PRELAZZI: Kralj ne želi da ga volite, Kralj traži osvetu

Uvek su ranije bila neka lepša vremena, čak i kada vas je neko svojski ugnjetavao.

A onda, ako nije završio na lomači, ako ga narod pomiluje, ako se sažali na njega, onda će se – viđamo i to van sporta – vladar podići.  

Na horizontu se pojavi mračni konjanik, krene da duva onaj ledeni vetar koji vam prožima kosti, čuje se samo užurbano lupanje vrata i panično zatvaranje prozora.

Kralj se vratio, i sada želi osvetu.

Imperator je, naravno, iz Bostona, i apsolutni je vladar 21. veka u sportu koji Amerikanci najviše vole i za koji misle da ih najbolje opisuje; Nju Ingland Petriots su tačno šest godina, otkako se raspala osovina Brejdi – Beličik (na polzu najboljeg kvoterbeka svih vremena, koji je uspeo da osvoji najvažniji trofej i bez svog trenera), bili neko na koga se valjalo sažaliti.

Lutali su kao da je reč o tek bilo kojoj franšizi, stadion Žilet postao je mesto na kojem se karijere urnišu, umesto da se stvaraju – kako igračke, tako i trenerske – Bil Beličik je otišao da viče na klince i da se vaćari sa klinkama, a na njegovo mesto, jer to je, objasnili su, bio “Patriots Way”, stigao je Džerod Mejo.

00.30: (3,05) Nju Ingland Petriots (14,0) Sijetl Sihoks (1,54)

Mejo je bio bivši igrač Patriota, čovek iz kluba – dugogodišnji trener lajnbekera – i neko koga su i Beličik i njegov novi zakleti neprijatelj, vremešni gazda kluba Robert Kraft, rukopoložili u naslednika. Nećemo revoluciju, već evoluciju, verujemo u izgradnju, verujemo u Džeroda, on je idealan čovek da razvije našeg novog mladog kvoterbeka, po imenu Drejk Mej.

A da se ne lažemo, Robert Kraft je svašta, eno ga kako tare laktove sa svim zlikovcima ovog sveta, posebno onim aktuelnim, eno ga i u “Epstinovim fajlovima” (mada, makar trenutno, manje grozno od njegovog kolege i drugara, vlasnika Džajantsa Stiva Tiša), ali iako je na sve to i milijarder, nije čovek koji ne priznaje svoje greške. To je za bogataše, priznaćete, retkost…

Kraft je već posle dva meseca shvatio da eksperiment sa Mejom ne može daleko da odvede, da je trener nedovoljno iskusan i da će se potrošiti ne samo Drejk Mej, nego i čitava generacija mladih igrača koju su Patriotsi stekli, između ostalog, i visokom pozicijom na draftu.

Naredni potez se sam crtao.

Na tržištu je, iz razloga koji su poznati samo baksuzima iz Nešvila, bio Majk Vrejbel. Bivši defanzivni koordinator proveo je punih pet godina u Tenesi Tajtansima, tri puta ih uveo u plej-of, jednom izabran i za trenera godine u NFL-u, a onda nakon dve lošije sezone dobio otkaz.

Bila je to odluka koja i dalje boli mnoge u Tenesiju, koji će od tada tumarati i sudarati se sa svojom senkom; Vrejbel je godinu dana proveo u još jednom raspadu od franšize, Klivlend Braunsima, kao neka vrsta konsultanta, ali ni oni nisu kapirali kakvo blago imaju u svojim redovima.

Naravno da ga se setio Robert Kraft. Kao igrač, Majk Vrejbel je bio jedan od najdugovečnijih, a neko vreme i najboljih, lajnbekera u ligi, i član Patriota tokom prve Dinastije; nije igrao “sa” Tomom Brejdijem, jer se verovatno nikada nisu zajedno našli na terenu, ali je igrao, kao i čitava odbrana Beličikovog tima, “za” Toma Brejdija, Gronka i ostale.

Nije bilo ničeg logičnijeg nego da se Vrejbel vrati na stadion i u svlačionicu koju je toliko dobro poznavao, da odradi dug, da bude veza sa slavnom prošlošću, ali i da se poveže sa nekim novim Patriotama na način na koji strogi Beličik, koji je autoritet zasnivao na strahu, nikada ne bi mogao.

Trebalo je da ima, doduše, makar jednu sezonu tranzicije, i Robert Kraft bi, i svi bi oni beli ljudi na tribinama, lagano zažmurili na negativni skor, i na izostanak iz plej-ofa, ma i na poraze od Bilsa, samo da vide neki napredak.

Umesto toga, nazočili su čudu. 

