INTERVJU - Vladimir Micov: Plej-of realan domet; postoji bojazan zbog finansiranja, ne znamo šta nas čeka

Šta je najvažnije za taj posao?
"Dobro pitanje. Imam bogato igračko iskustvo i većinu stvari, što stalno govorim, sagledavam iz ugla igrača. Želim da ih razumem sa igračke strane. Istovremeno, imam određenu poziciju i mogućnost da učestvujem u odlučivanju, pa štitim i interese kluba. Ali želim da razumem i stranu igrača. U dogovoru sa Penjarojom, kao i ranije dok sam radio u Galatasaraju i Metalcu, ponekad se uključim savetom. Daleko od toga da želim da budem trener. Ne želim da ulazim u njihovo dvorište, na teren, i da glumim trenera. Ali nekada dam sebi slobodu da sa strane povučem igrača i kažem mu nešto, ukažem mu na ono na čemu bi mogao da radi, šta je dobro, a šta loše. Treneri su mi dali tu slobodu. Ponavljam, ne ulazim u njihov posao i ne želim da budem trener, ali su mi, zbog mog igračkog iskustva, dozvolili da se uključim u taj savetodavni deo".

Nije prošlo mnogo od završetka vaše karijere, a saglasićemo se da se evropska košarka u poslednjih desetak godina mnogo promenila. Da li se promenila i struktura igrača, kao i njihov značaj u odnosu na trenere i ekipu? Da li je Evroliga postala liga igrača, kao NBA? Koliko je danas teže prići igraču i razgovorom izvući ono najbolje iz njega?
"Definitivno se promenila. Pre svega, promenio se broj utakmica. Recimo, kad sam bio u CSKA, zajedno sa finalnom utakmicom na Fajnal-foru odigrali smo 31 utakmicu. Sada ih imate mnogo više samo u regularnom delu, pa na to dodajte plej-of, Fajnal-for i domaće prvenstvo, gde takođe ima mnogo ekipa. Poslednje godine u Milanu odigrao sam 96 zvaničnih utakmica. Što se igrača tiče, ima mnogo više Amerikanaca, a košarka se znatno ubrzala. Često čekamo igrače koji budu otpušteni iz NBA klubova, koji dolaze iz Razvojne lige ili su imali priliku da odigraju nekoliko utakmica u NBA. Kada stignu u Evropu, praktično ne znaju ni gde je Evropa, gde je Srbija, šta su Partizan i Zvezda. Potreban im je ozbiljan period adaptacije – i da se oni priviknu na nas i da se mi priviknemo na njih. U razgovorima s njima shvatio sam da mnogi zaista ne znaju ko smo mi. Evo, ja sam imao neku karijeru u Evroligi, a oni o tome ne znaju ništa. To su nove generacije. Šta god da im kažete, nekada reaguju u fazonu: 'Ma, ko si ti? Ja ću biti bolji od tebe.' Imao sam takvih problema čak i sa mlađim igračima u Metalcu. Verovatno ni oni ne znaju ko smo i šta smo. Možda im roditelji nešto kažu, pa onda shvate da savet ili kritika dolaze od čoveka koji je nešto prošao i koji ima pravo da im to kaže. Mnogo se sve promenilo".

PARTIZAN POSLE ŽELJKA: RANJEN KLUB I BORBA ZA POJAČANJA

Vladimir Micov (©Mozzart Sport)

Ako novac ostavimo po strani, kako izgledaju pregovori sa igračima koji prvi put treba da dođu u Evropu? Kako ih ubedite da izaberu baš Partizan? Znamo da je klub letos imao problema sa dovođenjem pojedinih igrača, poput Armonija Bruksa i Vendela Mura, za koga se govorilo da je praktično dogovoren, pa je završio u Virtusu. Kako je izgledalo leto i kojim argumentima pristupate tim igračima?
"Tokom leta imali smo činjenično stanje nastalo odlaskom Željka, pa dolaskom Penjaroje i puštanjem nekoliko igrača, kako bi se pročistio roster i promenila loša atmosfera koja je tada postojala. Ja to gledam kao neku vrstu ozdravljenja posle loših situacija. Očigledno je sve to uticalo i na dovođenje velikih igrača i velikih imena. Kao što se mi raspitujemo kod drugih klubova i agenata i pokušavamo da skupimo što više informacija o igračima, tako su se i potencijalna pojačanja očigledno raspitivala i čula kakva je bila situacija. Verovatno je i to uticalo na njihove odluke. Moguće je da su pojedinci birali druge sredine čak i kada je Partizan u tom trenutku mogao finansijski da ponudi više".

Moramo da pitamo - da li su igrači koji su otišli iz Partizana, odnosno koji su pušteni, vodili neku negativnu kampanju protiv kluba?
"Ne znam kako bih to rekao. Došao sam u klub na početku ove sezone. Do tada sam, naravno, čitao i pratio šta se dešava. Imam i svoje informacije, poznajem ljude i komuniciram sa njima, ali ne bih ulazio u te detalje. Kao što se mi raspitujemo kada želimo da dovedemo nekog igrača, tako i igrači međusobno razgovaraju. Sigurno je bilo kontakata i pitanja. Tako je uvek. Uvek će biti zadovoljnih i nezadovoljnih igrača. Svako ima svoje poglede i razmišljanja. Da li je to uticalo? Verovatno jeste".

