u Mozzart Sport FAN ZONU. Čitaj, igraj, osvajaj!

🎁🎁🎁🎁🎁

Istakao je Gurović da je bilo strahovito teško.
"Stalno smo bili u zaostatku osam do 10 poena. Ozbiljne probleme su pravili našim centrima, a onda je Dejan Bodiroga kapitenski preuzeo stvari u svoje ruke i zahvaljujući tom čoveku i legendi živoj, doduše i Peđa Stojaković je dao neke krucijalne poene. Međutim, onda kada je bilo ključno, dečko iz Zrenjanina je pokazao kako treba".

Rakočević o finalu.
"Iznenadio me Kari tada, jer me ubacio u trećoj četvrtini da igram utakmicu koju sam toliko želeo. Neko moje sećanje je da smo imali dosta i sreće, ali nekad to u sportu moraš da imaš. Mi smo to imali, jer Đinobili nije bio na 100 posto, a neki naši momci su zablistali".

Slavilo se dugo posle pobede nad Argentinom.
"U Čikagu je bilo neverovatno slavlje. Ima neka zgrada koju zovu Beograđanka u kojoj žive mahom Srbi. To je bilo takvo slavlje. Bio je tu neki dečko iz Srbije koji je živeo u Americi tri godine, a da nije znao Engelski. Rekao je "Pa ja živim sa Srbima, radim sa Srbima i ne znam". Tim ljudima šta je to tamo značilo slavlje u i oko Beograđanke, to je bilo nezaboravno. Kada smo dolazili Saša Đorđević je bio prvi koji je čekao. Nije se čekalo u holu aerodroma, već ispred aviona. Ostalo mi je to u sećanju kakav je bio kult reprezentacije, da su dočekivali momke kod aviona", rekao je Tegeltija.

Gurović je bio impresioniran dočekom.
"Kod Skupštine je prema nekim izveštajima bilo 150.000 ljudi. Tada smo svi kao trebali nešto da kažemo, a meni je lakše da igram pred publikom i da me gleda 7.000.000 ljudi, a da ja njih ne vidim. Međutim, da ja izađem pred 150.000 ljudi i da se obratim, imao sam tremicu".

Ostaće ovaj rezultat zlatnim slovima upisan u istorijske knjige naše košarke, a mi se nadamo da ćemo možda već vrlo brzo biti u prilici da se pohvalimo da smo ponovo prvaci sveta.