Kralj u čizmama sa kraljicom u džepu

Dok nacistička Nemačka uz pomoć Finske i Italije i ostalih kolaboracionista nadire u Sovjetski Savez, gradovi padaju jedan po jedan na Istočnom frontu. Finska vojska okružila je sa severa današnji Sankt Peterburg, a tadašnji Lenjingrad, dok Nemačka vojska započinje opsadu. Zima je stigla, Nemci su surovi, a stanovnici pokušavaju da nekako pobegnu iz grada. Srećom po jednog tada petogodišnjeg genija, otac mu je bio vojno lice i na vreme je uspeo da skloni iz Lenjingrada.

U vozu na putu do Urala, pukom srećom preživeli su bombardovanje pruge mali dečak, njegov stariji brat i ostatak žena i dece. Nesvestan situacije i pod konstantnim strahom, izvukao se iz pakla Drugog svetskog rata i završio u Permu u sirotištu. Čitav rat proveo je tamo i za oko mu je zapala jedna zanimljiva igra koji su stariji dečaci i radnici sirotišta igrali po čitav dan. U pitanju je bio šah. Imao je samo pet godina i nije ga igrao, ali je bio veoma zainteresovan za njega.

Kada se rat završio, sa porodicom se vratio u Lenjingrad gde je pronašao šahovski klub. Bio je to prelep ambijent, kako je i sam istakao u više navrata kada je pričao o detinjstvu. Staklena veranda okružena drvećem, u kojem su ljudi sedeli po ceo dan i igrali šah. I dalje je samo sedeo i konstantno gledao kako ljudi igraju. Izašao bi rano ujutru i vraćao se kasno uveče iz šahovskog kluba. Majka mu je davala 15 kopejki (100 kopejki je stoti deo rublje) svakog dana kako bi mogao da kupi parče hleba uz čašu vode. Na tome je živeo ceo dan. I na ljubavi prema šahu naravno.

Uživanje je prestalo kada je stigla jesen jer je bilo previše hladno sedeti na verandi, pa je morao da pronađe drugo mesto gde će uživati u šahu. Nakon rata, živeći u opštoj nemaštini razorene države, devetogodišnji Boris nije imao cipele kojima bi mogao da pređe veliki put, a da se ne pocepaju. Majka mu je dala njene vojničke čizme, koje su mu dopirale do stomaka i tako se sa 15 kopejki u džepu, željom u srcu i odlučnošću da nastavi da uživa sa crno-belom tablom, zaputio se ka Palati pionira. Tamo je upoznao Vladimira Grigorijeviča Zaka, sa kojim je prvi put odigrao partiju šaha i tako je sve počelo za Borisa Spaskog.

Boris Spaski (Guliver/xpiemagsx pienatarchpart316092021-40965)

Najveća želja mu je bila da i sam poseduje šahovsku tablu ili makar jednu figuru, zbog čega je želeo da ukrade belu kraljicu posle partije. Stavio je u džep, ali je odmah vratio. Da je ukrao i odneo kući, nikada ne bi postao svetski šampion jer je smatrao da šahista mora da bude pravedan i pošten jer je šah igra pravde i poštenja. Zakon je jednostavan – ako ga prekršiš, kad-tad ćeš biti kažnjen.

Pomenuti Vladimir Grigorijevič Zak je već posle nekoliko partija video da se radi o izuzetno talentovanom momku. Odveo ga je na simultanku samo nekoliko meseci posle njihovog upoznavanja, gde su svi čuli i dobro zapamtili za ime Boris Spaski. Tada je na simultanci remizirao sa Mihailom Botvinikom, tadašnjim sovjetskim šampionom i kasnije svetskim prvakom, šestim po redu u istoriji.