Koliko je uticalo? Da li je neko, recimo, govorio da je u Partizanu nestabilno?
"Ne znam to konkretno, mogu samo da pretpostavim. Neko će o nečemu reći jedno, neko drugo. Uvek sam govorio, a to je povezano sa ovom temom: kao igrač možeš da budeš u najboljem gradu, recimo u Barseloni, pored mora, ili u Atini. Ako ne igraš, tebi je sve loše – i grad, i trener, i sve ostalo. 'Katastrofa, trener me ne voli, kakva plaža, kakvo more, sve je užas.' A ako igraš, onda ti je, recimo, Kantu, gradić sa 35.000 stanovnika, gde smo igrali Evroligu i imali vrhunsku atmosferu i rezultate, maltene najbolji grad na svetu. I tvoja pozicija u ekipi je odlična. Ja sve to vezujem za sportske rezultate. Ako si uspešan, ako igraš i osećaš da te ekipa koristi na pravi način, svi zajedno rastete, i kao tim i kao klub. Nema loše sredine. A ako gubiš i trener te ne stavlja u igru iz raznoraznih razloga, sve ti smeta. Onda te neko pozove i pita: 'Kako je tamo?', a ti kažeš: 'Ma, sve je loše. Trener je ovakav ili onakav, ekipa je loša, atmosfera je loša.' To je jednostavno lančana reakcija. Bar ja tako gledam".

Da se vratimo na dovođenje igrača ovog leta. Bilo je i onih koji su na kraju ipak došli. Kako je tekao taj proces? U javnosti se osećala i nervoza zbog pitanja kada će i koji igrači stići.
"Jeste. Nekoliko puta sam već rekao da razumem i navijače i javnost. Ništa gore nego kada na početku sezone odmah imate povredu. U našem slučaju, Derek Vilis se povredio na prvoj utakmici i usledila je pauza od šest-sedam nedelja. Nije nimalo lako. Ne možemo unapred da imamo gotovu listu i samo da kažemo: 'E, dobro, sada ti upadaj.' Nerealno je i da dovodimo igrače samo da bismo ih doveli i zadovoljili javnost. Ako taj igrač posle bude igrao loše, opet ćemo mi biti krivi. Zato svemu pristupamo pažljivo. Posle svega što se dešavalo tokom leta, sigurno smo i budžetski limitirani. A što se tiče pristupa igračima koji prvi put dolaze iz Amerike, trudimo se da što ranije suzimo listu potencijalnih pojačanja, počnemo komunikaciju sa njima, njihovim agentima, eventualno i klubovima, i pokušamo da budemo prvi u redu ako budu otpušteni iz NBA. Da Partizan bude prvi na njihovoj listi. Da nekim čudom izaberu nas ispred Olimpijakosa, Reala ili Fenerbahčea, koji možda mogu da ponude dva-tri puta više novca".

MOZZART RELAX radi za tebe – Tvoj tim povede sa 16 razlike, i tip kec ili dvojka je odmah dobitan

Kako uspevate u tome? Koliko je to poslovna tajna?
"Nije poslovna tajna. Ne mislim da sam pokupio svu pamet ovog sveta, daleko od toga. I dalje sebe smatram neiskusnim na ovoj poziciji. Bogato igračko iskustvo imam, to je sigurno. Ali ne razmišljam kao neko ko je sišao iz kancelarije neke firme. Bio sam na terenu i dugi niz godina igrao profesionalno. Imam neke svoje pregovaračke cake, načine da pristupim igraču i da mu nešto kažem. Naravno, tu je i trener. Ja nisam trener i mogu da objasnim igraču, iz svog ugla, gde dolazi i kakva mu je predviđena uloga. Ali na kraju trener mora da razgovara s njim i objasni šta konkretno očekuje od njega, na čemu će raditi i kako će ga koristiti. A od igrača zavisi kako će se adaptirati na Evropu. Većina onih koji su bili na našoj listi sigurno se, manje-više, nalazila i na listama drugih klubova".

Da li je ideja bila da se pronađu igrači koji će biti podrška Karliku Džonsu, da se napravi ekipa oko njega? On je definitivno najbolji igrač tima, produžio je ugovor i mnogo toga se vrti oko njega. Da li ste se time vodili dok ste tražili pojačanja?
"I jeste i nije. Nije, pre svega, zato što je prošle godine, kada se Karlik povredio, Partizan počeo da igra loše. Iskreno, nisam za to da se ekipa gradi samo oko jednog igrača. Ne daj Bože da se on, uz ovaj ludi kalendar, povredi – šta onda? Naravno, Karlik je maltene najbolji ili jedan od najboljih igrača Partizana, ali i dalje tvrdim da je košarka timski sport i da ne treba govoriti samo o pojedincima. Svakako se pri sastavljanju ekipe vodi računa o tome ko će se kako uklopiti. Karlik je plejmejker i svi treba da se uklope i u njegovu igru. Ali istovremeno razmišljamo i o tome kako će ostali reagovati ako dođe do njegove povrede, kako mogu da pokriju više pozicija. Upravo sada imamo problema sa povredama, zbog čega svi moraju da izađu iz svoje zone komfora i igraju i na drugim pozicijama. Mislim da je velika prednost kada imate igrače koji mogu da pokrivaju više mesta u timu".

