INTERVJU - Vučević o “NBA bratu” Iguodali, iskustvu sa Garnetom, Ligi šampiona sa Zvezdom, Totiju, fobiji od vozova...

Nedavno je napunio 26 godina. Njegov životni put iz trenutne perspektive deluje posut laticama od ruža. Ali, kada malo dublje zađete u sve ono kroz šta je prošao, doći ćete do jednostavnog zaključka...

Priča Nikole Vučevića spremna je za kvalitetan dokumentarac.

Višegodišnji član Orlando Medžika iz senke je gradio karijeru i preskačući prepreku po prepreku stekao reputaciju jednog od najboljih centara u NBA ligi. Košarkaški zaljubljenici sa ovih prostora nisu bili u prilici da isprate razvoj supertalentovanog teškaša rođenog u švajcarskom gradiću Morž. Od druge do 13. godine živeo je u Belgiji. Sa 13 se vratio u Crnu Goru, iz koje je  2007. nastavio svoje školovanje i košarkaško usavršavanje u SAD.
"Četiri razreda srednje škole sam završio u Americi i upisao univerzitet Južna Kalifornija sa kojeg me je 2011. draftovala Filadelfija".

Od Švajcarske, preko Belgije, do Crne Gore. U najbezbrižnijem periodu odrastanja. Drugačiji način života, kultura, jezik…"Krivac" za čestu promenu lokacije bio je otac Boro, takođe košarkaš i član šampionske generacije sarajevske Bosne koja je u Grenoblu pokorila Evropu.
"Nije bilo lako, ali ni stresno, jer smo letnje i zimske raspuste provodili u domovini. Brzo sam se navikao u inostranstvu, stekao brojna prijateljstva i naučio francuski jezik koji mi je praktično kao maternji. Uz sve to, imam i belgijski pasoš, proputovao sam 'pola' Evrope kao mali… Tada se i ratovalo kod nas, pa sam imao i tu sreću da budem izolovan od svega toga".

Jedan od putnika strašne železničke nesreće kraj Bioča 2006. godine, kada je ugašeno više desetina života, bio je i Nikola, tada 15-godišnjak, koji je pukom srećom zaradio samo lakše telesne povrede.
"Bog nas je pogledao. Preživeli smo nesreću u kojoj je poginulo mnogo ljudi, između ostalih i moj saigrač. Bilo je i dece… Ne sećam se tačno svega i trudim se da ne razmišljam o tome. Bio sam nemi posmatrač i čekao trenutak kada će biti kraj. Prošao sam bez većih povreda, ali pojedinci koji su preživeli dan danas imaju zdravstvenih problema. Ružno iskustvo posle kojeg gledaš život na drugi način", priseća se reprezentativna "petica" Crne Gore i tihim glasom otkriva kako je izgledao sledeći put vozom. "Nekoliko meseci kasnije sam prvi put pokušao... Devojka i drugari, sa kojima sam išao na kupanje, pitali su me da li ću moći. Mislio sam da neće biti problema, ali kada sam stao ispred voza, identičnog onom koji je izleteo sa šina, krenulo je da mi se vrti u glavi. Pogubio sam se i umalo pao u nesvest. Odustali smo... Sledeći pokušaj bio je odlazak na pripreme sa seniorima Mornara. Uspešan i baš neprijatan. Prolazeći pored kobnog tunela stavio sam slušalice u uši, pojačao muziku do kraja i sagnuo glavu prema dole da ne gledam. Trudio sam se da ne razmišljam ni o čemu. Srećom, sve je prošlo kako treba. Uglavnom posle svega, izbegavam voz kao prevozno sredstvo".

Kada smo kod Crne Gore, kako objasnite ljudima u SAD gde je vaša domovina?
"Često kažem bivša Jugoslavija. Velika država koja se vremenom raspala na nekoliko manjih država. Dosta Amerikanaca me u poslednje vreme zaustavi i kaže da je bilo na krstarenju u Kotoru. Bude i onih koji ne znaju, pa im kažem preko puta Italije. Ako ni to ne 'upali', otvorim mapu na telefonu, pokažem i skratim muke i njima i sebi. Toliko sam dugo u SAD da ni ovde ne znam gde se svi gradovi tačno nalaze".

