Andrea Lekić: Da mogu ponovo da odigram jednu utakmicu, bilo bi to finale sa Brazilom

Bio je 5. decembar 2020. godine. Na startu Evropskog prvenstva u Danskoj, rukometašice Srbije priredile su senzaciju, pobedivši u tom momentu aktuelnog prvaka sveta Holandiju, ali je utakmicu obeležila teška povreda Andree Lekić.

Znalo se u tom trenutku da je za nju šampionat završen, pretpostavljalo da je tako i sa čitavom sezonom, ali niko nije mogao ni da sanja da će joj to biti poslednji takmičarski nastup za nacionalni tim.

Sve do sutra, kada bi trebalo da svoje saigračice izvede na teren dvorane u Celju, na prvu utakmicu baraža za plamsan na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj i Holandiji. Revanš je u nedelju u Boru.

Uoči ovog, po svemu posebnog meča, godinama jedna od najboljih rukometašica sveta govorila je za sajt Rukometnog saveza Srbije, i o Sloveniji, ali i o dosadašnjoj reprezentativnoj karijeri, u kojoj najznačajnije mesto svakako zauzima srebrna medalja na Svetskom prvenstvu na domaćem terenu 2013. godine.   

„Mislim da svi očekujemo pobedu i prolazak na Svetsko prvenstvo. Ali smo potpuno svesne težine zadatka. Nismo u situaciji da možemo da kažemo da smo favoriti u meču sa Slovenijom, ali teren će odlučiti.”

Protivnik je dobro skeniran:

„Očekujemo ekipu sa izuzetno dobrom polukontrom, vrlo zanimljivim i raznovrsnim napadom. I to je ono što moramo da neutrališemo. Stvarno mislim da je tu ključ za pobedu – u odbrani.”

Velika je stvar što će se sve, ipak, rešavati na domaćem terenu:

„U mojoj glavi, najbolja varijanta je što je revanš kod nas. To nam mnogo znači. Očekujemo krcatu halu u Boru i podršku tokom cele utakmice. Ništa se ne može meriti sa tim osećajem, kada cela hala svojom energijom nosi našu igru!“

Nikada se do tada nije desilo da jedna država bude domaćin dva uzastopna velika takmičenja. Srbija je to bila 2012. i 2013. godine, sa EP i SP, a upravo ovo prvo Andrea vidi kao ključ u pohodu na kasnije svetsko srebro. Time i započinje “premotavanje reprezentativnog filma”:

“Kada se vratimo u prošlost i krenu priče o medalji, ja se uvek vratim na činjenicu da smo mi godinama gradile taj put do uspeha. Ključna je bila 2012. godina, da poverujemo da možemo. Do tada nikada nismo prošle grupu. Svaki put posle grupne faze — dobijemo onaj tanjir. Imamo servis onih tanjira za ručavanje, bukvalno nam je falio još escajg”, kaže Lekićeva uz osmeh.

I potencira zajedništvo koje je tada krasilo reprezentaciju:

„Ja mislim da nikada nisam osećala jaču hemiju u ekipi. U smislu vere jedne u drugu. Taj momenat zajedništva, gde smo apsolutno svesne da jedna bez druge ne možemo, i da se samo kao tim dolazi do vrha. To se retko dešava. Retko. Posebno na tom nivou. Malo je reći da smo bile porodica. To je stvarno tako bilo. Fascinantno je bilo kako smo se među sobom dogovarale, kako smo se pripremale. To je bilo neko ludilo koje se stvarno teško objašnjava.“

Bilo je tu svakojakih rituala i pre i posle utakmica:

„Postojao je tačan tajmlajn. I plejlista. Znaš ono, kad pobeđuješ, veruješ da je apsolutno sve bitno – i ništa ne menjaš. Tako da se nama na putu do hale uvek vrtele iste pesme. Po tačnom redosledu. Posle svake utakmice slavlje. A posle slavlja do duboko u noć gledamo reprizu. Svaku utakmicu iznova, svaki detalj. Proživljavamo sve ponovo. Besane su to bile noći, ali ništa nam teško nije bilo.“

(@MNPress)

Jedna pobeda se, ipak, po svemu izdvojila. Ono što je za rukometaše Srbije nešto manje od dve godine ranije bila Hrvatska u polufinalu, to je za rukometašice bila Norveška u četvrtfinalu:

„Niko nije verovao da možemo da pobedimo Norvešku. To je bio spektakl. Njima se nikad pre, a ni posle toga nije desilo da ne igraju za medalju. One su oborile sve rekorde, a mi smo te noći srušili njihove snove.“

U polufinalu je pala Poljska:

„Kad smo pobedile Poljsku to je bila neverovatna radost, sve smo plakale, postale smo svesne da smo osigurale medalju. Sećam se Sanje, kako se izdvaja iz gomile, skače upijač, raduje se sama, publika je bila u transu. Polovinu stvari ne pamtim, ali znam da smo bile beskrajno srećne.“

Nažalost, Srbija u finalu protiv Brazila nije mogla da računa na Andreu Lekić u ponom kapacitetu zbog – povrede!

„Dve situacije su odlučile taj meč, ja i dalje ne mogu da prihvatim taj poraz iako sam neizmerno ponosna na sve nas i na tu medalju. Da sam imala Ahilovu tetivu kako valja... Da smo mogle da odigramo to još jednom, da uzmemo zlatnu medalju. To je bila jedna utakmica koju bih volela da ponovim, da promenim ishod. Samo tu.“

Dočekale su i rukometašice Srbije tada “svoj Balkon”, nešto najlepše što sportista može da oseti...

„Jedna od najvećih emocija je bio i balkon, Skupština. To je nešto što svaki sportista u Srbiji želi da doživi. Ja sam se tresla. Sve onako ‘bez noge’, sve je podrhtavalo u meni. Neverovatan osećaj. To je jedna od najlepših uspomena, slaviti veliki uspeh sa svojim narodom, to se ne može opisati. U poređenju sa ženskim selekcijama u drugim sportovima, možda je to samo jedna medalja, ali zaista je bio podvig. Napraviti i svetski rekord u gledanosti, nas je sa tribina pratilo preko 20.000 ljudi, zaista neverovatno. Mislim da je to možda i najveći uspeh u novijoj istoriji našeg sporta u Srbiji“ – zaključila je Andrea Lekić za sajt RSS.