Znamo da treneri imaju važnu ulogu u sastavljanju ekipe. Koliko je ovaj tim pravljen po ukusu Đoana Penjaroje, a koliko je reč o klupskim odlukama, pa trener posle treba da bude, uslovno rečeno, izvođač radova?
"Ne, nije tako. Kako ja gledam svoju poziciju, to sam govorio svim trenerima: moramo da budemo, kako se kaže na engleskom, on the same page, na istoj strani. Nisam ovde da radim treneru iza leđa, iako bi možda moja pozicija tako nešto dozvoljavala. Svi igrači koji su na radaru Partizana, mene i Paspalja, prolaze kroz naš filter. Gledamo ih, razgovaramo o njima, a na kraju sednemo sa trenerom i stručnim štabom i razmotrimo šta je najbolje u trenutnoj situaciji: ko bi se uklopio uz Karlika, ko odgovara trenerovoj filozofiji i šta ekipi nedostaje. Čak i kada se odlučimo za nekog igrača, to ne znači da ćemo ga dovesti. Zbog situacije u Americi često čekamo da vidimo ko će ostati bez NBA ugovora. Zato se možda na nekoga čeka i mesec dana. Povrede su nas dodatno ubrzale, a javnost je, razumljivo, pitala: 'Kada će više pojačanja?' Da su svi od septembra bili zdravi, mislim da se ta priča ne bi toliko gurala u novinama", priča Micov i dodaje:
"Bilo je slučajeva da izaberemo igrača, a on odluči da ostane u NBA, da sačeka dvosmerni ugovor ili ode u Razvojnu ligu, jer mnogi i dalje misle da im je bolje da ostanu u Americi. Verovatno žele da ostanu na oku NBA klubovima. Zato ni kada izaberemo igrača za koga smatramo da najbolje odgovara Partizanu ne mora da znači da ćemo uspeti da ga dovedemo".

Kakva je trenutno pozicija Partizana na evroligaškom tržištu? Da li je odlazak Željka Obradovića oslabio pregovaračku poziciju kluba? Prethodnih godina Partizan je dovodio elitna, već dokazana imena, igrače iz petorki Reala, Barselone i Armanija, a sada uglavnom dolaze igrači koji tek treba da se dokažu na ovom nivou, uključujući i one iz NBA. Koliko je bilo teško sastaviti tim ovog leta?
"Rekao sam na početku emisije da je odlaskom Željka klub ostao prilično ranjen, iz raznoraznih razloga. On je bio ovde skoro četiri i po godine. I javnost i ekipa navikli su se na njega, a njegovo ime se, naravno, koristilo i u pregovorima. Kada vas pozove Željko, najtrofejniji trener Evrolige, i kaže da želi da vas trenira, maltene je pola posla već završeno. Posle ostaje razgovor o novcu i finansijama. Njegovim dolaskom napravila se i neverovatna atmosfera među navijačima, Arena je konstantno bila rasprodata, i u ABA ligi i u Evroligi. Sigurno je sve to pomagalo. Odlaskom Željka i pojedinih igrača reputacija kluba je, verovatno, donekle narušena. Klub je bio ranjen, a sada radimo na njegovom ozdravljenju. To je uticalo i na pregovore i na mogućnost da ovog leta dovedemo neka velika imena. Međutim, promenili smo pomalo filozofiju igre i mislim da igramo odličnu košarku, uprkos svim povredama koje su nas zadesile od početka sezone. Sezona je duga, ali mislim da smo trenutno na veoma dobrom nivou i mi u klubu smo zadovoljni. Rekao bih da je jedino poraz od Asvela u Lionu bio kiks. Sve ostalo je, po mom mišljenju, bilo očekivano".

Igrači koji su došli pronašli su dobre uloge. Pre svega, tu je Hejs, koji je trenutno možda i najbolji defanzivac među centrima u Evroligi. Stivens igra veoma dobro, Pajola je iznenadio mnoge koji su se pitali zašto ga je Partizan izabrao, a tu je i Vildoza. Deluje da svi igraju možda i svoju najbolju košarku.
"Ekipa je pažljivo birana prema filozofiji trenera Penjaroje. Svi ti igrači imali su dobre uloge i u prethodnim timovima, ali, kao što smo pričali tokom leta, nijedan nije bio neko preterano zvučno ime. Ne govorimo o najboljem starteru Evrolige, igraču koji je bio na Fajnal-foru, pa je Partizan nekim čudom uspeo da ga uzme. Ali, kao što stalno tvrdim, košarka je timski sport. Veoma je bitno da se svaki igrač oseća važnim na terenu, da da svoj maksimum i da se sve to uklopi u sistem, pa da ekipa igra dobro. Mislim da to i pokazujemo. Pre svega igramo odličnu odbranu, a u napadu lopta ide, kreće se, i tačno se zna ko koju poziciju pokriva i šta treba da radi na terenu".