Spaski nije voleo Botvinika pošto je ovaj bio boljševik. Govorio je o njemu da je mnogo uradio za šah, bio svetski šampion i pomagao sovjetskoj školi šaha, ali mu se nije sviđalo što je često imao kontroverzne izjave i bio odani komunista. Jednom prilikom je čak i naglasio da je sovjetska škola šaha samo mit, demagoško oružje. Sovjetsku školu šaha kao pojam izmislio je upravo Botvinik kako bi izgurao svoju ideologiju. Spaski se distancirao od toga jer je naveo da je njegova igra govorila o nadigravanju usred partije, a ne u završnicama, što je ideologija pomenute škole.

Ipak, Botvinik ga je često hvalio još od perioda kada je bio u usponu kao tinejdžer. Sa 10 godina je stigao do prvog zvanja, zatim sa 11 do zvanja majstora, a onda sa 15 i do titule sovjetskog majstora. Tada je bilo vreme da napusti SSSR i napravi internacionalnu karijeru. FIDE mu je dodelio nagradu internacionalnog majstora 1953. godine i sa 16 godina je već stigao do drugog najvećeg ranga mogućeg u šahu. Dve godine kasnije postao je juniorski svetski šampion, da bi 1956. godine postao velemajstor.

Želeo je da postane svetski šampion, ali nije mogao da pređe preko tadašnjih velikana Štajna i velikog Mihaila Talja. Uvek je želeo i da bude visokoobrazovan. U tom periodu je studirao i imao stipendiju od samo 35 rubalja, što je bilo dovoljno čisto da se preživi. Zbog raznih problema u životu, posebno zdravstvenih, posebno sa bubrezima, šah je bio stvar koju je najviše voleo i koja bi ga uvek usrećila.

Tako je posle poraza 1958. godine u Rigi od genijalnog MišeTalja bio skrhan. Taj poraz u odlučujućem meču za titulu sovjetskog šampiona značio je da ne može na turnir kandidata i u borbu za svetski naslov. Bio je skrhan i želeo je da zaplače. Posle poraza od Talja, izašao je na ulicu, potpuno utučen i suze su same krenule niz lice. Susreo se sa Dejvidom Ginsburgom, koji je radio kao novinar za list 64 pre nego što je poslat u gulag.

Tada mu je rekao: "Pa dobro, Talj će igrati sa Botvinikom i osvojiće titulu svetskog šampiona. Kasnije će u revanšu izgubiti od Botvinika, pa će svetski šampion postati Tigran Petrosjan i onda će doći tvoj red da ti osvojiš tu titulu". Neverovatno, ali istinito – sve se ovo upravo tako odvilo!

U međuvremenu, upoznao je 1959. godine u Argentini Bobija Fišera i taj susret u Mar del Plati najavio je nešto što će 13 godina kasnije ispisati istoriju šaha. U prvom međusobnom susretu je pobedio Bobija Fišera, a do ponovnog susreta mnogo će vremena proći. Došlo je vreme da tada najsvestraniji šahista sveta izađe na megdan za svetsku titulu, ali izgubio je od Tigrana Petrosjana. Sunarodniku se revanširao 1966. godine i postao svetski šampion i jasno - najbolji šahista sveta. A onda je došlo vreme za meč veka.

A on je proslavio šah u čitavom, modernom svetu. Ako je popularna serija "Kraljičin gambit" iz 2020. godine bila više nego uspešna dramska retrospektiva vrativši medijsku popularnost ove drevne persijske igre u današnje, vreme interneta, onda je susret Borisa Spaskog i Bobija Fišera bio duplo veći događaj za čitavu planetu.

Danas se možemo zahvaliti pomenutoj seriji što se ljubav prema šahu vratila među omladinom, posebno tinejdžerima, ali i starijim ljubiteljima ove igre. Više od 50 godina od meča veka, situacija i život su naravno drugačiji. Pametni telefoni se ne ispuštaju iz ruku, ali srećom na njima može da se igra šah protiv nekoga sa drugog kraja sveta. Van teme i čisto zapažanje, ima nešto lepo u tome videti da neki omladinac u gradskom prevozu ili u redu za bilo šta igra šah na telefonu dok čega da stigne na red ili svoje odredište.