Drejk Mej je od igrača nad kojim se nadvijao znak pitanja veliki kao njegova Severna Karolina, u svojoj “sofomor” sezoni postao zvanično drugi najbolji kvoterbek u ligi – titula MVP-ja izmakla mu je za svega tri glasa, i utisak je da je Metju Staford čašćen zbog svojih godina – Trevion Henderson je bio jedan od najboljih rukija na mestu raning bekova, a čak je i Stefon Digs pokazao da nije za staro gvožđe (mada možda jeste za zatvor, no dobro sad).

Patriote su stigle do Super boula LX, ali su uradile nešto što je bilo mnogo, mnogo, mnogo teže: naterali su Ameriku, pa i svet, da ih pomalo i zavoli.

Najozloglašenija franšiza, kralj kojeg su jedva čekali da ga se reše, prevarant i autokrata, odjednom se pretvorio u simpatičnog labuda; Drejk Mejk je – neko bi sad dodao: za razliku od Brejdija – dečko kojeg stvarno možete da gotivite, čitava ta “kamaraderija” u ekipi je zarazna, sa trenerima koji grle igrače i svi se zajedno smeju, samo što izgleda niko nije računao sa tim da mogu STVARNO ponovo da osvoje sve.

Ovih dana Amerika ponovo otkriva svoju tek zatomljenu mržnju prema Nju Inglandu: sabiraju ko je sve stao uz njih (ima tu nekih dosta loših ljudi), pričaju da ove sezone nisu imali nijednog pravog rivala u naponu forme ili bez povređenih aduta (što nije neistina), proriču im krah u Santa Klari, a zapravo strahuju da će se kralj, sada kada je podigao glavu, vratiti krvoločniji nego ikada. (Oh, da, i to se viđalo van sporta.) 

Nije, onda, nikako drugačije moglo da bude nego da sa druge strane, da prva i poslednja prepreka, budu Sijetl Sihoks.  

I zbog Sema Darnolda, koji je svojevremeno upravo protiv Patriota, tada u dresu Džetsa – pisali smo nedavno o tome – video duhove i umalo zanavek uništio sebi karijeru, ali mnogo više zbog onog susreta odigranog pre tačno 11 zima.

Bio je to možda i najluđi, a svakako jedan od najuzbudljivijih Super boul okršaja: Bil Beličik je, kao svaki pravi negativac, tada na vrhuncu svih optužbi i svih afera, stigao sa kapuljačom preko glave, ne bi li se makar deo uvreda odbio o nje; ali negde duboko u sebi strahovao je od poraza. 

Sihoksi su imali svoj “Legion of Boom”, najbolju odbranu koju je liga videla u celom stoleću, imali su i prstenje na ruci budući da su godinu dana ranije zgromili Bronkose (u jednom trenutku vodili su sa 36:0!) i to kao autsajderi u kladionicama u Las Vegasu. 

Beličik i Brejdi, pak, u tom trenutku nisu videli titulu punu deceniju i sva priča o Dinastiji već je bila pomalo izlapela.

Ispostavilo se da će to biti noć koja je raspolutila stvarnost, a time i budućnost: da su Sihoksi slavili, možda bi Pit Kerol započeo svoj šampionski niz, možda ne bi ostali na toj samo jednoj tituli, možda bi sprečili Kralja da zavede strahovladu u drugom mandatu.

Ovako, Maršon Linč nije dobio loptu od Rasela Vilsona – kvoterbek je umesto toga gađao Rikarda Loketea – Malkolm Batler je presekao pas, Brejdi je kleknuo još koji put, i Patriote su mogle da slave.  

Uradiće to i 2016, i 2018, za ukupno šest titula, svih šest u ovom veku.

To je večeras u Kaliforniji na talonu, dakle, ne samo iskupljenje Sema Darnolda niti samo duel Kristijana Gonzalesa i magičnog risivera Džejsona Smit-Ndžigbe, ne samo prva titula Majka Vrejbela kao trenera, nego i da li će Patriote opet biti Patriote. 

Sa tako mladim timom, sa tako sjajnim kvoterbekom, sa takvom atmosferom, ko bi smeo da se kladi protiv nove Dinastije, posebno ukoliko slave u 60. izdanju majke svih utakmica?

A to bi, ako nije već sada, promenilo ceo narativ: svi bi se setili kako je izgledala strahovlada, svi bi se setili kako se Kralj zapravo ponašao, svi bi zaboravili ovih nekoliko godina koliko su nam bili simpatični (a bili su jer nisu bili dobri!) i Patriotsi bi prekonoći – ako nisu već i sada, uoči Super Boula – ponovo postali omrznuti suvereni.

Jer ko bi se kladio da treći njihov mandat neće biti najokrutniji?