POVREDE, DŽABARI PARKER I AMBICIJE PARTIZANA

Vladimir Micov sa voditeljima podkasta "4x10" (©Mozzart Sport)

Da li je ekipa kompletirana?
"Uvek smo aktivni na tržištu jer je sezona duga, a povrede su, nažalost, deo sporta. Ne dešavaju se samo nama, i druge ekipe imaju iste probleme. Ali ograničeni ste budžetom, a postoje i pravila o tome koliko igrača u određenom trenutku možete da registrujete. S jedne strane razumem javnost, a s druge mi nije jasno da se, čim se neko povredi, odmah traži novo pojačanje. Ne može ni tako. Šta ćemo kada se jednog dana svi, nadam se, oporave i budemo kompletni? Onda imamo previše igrača. Naravno, jesam za dugu klupu, jer ovakav kalendar zahteva da kombinujete Evroligu i ABA ligu, odmarate pojedince i rotirate sastav. Ali morate da vodite računa o svemu".

Ipak moramo da postavimo potpitanje - u trenutnim okolnostima, da li Partizanu treba još jedan igrač na nekoj poziciji?
"Misliš ako smo svi zdravi?"

Ne, na današnji dan, kada znamo da su neke povrede lakše, a neke teže.
"Na današnji dan – da".

Dakle, potreban je još neki igrač? Na kojoj poziciji, verovatno na četvorci ili petici?
"Da. U ovom trenutku imamo dva povređena centra i četvorku koja se vraća, a sada će već sedma nedelja njegove pauze".

Kako napreduje njegov oporavak?
"Dobro. Naš medicinski štab dobro radi svoj posao, ali to je specifična povreda, ligament na stopalu, koji je konstantno pod opterećenjem. Derek Vilis je nosio zaštitnu čizmu, tako da mu je noga praktično bila fiksirana kao u gipsu. Sada sve to treba ponovo pokrenuti i aktivirati, uz nadu da neće biti neželjene reakcije tokom oporavka. Nadam se da će se veoma brzo vratiti".

Nekoliko puta si pomenuo finansijska ograničenja. Šta to konkretno znači? Da li je slučaj Džabarija Parkera opteretio Partizan ili je budžet manji nego prošle godine? Da li klub, recimo, ne može da plati tri miliona za nekog igrača?
"Ne mislim na to. Govorim o onome što se dešavalo tokom leta, a dešava se i sada, kada čekamo igrače koji eventualno neće ostati u NBA. Pregovaramo i trudimo se da budemo prvi na njihovoj listi ako odluče da dođu u Evropu, da izaberu Partizan. A dogodi se da se nama svidi neki igrač, pa se za njega zainteresuju i Barselona ili Olimpijakos, koji nude nenormalne pare. Mi tu ne možemo da se takmičimo. Na to mislim kada govorim o ograničenjima. Pokušavam da igraču objasnim da će kod nas možda više igrati, kakvi su navijači Partizana, kakva je Srbija, da mu boravak ovde može pomoći da posle jedne sezone ode u još veći klub. Pokušavam da im pokažem da nije sve odmah u novcu, da će novac doći. To su ipak mladi igrači. U Realu ili nekom drugom velikom klubu možda će igrati manje, sa manjom ulogom u rotaciji, dok bi kod nas imali veću ulogu i više minuta. To je možda drugačiji pristup, bar ja tako mislim. U tom smislu smo finansijski limitirani. Ako se više klubova zainteresuje za istog igrača, tržište često funkcioniše kao aukcija. Igrači se nude po Evropi, klubovi se javljaju da im trebaju četvorka, petica ili plejmejker i onda počinje nadmetanje – ko može da ponudi više. Sa nekim klubovima tu jednostavno ne možemo da se takmičimo".

Darko je pomenuo Džabarija Parkera. Kako ste na kraju rešili problem s njim? Kakva je bila komunikacija dok se tražilo rešenje?
"Sve je prošlo odlično, iskreno, bez problema. Jeste trajalo, to je sigurno. Bio je to, uslovno rečeno, problem koji sam nasledio i kojim sam počeo da se bavim praktično svakog dana. Potrajalo je, ali smo na kraju bez većih problema došli do sporazumnog raskida".

Šta taj sporazumni raskid suštinski znači? Pretpostavljamo da ne možete da nam otkrijete sve detalje.
"Dobro je i za klub i za njega. On je slobodan da traži novu sredinu, ako želi. Klub je uspeo nešto da uštedi, što je takođe bio jedan od prioriteta. To je suština".

Da li je Parker uopšte bio razmatran za ovu sezonu, kada se vratio iz Španije? Da li je u nekom trenutku postojala mogućnost da dobije još jednu šansu?
"Nije. Mogu pouzdano da govorim samo o periodu otkako sam ja došao u klub. Nasledio sam tu situaciju, a kada sam stigao rečeno mi je da Parker nije planiran za ovu sezonu. I to je bilo to".

Kako se ponašao tokom tog perioda?
"Super. Sve je prošlo bez ikakvih problema. Razgovaralo se i radilo na pronalaženju rešenja. On i njegovi agenti žele najbolje za njega, što je razumljivo, a mi sa svoje strane želimo ono što je najbolje za klub. Zato se to i zove sporazumni raskid. Obe strane su sele za sto. Jeste trajalo, ali smo na kraju uspeli da se dogovorimo, svi su malo spustili loptu i izašli smo iz toga dobro".

Verovatno se i on uželeo košarke.
"Jeste. Videćemo sada da li će nastaviti da igra".