Dok je Hladni rat Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza bio u toku, šahovski duel bio je jedna od poslednjih epizoda ovog višedecenijskog nadogrnjavanja. Sovjeti su pokušavali da spreče Bobija Fišera da dođe do prilike da igra za svetsku titulu, naravno ne nelegalnim načinom, već su našli rupe u turniru kandidata. Sovjeti su međusobno igrali dogovorene remije i tako sprečavali Fišera da iskoči na čelo kolone i dođe do meča za svetsku titulu, ali na kraju nisu mogli da ga sputaju i 1972. godine zakazan je meč za Borisom Spaskim.

Meč je bio zakazan u Rejkjaviku, gde se igralo u Narodnom pozorištu u glavnom gradu Islanda. Tvrdoglavi, egocentrični i pomalo ludi (pomalo kao znak poštovanja) Robert Džejms Fišer na kraju nije želeo da dođe u Rejkjavik. Iako se čitav život pripremao za ovaj trenutak, terao je inat do poslednjeg trenutka. Na kraju je seo u avion jer mu je sponzor povećao potencijalnu nagradu na 150.000 dolara. Kada je stigao na Island, bio je kao rok zvezda. Novinari i televizijske ekipe su maltene skakali po njemu, a duel Istoka i Zapada na tabli od 64 polja bio je glavni svetski događaj.

Nekako i očekivano, većina ljudi želela je da Boris Spaski pobedi. Bobi je bio klasičan primer onoga kako ostatak sveta gleda na Amerikance. Nadmen, bezobrazan, tvrdoglav i pun sebe. Na drugoj strani bio je gospodin Boris Spaski, uglađeni džentlmen u odelu. Protiv Fišera su se posebno okrenuli posle prve partije. Neverovatnom greškom kada je zarobio sam svog lovca u partiji koja je trebalo da ode u suv remi, izgubio je, i drugu partiju nije hteo da igra. Smetali su mu novinari, smetalo mu je svetlo, smetale su mu kamere. Kako sada objasniti Fišeru da se od toga zarađuju milioni i da ceo svet želi da ih gleda? Njega ne zanima svet. Njega zanima pobeda i svetska titula. Samo to.

Nije moglo da prođe ni bez toga da sovjetski tim pravi diverzije, da ga špijuniraju, da pokušavaju da mu uđu na pripreme i ukradu sve podatke oko otvaranja... To je to, Fišer odustaje. Srećom je sudija Lotar Šmid dogovorio sa Fišerom da se pomeri meč u drugu prostoriju, gde je i sto za stoni tenis. Jesi li sada zadovoljan, Bobi? Spaski se nije bunio, samo je hteo da igra. Doneo im je dve fotelje, stavio sto i tablu i rekao igrajte. A onda je krenula Bobijeva magija.

Slavio je Amerikanac 12,5 - 8,5 posle 21 partije kada Spaski više nije mogao da ga sustigne i tako je ekstravagantni Bobi Fišer postao prvi svetski šampion iz Sjedinjenih Američkih Država. Do danas i jedini, a kako stvari stoje u današnjem šahu, dugo će tako i ostati. Mnogo se pričalo samo o Amerikancu, a veoma malo o ruskom šahisti. Rus je prihvatio sve uslove, ništa nije pitao, nisu ga doticala Fišerova ludila, samo je hteo da igra i do kraja meča ispao veliki gospodin.

Iako je bio na gubitničkom kraju, Spaski je zaslužan za veliku popularnost šaha kakvu danas ima i kakvu je tada imao. Velika je šteta samo što Fišer više nije želeo da igra zbog mentalnih problema. Trebalo je da se odigra prvo revanš sa Spaskim, ali je Amerikanac tražio milione dolara i neke uslove koje FIDE nikako nije mogao da ispuni. Titulu je bez borbe 1975. godine preuzeo Anatolij Karpov i to je bio kraj za Fišera, ali polako i za Spaskog.

