Rubio otvorio dušu: Izgubio sam se i nisam znao ko sam, um mi se pomutio, bio je mračan

Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da se Riki Rubio vraća na parket. Letos je španski plejmejker zbog mentalnog zdravlja prekinuo karijeru, posvetio se oporavku i odlučio da je vreme da ponovo ispita teren, odnosno da se vrati košarci. Kroz treninge u Barseloni. Krenuće iz Palau Blaugrane i videti da li je spreman za izlazak iz ilegale.

Prvi korak je napravio. Dugo je Riki Rubi ćutao, bio potišten, borio se sam sa sobom. Miljenik Španije prolazio je kroz teške trenutke u životu, nisu mu lako padale povrede, gubitak majke. Trudio se da bude pozitivan, ali nije mogao. Zatvarao se u sebe, skroz povukao i bolnim momentima govorio za Atletik.

Katkad mu se činilo da nema svetla na kraju tunela, okruživala ga je tama.

“Naježim se kada pomislim na dane kada je sve bilo mračno. Nešto mi je pomutilo um, nešto preko čega nisam mogao da pređem. Sada sam mnogo bolji”, počeo je razgovor Riki Rubio i nastavio:

“Oduvek sam pokušavao da budem pozitivan, ali ponekad sam lagao sebe. Govorio sam sebi da ne mogu da se osećam na određeni način, jer bi me to sputavalo. Ali, ako lažeš sebe, to ti se na kraju vrati. To se i meni desilo. Morate da budete iskreni prema sebi”.

Veliki talenat, velika karijera. Bila bi još bolja da nije bilo povreda kolena.

“Taj 30. jul je jedna od najtežih noći u mom životu. Moj um je otišao na mračno mesto. Poslednja povreda u Kavsima je bila veoma teška, ali ona me nije dovela do toga. Male stvari su bile te koje su se tokom godina okrenule protiv mene. Nadam se da nije definitivan kraj, ali želim da vidim da li mi je stvarno bolje. Znam da će sve biti drugačije. Prvo ću razmisliti o sebi. Još sam u procesu oporavka, bio je to veliki šok. Ali, znam da je košarka veliki deo onoga što sam”.

Riki Rubio (©AFP)

Riki Rubio je pre Klivlend Kavalirsa u NBA ligi igrao i za Finiks Sanse, Jutu Džez i dva puta za Minesotu Timbervulvse, gde je najviše uživao na terenu. Imao je osećaj da mu niko ništa ne može…

“Došao sam do tačke kada sam se osećao nepobedivim. Onda je došla povreda i rekao sam sebi da to ne može da utiče na mene. Verovao sam da ne mogu da pogrešim. Uvek razmišljam o toj povredi i kako je moglo biti da je prošlo bez nje. Sve se dešava sa razlogom, ali stalno razmišljam o tome. Toliko sam se zabavljao te sezone da nisam mogao da verujem”, poručio je španski plejmejker i dodao:

“Osećao sam se kao rok zvezda. Nisam želeo da budem u centru pažnje, ali nisam mogao ni da se žalim. Bilo je odlično. Uvek sam se trudio da se zabavljam na terenu, ali sam se trudio i da sve poštujem”.

Dvostrukog osvajača evroskog zlata, te jednog svetskog, kroz celu karijeru pratile su povrede. Taman kada je u Klivlendu pomislio da su prošlost, da je onaj stari, usledila je nova.

“Došao je trenutak kada je trebalo da bude savršena situacija: da budem na najboljem nivou, jer osećao sam se bolje nego ikad, bio sam na fizičkom i mentalnom vrhuncu. Iskreno, mislim da još nisam prešao preko toga. Izgubio sam samopouzdanje. Ponekad poželim da sam imao još bolju karijeru. Voleo bih da sam osvojio titulu. Ali, na kraju shvatim da sam uživao. Bilo je i loših trenutaka, naravno, nije bila savršena priča. Naučio sam mnogo stekao mnogo prijatelja, rastao i uživao u košarci”.

Riki Rubio se uželeo košarke, vraća se u Barselonu

Povrede su ga utukle, a stvari iz privatnog života dotukle. Posle smrti majke se preispitivao, tražio razloge za život…

“Bio sam izgubljen, nisam znao ko sam. Mislim da se to dešava mnogim ljudima, ti trenuci u kojima se izgube i moraju ponovo da otkriju razloge za život. Ljudska smo bića… Morate da se okrenete drugima, da doprete do ljudi koje volite. Ali, neću da lažem, to je težak proces”.

Mnogo toga negativnog nakupilo se u Rikiju Rubiju, otuda i odluka da se izuluje od svih i svega. Isceđen jeste bio, ali emocije nisu načisto presušile. Kada je najavio da se oprašta od NBA lige, dirnule su ga reakcije nekadašnjih saigrača i ljudi koji su mu bili rivali na terenu.

“To je moj šampionski prsten. Radije bih bio dobar čovek, nego sjajajn igrač. Na kraju, ljudi će te pamtiti po tome ko si bio i kako su se osećali, a ne po tome da li si košarku igrao dobro ili loše”.

Riki Rubio (©AFP)

Od najranijih dana karijere prolazio je kroz teške faze. Za Huventud je debitovao sa 14 godina, u Evroligi sa 16, igrao je u finalu Olimpijskih igara u Pekingu pre no što je postao punoletan. Stvari su se prebrzo dešavale.

“Sve se desilo tako brzo da nisam ni imao vremena da razmislim da li želim da budem profesionalac. Bilo je kako je bilo, postao sam profesionalac. Toliko sam se zabavljao da sam mogao da igram na jednoj nozi. Ta etapa uključila je prelazak iz Huventuda u Barselonu, a prijemi u Badaloni su nešto što sam potisnuo, trudio sam se da to osećanje ostavim iza sebe. Imao sam 18 godina, bilo mi je jako teško, a onda sam shvatio da je sve ovo posao”, prisetio se Riki Rubio i priznao da je zbog takvih iskustava postajao sve zatvoreniji:

“Skrivao sam osećanja, možda zato što sam sentimentalna osoba. Morao sam to da uradim tako da ne utiče na moju igru. Teško je iz razloga što samo jednom imaš takvu priliku, one se ne ponavljaju. Ako ne uđete u voz, nećete znati šta je moglo da se dogodi. Voleo bih da sam više uživao u tim ranim fazama života”.

Govorio je i zašto je odlučio da se bavi košarkom, a kada je odlučio da se povuče znao je da život bez lopte u rukama neće biti jednostavan.

“Niko me nije terao da igram, jednostavno sam se zaljubio u tu igru zbog njenje složenosti i svih detalja koji su na kraju važni. Znao sam da će mi mnogo nedostajati, ako ne budem igrao”, završio je Riki Rubio.