Koji je cilj Partizana u Evroligi, a koji u ABA ligi? Šta vi u klubu očekujete od ove ekipe i kojim rezultatom biste bili zadovoljni?
"Mogu, naravno, da govorim u ime kluba, ali ja sam lično uvek ciljao na najviše, bez obzira na to da li je to bilo realno, skromno ili nerealno. Zašto? Ako mi, kao ljudi iz kluba, ne verujemo u najviše ciljeve, kako onda mogu igračima da kažem: 'Ljudi, moramo da osvojimo trofej'? Ne mogu da dovedem igrača i da mu kažem: 'Znaš, mi se borimo za plej-of, deseto mesto ili da ne ispadnemo iz lige.' Ne. Ja se borim za trofej, za titulu. Pokušavam da to usadim igračima i da osete tu vrstu pritiska, da svakog možemo da pobedimo. I Panatinaikos tamo, i Fenerbahče tamo, i Real tamo. Tako sam razmišljao tokom cele karijere i tako razmišljam i sada. Želimo sve trofeje, naravno: ABA ligu, KLS, Kup. Što se Evrolige tiče, ideja je plej-of, da se ne zavaravamo. Ne možemo odmah da kažemo da hoćemo da je osvojimo, neko bi rekao: 'Ljudi, vi ste ludi, to je nerealno.' Ali mislim da zaslužujemo plej-of. Ima mnogo ekipa koje ulažu daleko više. Ipak, finansije nisu pravo merilo. Godinama se pokazuje da budžet na papiru ne igra utakmice, nego igrači. Trenutno mislim da je plej-of realan domet ove ekipe. Sezona je duga i povrede mnogo remete planove, ali po načinu na koji igramo i kako funkcionišemo, verujem da možemo do plej-ofa. Voleo bih da ga igramo jer mislim da Partizan to zaslužuje".

Stigla su i dva igrača direktno iz Amerike, iz NBA lige. Kako ste zadovoljni njihovom adaptacijom? Itan Tompson je duže ovde, a Antonio Rivs je tek stigao. Utisak je da je Tompson možda mogao više da pokaže u dosadašnjem periodu, dok Rivs na momente pokazuje da bi mogao da bude veliko pojačanje.
"To je ono o čemu smo pričali. Svakom igraču koji prvi put dolazi u Evropu potreban je period adaptacije. Po mom iskustvu, to je otprilike dva-tri meseca. A ni posle toga niko ne može da vam garantuje da će uspeti. Često kažemo: 'Idealan je za Evropu, idealan za Evroligu', pa igrač dođe, a ispostavi se da se nije snašao. Bilo je takvih slučajeva. Nema garancija. Ovde se igra mnogo fizički zahtevnija košarka. Pre neki dan je i Peti Mils iz Asvela rekao da NBA i evropska košarka izgledaju kao dva različita sporta. Morao je da odgovori Gilbertu Arenasu, koji Evroligu nije gledao ni na televiziji. Zato je potreban period adaptacije".

Nastavlja sagovornik u dahu...
"Itan Tompson je s nama od početka septembra, ali je zbog reprezentacije zakasnio skoro dve nedelje na okupljanje. Rivs i Frenks su praktično tek stigli. Antonio Rivs je odigrao dobru utakmicu protiv Spartaka bez treninga, a Frenks je odigrao duplo kolo bez treninga. Sada mu je prva utakmica pred domaćim navijačima. Rivs je sleteo na dan derbija, došao na utakmicu i video atmosferu, baklje i sve ostalo. Bio je šokiran. Čitavu utakmicu je snimao, verovatno iz radoznalosti, i slao snimke u Ameriku. Upravo o tome pričamo. Ja potencijalnom pojačanju treba da objasnim gde dolazi i šta može da očekuje. Sve to utiče na njih i treba im vremena. Nadam se da smo dobro uradili svoj posao. Pretpostavljam da jesmo, da će to biti dobri igrači i da smo dobili ono što nam je trebalo – širinu u timu i bolje procente šuta za tri poena, koje sada imamo. Juče smo odigrali stvarno dobru utakmicu u napadu. Sigurno će trebati još vremena, ali samo da budemo zdravi. Nadam se da će svako igrati onako kako od njega očekujemo".

NEIZVESNOST OKO DRŽAVNOG NOVCA I BUDUĆNOST U EVROLIGI

Vladimir Micov (©MN Press)

Vi ste pre svega zaduženi za sportski deo, ali si unutar kluba, pa moramo da se dotaknemo i novonastale situacije u zemlji. Partizan, kao i Crvena zvezda, u značajnoj meri zavise od državnog finansiranja. Govori se da 30 do 40 odsto budžeta oba kluba dolazi direktno od države. Da li postoji neizvesnost ili bojazan da bi zbog promenjenih okolnosti moglo da bude problema sa nastavkom sezone?
"Hajde ovako. Kao što si rekao, zadužen sam za sportski deo. Naravno, komuniciram sa ljudima iz vrha kluba, ali je to više pitanje za njih. Iz mog ugla, da, sigurno postoji određena bojazan, ali sada jednostavno ne znamo. Nalazimo se u nekom tranzicionom periodu i ne znamo šta da očekujemo. Specifično je to što smo u godini u kojoj i Partizan i Zvezda pregovaraju o dobijanju franšize Evrolige. Koliko se sećam, trebalo je u novembru da se plati 12,5 miliona od ukupno 50 miliona, ali mislim da je to odloženo za februar, ako se dobro sećam. Ne bih voleo da sada neko dođe i kaže: 'Ljudi, ne želimo više da ulažemo u sport, nema više pomoći.' Ne bih voleo ni da zamislim takav scenario", otkriva Micov i ukazuje:
"To nije pitanje za mene, ali ta vrsta bojazni postoji jer ne znamo šta nas čeka. Ipak, sport je najbolji ambasador i mislim da politika ne bi trebalo da se meša. Da, mi jesmo državni klubovi, i Partizan i Zvezda. Dobijali smo pomoć države i, na sreću, i dalje je dobijamo. U kojoj meri i kolikom iznosu – to nije pitanje za mene i ne mešam se u taj deo".