Godine, zdravstveni problemi, pad u igri i neka nova generacija šahista gurali su Spaskog van elite, ali je poslednji put uspeo 1977. i 1978. godine da još jednom pokuša da povrati titulu šampiona sveta. U Beogradu, izgubio je od Viktora Lvoviča Korčnoja, jednog od najboljih šahista svih vremena koji nisu postali svetski šampioni. Poslednji put se turnir kandidata igrao 1985. godine kada je pozvan da učestvuje u Monpeljeu, gde je završio na šestom mestu. Tu je bio kraj jedne ere. Imao je pre toga nekoliko velikih pobeda na raznim turnirima, kao što je bilo 1978. godine u Bugojnu, kada je pobedio Anatolija Karpova. Posle pomenutog turnira kandidata u Monpeljeu, usledeili su slabi nastupi za tada već vremešnog Spaskog, koji je pokušavao da se suprotstavi Kasparovu i Karpovu, ali bezuspešno.

Osim "meča veka", deo je i jedne od najboljih šahovskih priča u istoriji. Kontroverzni srpski biznismen, popularni gazda Jezda - Jezdimir Vasiljević je uz pomoć još nekoliko finansijera uspeo da organizuje revanš meča veka 1992. godine, tačno 20 godina kasnije posle prvog susreta Fišera i Spaskog. Jasno je bilo da to neće biti ni blizu kvalitetan duel, s obzirom da Bobi nije igrao 20 godina uopšte šah skrivajući se po Islandu, a Spaski je imao 55 godina i bio 106. na FIDE rang-listi.

Dok je buktao građanski rat u SFRJ i dok je Beograd bio pod brutalnim sankcijama, a Bobi Fišer na poternici Sjedinjenih Američkih Država, dva velika uma ponovo su igrala veliki meč - The World Chess Championship - Match of peace. Posle prvog dela u Beogradu i drugog na Svetom Stefanu u Crnoj Gori, pobedio je Bobi Fišer, koji je zaradio 2.500.000 dolara, dok je Spaski za ovu egzibiciju inkasirao 1.650.000 dolara. Kasnije je Amerikanac uhapšen dok je bežao iz države u državu, završivši ponovo na Islandu gde je nastavio da živi u izolaciji, sve dok nije preminuo u januaru 2008. godine.

Upravo ga je Spaski posetio nekoliko meseci pred smrt, želeći da se pozdravi sa starim rivalom i tada već velikim prijateljem, ali Fišer nije mogao ni da ga prepozna. Objašnjavali su ko je to. Sve u svemu, bila jedna veoma tužna scena. Upitao ga je Rus i da odigraju jednu partiju šaha, ali Fišeru nije bilo do toga. Tako je zaključeno jedno veliko rivalstvo, kojem šah kao igra duguje mnogo.

Koliko je voleo šah, govori i činjenica da ga je igrao i u osmoj deceniji života. Zdravstveni problemi su počeli da se gomilaju, ali Spaski nikada od omiljene igre nije odustajao. U oktobru 2006. godine doživeo je moždani udar, da bi se samo sedam meseci kasnije pojavio u Mađarskoj i odigrao partiju protiv velemajstora Lajoša Portiša. Tri godine kasnije, doživeo je ozbiljniji moždani udar i ostao paralizovan na levoj strani tela. Posle više od 30 godina života u Francuskoj vratio se 2012. godine u Moskvu, gde je i živeo u malom stanu do kraja života. Poslednji put javno je viđen 2016. godine kada je davao izjavu na memorijalnom turniru u čast Mihaila Talja.

Bio je najstariji živi svetski šampion sve do 27. februara, kada nas je napustio u 89. godini života. Sada Boris Vasilijevič Spaski počiva u miru, a nama zauvek ostaje ono što nam je ostavio – ljubav prema šahu.