Ima trideset i kusur, a i dalje ga žele

Upitan posle Letonije da prokomentariše kako se oseća kao kapiten potpuno novog srpskog tima, sa nekoliko mladih nada čije vreme dolazi, Miloš Teodosić je dao kratak i efektivan odgovor:

“Osećam se matoro, ali sjajna je grupa momaka, sjajni su momci i lepa budućnost Srbije, što su oni pokazali na kraju“.

Pešićev pobednički start: Letonci imali celo leto, Srbija tri dana i izbegla sudbinu Grčke, Turske, Nemačke

Apsolutno je logično da se Miloš Teodosić tako oseća kada je reprezentativnu karijeru kroz sve mlađe selekcije započeo u vreme kada neki njegovin sadašnji saigrači u nacionalnom timu još nisu ni prohodali. Skoro pune dve decenije kasnije, Teodosić je tu. A kako je igrao protiv Letonije jasno je zašto mora da ostane, zašto ga nacija i dalje želi, zašto je Svetislav Pešić insistirao na njegovom dolasku. Podsetimo, ranijih godina su se oko njegovog učešća u reprezentativnim akcijama vodile ozbiljne polemike zbog prisustva klauzule o obaveznom osiguranju u visini od nekoliko stotina hiljada evra. Sada su Pešić i ljudi oko njega uradili sve da popularni Teo povede Srbiju. Omogućeno mu je da dobije dan odmora posle utakmice sa Brindizijem u nedelju, sačekalo se strpljivo da se razreši problematika u porodici, samo kako bi Srbija bila jača za svog dugogodišnjeg organizatora igre.

Subota, 18.00: (1,70) Dunav (14,5) Sloga (2,30)

Jednostavno, Teodosićeve patike su drugima i dalje prevelike. I pitanje je kada će se pojaviti neko kome, pre svega, ni 15 godina posle debija u dresu A tima nije teško da dođe, igra, pobeđuje i bude najbolji. Svaka čast Marku Jagodić Kuridži i Alenu Smailagiću zbog uloga u svojim debitantskim nastupima za Srbiju, Aleksi Avramoviću što je imao rešenja kada niko drugi nije, ekipi što je uspela da prebrodi veliku barijeru i nesvakidašnje šutersko veče Letonije... Da se ne lažemo, bez Miloša Teodosića pitanje je da li bi se pisala pobeda i sa tim jednim poenom razlike. Nije to kritika na račun selektora ili igrača, niti želja da se umanji nečiji doprinos, već činjenica.

Pešić u metu: Nemamo najbolje igrače? Hajde od ovih da napravimo da budu najbolji!

Član “generacije 1987“ je od prvog kontakta sa loptom po ulasku na parket u četvrtak uveče pokazao zašto je klasa za sebe. Već iz prvog poseda izvukao je težak pogodak iz dvokoraka, ispod protivničke ruke. Za četiri minuta, koliko je proveo u igri tokom prve četvrtine, spakovao je osam poena, dve asistencije i po skok i izgubljenu loptu. Utakmicu je završio sa 21 poenom i devet materijalizovanih dodavanja. Kada se utakmica lomila, lopta je bila najsigurnija u njegovim rukama. Razigrao je Nemanju Dangubića za trojku kojom je poništen hitac Andreja Grazulisa, zatim 22 sekunde pre isteka vremena izvukao faul Rodiona Kuruca za dva slobodna bacanja kojim je doneo vođstvo (100:98), da bi poslednji napad završio pasom za Jagodić Kuridžu kada je Srbija dobila slobodna bacanja za pobedu.

Miloš Teodosić i Svetislav Pešić (©MN Press)

Reprezentacija, jednostavno, u ovakvom sistemu kvalifikacija ni nema plejmejkera na kojeg može da se osloni kao na Miloša Teodosića. U svlačionici je neprevaziđen lider, na treninzima je dovoljno da uputi jedan oštar pogled da bi nastao muk i ekipa se dovela u red, na utakmici je u stalnoj komunikaciji sa selektorom... Kada smo se u velikom intervjuu pred olimpijske kvalifikacije dotakli njegovih igara u dresu Srbije i zašto su ga samo povrede odvajale od obaveza i velikih takmičenja, konstatovao je da je za njegovu karijeru možda bilo bolje da nije dolazio na nekoliko okupljanja, ali da to nikada nije bila opcija...

“Meni je lepo da igram za reprezentaciju i uživam u trenucima koje provodimo zajedno. Od hotela, priprema, utakmica, druženja... Lično nisam video sebe da preskačem okupljanja, a sigurno bi mi dobro došlo da sam preskočio dva, tri, četiri okupljanja zbog mog tela i karijere, da sam se posvetio tada malo više sebi. Ali opet, izabrao sam ovo što jesam i ne želim da pridajem neki poseban značaj tome što sam igrao ili ne, jer je moja odluka i stojim iza nje, kao i svako za sebe“, rekao je tada Miloš Teodosić, uz priznanje da ga mlađe generacije ni ne pitaju zašto je to i danas tako, sa pune 34 godine, "Ne, ne pitaju, niti pričamo preterano o tome. Moja generacija, godinu-dve stariji i mlađi, imaju to usađeno u sebi iz mlađih kategorija da je reprezentacija pod obavezno. Možda grubo zvuči, ali jeste tako. Nemaš pravo da kažeš da nećeš da igraš, možeš samo da se povučeš kao Stefan Marković što je učinio zbog povrede. Ne može da se razmišlja da li hoću ili neću“.

Dve teške povrede oduzele su mu mogućnost da u vitrine srpske Kuće košarke donese još koju medelju i tako ujedno obogati i privatnu kolekciju dostignuća. Za reprezentaciju je uvek bio tu, čak je i Svetislavu Pešiću tokom susreta u Bolonji rekao da je na raspolaganju sve dok selektor bude smatrao da je dostojan opreme sa državnim grbom. U vreme kada je važnost nacionalne selekcije devalvirala, u Milošu Teodosiću još bukti patriotski plamen i želja da Srbiju učini boljom.

Takva posvećenost nema cenu. Zaslužuje dubok naklon.