Da proširimo priču o tih 50.000.000 evra za franšizu. Bili ste dugogodišnji evroligaški igrač i igrali u velikim klubovima, poput CSKA, koji je ulagao ogroman novac. Objektivno, ta ulaganja se nisu u potpunosti vraćala. U košarci praktično niko nije uspevao da bude na nuli. Odakle tolika potreba za trošenjem u Evroligi? Hapoel, na primer, ima budžet od 70.000.000 evra, a njihove utakmice u Botevgradu gleda sedamdesetak gledalaca. U jednoj utakmici na kojoj smo bili dali su 118 poena i odigrali savršeno, ali pred gotovo praznim tribinama. Ima još takvih primera. Ulaže se mnogo više nego ranije, iako ni stara, manja ulaganja nisu mogla da se vrate. Kako vidite tu promenu u evropskoj košarci i da li vredi dati 50.000.000 evra za franšizu uz očekivanje da će se taj novac kasnije vratiti?
"Volim da kažem da košarka u tom smislu nema matematiku, pogotovo kada govorimo o budžetima. Fudbal je profitabilan, a košarka nije".

Ali to ne sprečava ljude da troše ogromne količine novca.
"Verovatno su u pitanju velika ljubav i podrška. Govorio sam i ranije: ko god daje svoje pare za košarku, kapa dole. Bio sam u takvoj situaciji i poslednje sezone sa gospodinom Bokanom, kome sam isto to rekao. Svima koji ulažu svoj novac treba odati priznanje. Kada sam bio igrač, znao sam ponešto o tome, ali se nisam mešao. Moje je bilo da igram. Sada sam iza scene, u upravi, imam funkciju i uključen sam u tu priču. Ali ni sada ne želim previše da čačkam niti da pitam koliki su nam prihodi, kolika je zarada i da li sve to ima ekonomskog smisla", kaže direktor crno-belih i nastavlja:
"Iz mog ugla, košarka i te kako ima smisla. Meni je košarka mnogo lepši i bolji sport od fudbala. Svaka akcija nešto donosi. Čak i ljudi koji uopšte ne prate sport umeju da kažu da je košarka lepa, jer stalno ima akcije, poena i nečeg novog. A fudbal možete da gledate 90 minuta, da bude 0:0 i da utakmica bude ružna. Iskreno, zašto bi taj čovek iz Izraela davao 70 miliona? Verovatno postoji neka velika, možda i preterana ljubav. Sigurno i želja za trofejom, da se kaže da je on to uradio. Ali kada toliko ulažete, niko vam ne garantuje uspeh. Ima klubova koji su godinama ulagali, a nisu uradili ništa veliko. Hapoel ranije praktično nije bio na košarkaškoj mapi, a sada se polako pojavljuje, ulaže nenormalan novac. Opet, to mu ne garantuje titulu".

Hapoel smo naveli samo kao jedan primer. Tu je i Panatinaikos, a šta sada radi PAOK?
"Ulaže. Sada PAOK, pa Aris u Evrokupu, potencijalno i Bahčešehir... Sve više novca ulazi u košarku".

PAOK bi, recimo, mogao da ugrozi Zvezdu i Partizan. Pominju se iznosi od preko 100.000.000 evra za franšizu, a Evroligi je tolika količina novca svakako primamljiva.
"Ne sviđa mi se taj pristup, o kome se govorilo i pre nekoliko godina. Sve izgleda kao na pijaci. Dubai, čini mi se, dobije pet godina, a Partizan i Zvezda tri. I onda bukvalno kao na pijaci: ko ima više para, neka da. Hajde da gledamo i istoriju klubova, navijače, rezultate. Sada se pominje i ekipa iz Abu Dabija. Ako i oni dođu, šta će se onda dogoditi? Po nekim kriterijumima sve se potpuno menja".

Dolazimo do toga da Makabi igra pred praznom halom, Hapoel takođe, Dubai pred oko 3.000 gledalaca, odnosno pred polupraznim tribinama. Naravno, Makabi bi u normalnim okolnostima igrao pred punom dvoranom, ali Hapoel je i u Tel Avivu imao utakmice na kojima je bilo oko 5.000 gledalaca u hali od 10.000. To nije uobičajeno tržišno funkcionisanje. A klubovi sa velikim budžetima mogu ozbiljno da ugroze budućnost Crvene zvezde i Partizana u Evroligi.
"Slažem se. Ali na ljudima iz vrha našeg kluba, koji se time bave, jeste da iskoriste pregovaračke sposobnosti, uz garancije našeg marketinga, ljudi koji ulažu u košarku i pomoć države. Da budemo ravnopravan takmac svima njima, da možemo da igramo Evroligu i da Evroliga izabere Partizan i Zvezdu kao svoje članove".