Srednju školu okončao je u Kaliforniji, a lokaciju nije menjao ni u potrazi za fakultetskom diplomom. Kratak izlet u Filadelfiju, koja ga je 2011. izabrala sa 16. pozicije u prvoj rundi, budi u 213 centimetara gorostasnom članu Medžika niz uspomena.
"Dosta njih mogu da nabrojim, ali jedna koja se izdvaja je pomoć Andrea Iguodale, tadašnjeg kapitena Siksersa. Svaki dan je razgovarao sa mnom, pitao me da li sam zadovoljan, kako se osećam… Zamislite, jedno takvo ime troši svoje vreme na klince, rukije. Nikada neću zaboraviti kada je ličnog krojača angažovao da trojici novajlija i meni sašije po tri odela. Kasnije mi je poklonio i sat. Nije poenta u satu i materijalnoj vrednosti, već pažnja koju mi je posvetio. U Orlandu je to bio Hidajet Turkoglu. Saveti i iskustva koje sam od njih 'pokupio' nikada ne mogu da se mere sa trenerovim. Jer prirodno je da saigrač iskrenije shvata saigrača. Naročito mlađi... ".

Ipak, plavo-bela "devetka" je simbol Vučevićevog uspeha. I dres u kojem je najjača liga na planeti osetila snagu balkanskog dečaka željnog protivničke "krvi" pred širokim auditorijumom.
"Kada sam na terenu, ne razmišljam previše ko je preko puta, već da pomognem timu koliko god je to u mojoj moći".

Sportsko "vaspitanje" potvrdio je odgovorom na pitanje da li bi voleo da se oproba u konkurentnijim ekipama i šta misli, kako bi se snašao...
"Verujte mi, nisam nikada razmišljao u tom pravcu. Orlando je, uostalom, bio učesnik NBA finala. Nikada ne znate šta može da se desi. Lično najviše cenim igrače poput Frančeska Totija, koji je celu karijeru proveo u jednom klubu, Romi, što je prava retkost.”

Strpljenje je, kao majka svih vrlina, prema Nikolinim rečima, ključ uspeha Evropljana u NBA.
"Nije lako naviknuti se na način igre, ritam utakmica i mnoge druge stvari koje se razlikuju od evropske košarke. U NBA, recimo, MVP Evrolige nema neku preteranu težinu. Čist primer je Nemanja Bjelica. Odličan igrač koji to pokazuje dugi niz godina. Od njega se traži da pokaže nešto što bi njima dalo znak da je on 'taj' i da treba da mu se pruži veća minutaža. Tu je i Nikola Jokić koji se u prvoj sezoni pokazao kao jedan od najboljih mladih igrača u ligi. Morate da budete svesni konkurencije i čekate priliku koju ćete iskoristiti na pravi način".

U potrazi za još nekom "pikanterijom" sa NBA parketa, Vučević otkriva svetliju stranu jednog od najkonfliktnijih uspešnih košarkaša u SAD, Kevina Garneta.
"Mnogi igrači će vam reći da je Kevin ovakav i onakav, mada ja nisam imao loša iskustva sa njim, naprotiv. Dok nisam stekao reputaciju koju sada imam u NBA, prilazio mi je pre početka utakmice i čestitao na dobrim partijama, poželeo da nastavim u istom ritmu... Ništa on ne radi slučajno. Želi da isprovocira protivnika i tako ga poremeti, dok je on navikao da igra u uslovima tenzije koju je sam stvorio".

Dosta smo pričali o drugima... Malo je poznato da ste jedan od retkih kojima je jača desna ruka, odnosno leva noga.
"Ne znam kako da vam objasnim, majka priroda je čudo. Pišem i u košarci šutiram desnom rukom. Kada igram fudbal, u levoj imam mnogo više osećaja. Desna kao da nije moja. A još je zanimljivije da bolje driblam levom rukom i da mi je lakše da se odrazim sa desne noge i zakucam levom rukom"

Kratak predah i skok u "fudbalsko dvorište"...