Mislite li da će Evroliga ceniti ono što Zvezda i Partizan donose, osim samog novca?
"Verovatno imaju neke svoje kriterijume. Naravno, na kraju su tu i pare. Zavisi ko kako gleda na stvari i koji kriterijumi su mu važni. Iz ugla naše zemlje, ja zaista smatram da oba kluba zaslužuju mesto. Pogledajte 20.000 ljudi na tribinama, ozbiljnu istoriju, rivalitet, derbi, gde su Partizan i Zvezda bili ranije, a gde su sada. A onda pogledajte neke novije klubove, bez navijača, bez velike istorije i trofeja. Koji kriterijumi imaju prevagu? Nisam baš siguran da svi sagledavaju iste stvari".

OD BUDUĆNOSTI DO MILANA: KARIJERA BEZ KAJANJA

Vladimir Micov (©MN Press)

Da pređemo malo na vašu igračku karijeru. Nastupali ste za velike klubove. Gde vam je bilo najlepše i gde ste se najbolje osećali?
"Iskreno, svuda sam se lepo osećao, osim u Baskoniji. Nadovezaću se na ono što sam ranije rekao. Tokom karijere, zahvaljujući dobrim igrama, skoro svakog leta sam imao priliku da biram. Imao sam po nekoliko ponuda na stolu i mogao da odlučim gde ću da odem. Novac me nikada nije toliko vukao. Važan jeste, ali nije bio presudan. Uvek sam gledao koji je klub, kolika je njegova veličina, kakve su mu ambicije, a onda i kakav je grad i postoje li direktni letovi za Beograd. Ja sam iz Beograda, dete sam Beograda, obožavam Beograd i Srbiju. Uvek sam gledao, ako se ukaže prilika za dva-tri slobodna dana, mogu li da se vratim kući. I to sam uzimao u obzir kada sam razmatrao ponude. Gde god sam igrao, stvarno sam imao uspeha i osvajali smo trofeje. Ali ako baš moram da izaberem, rekao bih Milano, gde sam proveo četiri godine. Legenda sam kluba, primljen sam i u njegovu Kuću slavnih. Pred kraj karijere igrao sam sa njima i na Fajnal-foru, na kome Milano do tada dugo nije bio. Kada sagledam i klub i sebe tokom tog perioda, izdvojio bih Milano".

Da li je Andrea Trinkijeri u Kantuu bio najvažniji za vaš proboj u vrhunsku evropsku košarku?
"Iskreno, pre bih rekao da je to bila Budućnost. Posle dve-tri godine lutanja, kao mlad igrač, zbog situacije kod nas, sa 20 godina sam otišao u Budućnost. Tada je Dejan Radonjić postao trener, tek je završio igračku karijeru. U Podgorici sam imao četvorogodišnji ugovor, koji mi je doneo stabilnost i kontinuitet. Posle druge godine došao sam u Partizan na poziv Duška Vujoševića, za Superligu i plej-of, na tri meseca. Međutim, imao sam važeći ugovor sa Budućnošću i morao sam da se vratim, jer nisu hteli da me puste. Postojala je komunikacija o tome da ostanem u Partizanu, ali ljudi iz Budućnosti to nisu dozvolili", rekao je Micov i nastavio:
"Odradio sam taj četvorogodišnji ugovor. Krenuli smo od domaće lige, potom igrali Jadransku ligu i Evrokup i iz godine u godinu rasli. Posle toga sam se probio u Evropi. Zato bih pre rekao Budućnost, pa tek onda Kantu".

Tokom karijere ste, po pravilu, radili sa veoma ozbiljnim trenerima.
"Jesam. Sa Trinkijerijem sam se susreo relativno rano, kada je i on bio na početku trenerske karijere. Dejan Radonjić je tek završio igračku karijeru kada je počeo da me trenira, a kasnije je postao najtrofejniji trener Crvene zvezde i jedan od onih koji su se najduže zadržali na klupi. Kratko sam radio i sa Duškom Ivanovićem, sa Trinkijerijem dve i po godine, sa Etoreom Mesinom u CSKA, Erginom Atamanom u Galatasaraju, sa Simoneom Pjaniđanijem i ponovo Mesinom u Milanu, a na kraju i sa Aleksandrom Džikićem u Budućnosti".

Trinkijeri vas je u Kantuu koristio i na mestu plejmejkera. Bila je to veoma zanimljiva ekipa.
"Jeste. Igrao sam plejmejkera i u mlađim kategorijama. Smatram da je to veliki plus za mladog igrača, jer nikada ne znate kako ćete se fizički razvijati, koliko ćete porasti i na kojoj ćete visini ostati. Zato svi treba da nauče da vode loptu, da igraju pik-en-rol. Naravno, ni pik-en-rol nije baš lako naučiti, to nije nešto što se savlada tek tako. U svim klubovima imao sam ozbiljnu ulogu i mnogo igrao pik-en-rol, naročito kod Atamana, Mesine i Pjaniđanija, ali i kod Trinkijerija i Radonjića. Stvarno sam bio raznovrstan igrač. Pošto sam visok 201 centimetar, dosta sam igrao i četvorku. Kada bi se dogodile povrede, pomerao bih se na neku drugu poziciju. Mislim da je to koristilo i meni i trenerima, jer su mogli da me koriste na više mesta".

Reprezentacija je možda ostala nedorečena priča u vašoj karijeri. Nije se sve odvijalo onako kako ste želeli ili kako se očekivalo. Šta se dogodilo?
"Ne bih rekao da je to problem. Ne bih ulazio dublje u analize i priče, prošlo je mnogo vremena. Svetsko prvenstvo u Španiji 2014. godine – desilo se šta se desilo i to je to. Od tada više nisam bio deo reprezentacije", priča Micov i dodaje:
"Posle me je pokojni (Dejan) Milojević zvao, međutim, već sam bio u ozbiljnijim igračkim godinama. Rekao sam: nisam igrao za reprezentaciju u najboljim godinama, pa nije realno da sa 34 godine dolazim i zauzimam mesto nekome mlađem. Stvarno sam mu zahvalio, a on mi je rekao: 'Vlado, pošteno, hvala tebi', i to je bilo to. Kasnije su postojali pozivi i od Kokoškova i Dejana Milojevića da se vratim, ali sam, iz svog ličnog uverenja, mislio da nema potrebe da zauzimam mesto mlađima kada već nisam igrao u najboljim godinama. Nisam želeo da se guram. Šta se desilo, desilo se. Igračima sam uvek želeo mnogo sreće i uspeha na prvenstvima. Vraćali su se sa srebrom i to je to".

Da li vam je žao zbog toga?
"Jeste, naravno da uvek postoji nešto zbog čega čoveku može da bude žao. Ali govorio sam i ranije: šta bi bilo kad bi bilo? Moglo je možda bolje, moglo je i gore. Često se šalim sa Dejanom Radonjićem, sa kojim sam veliki prijatelj. Poslednje godine u Budućnosti zvala me je Valensija, gde je trener bio Neven Spahija, ali Dejan tada nije hteo da me pusti. Posle dva meseca me je pustio. Šta bi bilo da me je pustio ranije? Otkud znam. Možda bi bilo bolje, možda gore, možda bih otišao prerano".

A, da li žalite zbog nečega što se desilo u karijeri?
"Zaista ni za čim ne žalim. Nisam tip koji stalno razmišlja šta bi bilo da sam prešao tamo umesto ovamo. Kao što sam rekao, gotovo svakog leta kada mi je isticao ugovor imao sam dobre ponude na stolu. Gde god sam odlučio da odem i igram, smatram da nisam pogrešio. U svim tim ekipama ostvario sam uspehe i osvajao trofeje. Nikada se nisam opterećivao time šta bi se dogodilo da sam izabrao neku drugu ponudu".

Na početku smo pričali o vašem sadašnjem poslu. Sličnu funkciju u Crvenoj zvezdi obavlja vaš nekadašnji saigrač iz CSKA, Miloš Teodosić. Da li razgovarate o tom novom životu i novom poslu?
"Slabo, iskreno. Ne viđamo se često. Oni su u Pioniru, a mi u maloj Areni. Kada i oni koriste Arenu, nekada se sretnemo i malo popričamo. Komuniciramo i oko termina, pokušavamo da jedni drugima izađemo u susret ako je moguće. Ali teško je, stalno se mimoilazimo. Imamo komunikaciju, naravno, ali ne ulazimo mnogo u detalje tog posla i ne razgovaramo često na tu temu".

I Nenad Krstić ima funkciju u Savezu. Vaša generacija je sada na odgovornim pozicijama u košarci. Kako se, iz perspektive bivših igrača, uklapate u novu košarkašku realnost, koja se dosta promenila u odnosu na vreme kada ste igrali?
"Mislim da je dobro i prirodno da se stvari menjaju, da dolaze novi, mlađi ljudi i neka nova energija. Naravno, to ne znači da stariji ljudi ne treba i dalje da rade. Mi smo daleko neiskusniji od njih. Košarka se mnogo promenila, ubrzala se, pojavile su se nove stvari i svi moramo da se prilagođavamo tim promenama. Zato mislim da je donekle prirodan splet okolnosti što sada mi dolazimo na te pozicije i sigurno mi je drago zbog toga", kaže Micov i zaključuje:
"Posebno mi je drago kada su to ljudi koji su imali dobre igračke karijere i važne uloge u evroligaškim ekipama. Teo je kratko bio u NBA, Krle je tamo proveo mnogo duže. Sigurno je da svoje bogato iskustvo mogu da prenesu dalje. Krle to radi u Savezu, gde je već dugi niz godina, a Teo u Crvenoj zvezdi".

ABA LIGA, 7. KOLO

Četvrtak

Spartak - Zadar 67:51
/Omić 11 - Ilić, Ros 15/

Subota

Krka - Igokea - 73:67
/Mahkovic 26 - Kovačević 13/

Borac Mozzart - Cedevita Olimpija 71:85
/Novak 14 - Škara, Hart, Kovan 16/

FMP - Budućnost 73:76
/Rebrača 28 - Molinar 19/

Ilirija - Beč 60:74
/Murić 13 - Šerfild 20/

Nedelja

11.00: (1,50) Kluž (16,0) Bosna (3,00)

13.00: (1,90) Partizan Mozzart Bet (hendikep -17,5) Studentski Centar (1,90)

Ponedeljak

18.00: Crvena zvezda - Slovan Bratislava

19.00: Široki - Cibona

20.00: (11,0) Mega (27,0) Dubai (1,05)

***KVOTE SU PODLOŽNE PROMENAMA***