Jer, naš sagovornik je jedan od retkih primera svestranog sportskog zaljubljenika i veliki navijač Juventusa. Može li torinska Stara dama do titule u Ligi šampiona posle više od deset godina?
"Nadam se! Da je ostao Pol Pogba, verovatno bi Juve osvojio. Pratim i prelazne rokove... Po mom stručnom mišljenju, dovedeni su odlični igrači. Napad i odbrana funkcionišu sjajno, ali nedostaje tehničar kao što je Pogba u veznom redu".

Ko je Lionel Mesi, a ko Kristijano Ronaldo u NBA?
"Mesi je Kari - brzi driblinzi i neverovatna preciznost. Ronaldo... Lebron Džejms - neviđena fizikalija, ali i tehnika kao dodatak na sve to".

Generacijama je fudbalska sekcija Crvene zvezde zaustavljana u kvalifikacionom ciklusu za Ligu šampiona. Njima nije pošlo za rukom, Nikoli Vučeviću jeste. Istini za volju, u popularnoj igrici Football Manager. Limitiranim budžetom i mukotrpnim radom, centar Orlanda uspeo je da se domogne elitnog koneinentalnog takmičenja. Posle minimalnog poraza u Glazgovu, slavni Seltik ponižen je na Marakani (3:0) u plej-ofu.

"Delirijum na stadionu Rajko Mitić - Vučević je uveo Zvezdu u Ligu šampiona", glasila je poruka deklarisanog Delije na društvenim mrežama uz sliku kao dokaz. Nema laži, nema prevare...
"Zvezda nije finansijski jaka, pa nisam u mogućnosti da dovodim velika imena. Recimo, Srđana Plavšića sam nedavno morao da prodam, a nisam hteo. Čovek je bio nezadovoljan u ekipi i želeo je da ide... Šta da mu radim? Doveo sam nekoliko pojačanja - malog (Nikolu) Maraša iz Rada i (Aleksandra) Paločevića iz Vojvodine. Kada god mogu, igram 'menadžer'. Evan Furnije (saigrač iz Orlanda, prim. aut.) mi kaže da sam lud i opterećen. Pita me kako može da mi bude zanimljivo da uvek pobeđujem. Ne pobeđujem uvek, ali pobeđujem često. Valjda zato što sam dobar trener", smeje se Vučević.

Finansijski obezbeđen, Nikola nije promenio prijatelje, navike, rituale...
"Naravno da je novac bitna stavka u svačijem životu i da pomaže u mnogim stvarima, ali ja nikada nisam razmišljao po sistemu 'ja igram u NBA i imam pare'. Jedina prednost uspešnog sportiste u odnosu na, recimo, uspešnog medicinskog radnika, koji spasava živote mnogim ljudima, je da nas prepoznaju na ulici. To ne znači da treba da se 'širim' i ponašam kao da mi niko ništa ne može. Nije novac bio, niti će biti moja motivacija. Igram košarku otkako sam se rodio - u hodnicima, ispred kuće, na treningu... Samo košarka, košarka, košarka... Ne donosi sreću novac, već ljudi kojima si okružen i način života kojim živiš", zastao je na trenutak "magični div"... "Ljudi sa kojima se krećem su mi prijatelji više od deset godina. Nisam se promenio, iako sada sebi mogu da priuštim nešto što tada možda nisam mogao. Treba ostati skroman kakav god uspeh da doživiš. Zato ljudi cene Novaka Đokovića, jednog od najboljih sportista današnjice. Gde god da se pojavi, pleni jednostavnošću. To je vrlina koju svaki sportista treba da ima", podvlači crtu Nikola Vučević u razgovoru za naš portal.

PIŠE: Nikola Drenovac

(FOTO: Starsport, Action Images)