Samo da nekome ne padne na pamet da krizu rešava uvozom stranaca

Šta su opcije?

Prvo ljudi koji su seli u fotelje treba da se oglase, da prozbore koju o aktuelnim problemima, otkriju kako nameravaju da ih reše, šta im je plan. Pošto je do sada izdato samo jedno saopštenje (mada, bolje bi bilo da njega nije ni bilo, pošto su u njemu brkani pojmovi ili su svesno zamenjivane teze), izgleda da ga zasad nema. Ostane li sve kao u prethodnim danima, mogućnost je da se prizna da će Srbiji biti potrebne godine da dođe do nivoa na kome je trenutno – da ima zlatne medalje na dva od tri najveća takmičenja, a da je ta trećem igrala polufinale i zauzela četvrto mesto. Kosilo bi se to sa najavama. Druga mogućnost je pokušaj pravljenja instant rezultata.

Reprezentacija nije klub, ali su, nažalost, pravila takva da su transferi mogući. Potrebno je „ostati čist“ godinu dana, to jest u tom intervalu ne igrati za matičnu ili onu koja je bila poslednja, pošto je bilo vaterpolista koji su u više navrata menjali stranu. Omogućeno im je to i iskoristili su priliku koja se ukazuje.

Konstantin Harkov protiv Srbije (©AFP)

Felipe Perone je igrao za Španiju i Brazil, Gonzalo Ečenike u Evropi za Španiju i Italiju, Mišel Bodegas za Francusku i Italiju, Ćavi Garsija za Španiju i Hrvatsku, Slobodan Soro za Srbiju i Brazil. Nije mali broj takvih primera, ima ih još, i svako je imao svoje razloge. Nedavno je pod srpsku zastavu stao Nikola Murišić (ovo je, ipak, nešto malo drugačije, jer je centar iz Crne Gore; osetljive su to teme), pod nju se na poziv Uroša Stevanovića vratio Boris Vapenski, a možda i najbolje pojačanje dobila je Hrvatska kada je naturalizovala ruskog vaterpolistu Konstantina Harkova.

No, da se vratimo na srpsku reprezentaciju…

Pre nekoliko dana: nemojte biti iznenađeni ukoliko u bližoj budućnosti bude novih lomova i otkaza u reprezentaciji. Sada dodatak: nemojte biti iznenađeni ukoliko nekome padne na pamet da krizu rešava uvozom stranaca.

Ništa više, pa ni tako nešto, ne bi bilo neobično i neočekivano, pa ni ta opcija. Zasad nema indicija da bi Slobodan Soro i saradnici mogli da posegnu za tako nečim, da povuku takav potez, ali zar se neko nadao svemu ovome što se dešava? Više ništa ne sme da se isključi. Takve su okolnosti. Ne gleda se na naturalizaciju blagonaklono u Srbiji, ali tu i tamo znala je da prođe. Tamo gde ne bi nastala halabuka. Danijel Pejž je probila led, ispratila ju je Ivon Anderson u ženskoj košarkaškoj reprezentaciji, a imamo i primer u ženskom vaterpolu – predstavlja nas Sesilija Dijas Mesa.

Postala je praksa u jednom trenutku da se inostranim igračima koji dođu da igraju u Srbiju dele pasoši. Nagledali smo se toga u fudbalu i košarci (kasnije doneta uredba da su stranci samo oni van zemalja Evropske unije), pa su počeli da se dele i u vaterpolu. Kada je Novi Beograd imao stranca viška, pokrenuo je proceduru da grčki vaterpolista Angelos Vlahopulos dobije sve potrebne papire, što se na koncu i dogodilo.

Novi Beograd je eliminisao prepreku na koju je naišao, Slobodan Soro i trener Živko Gocić su tada imali brigu manje. Svi stranci su mogli da budu registrovani – Alvaro Granados, Dimitris Skumpakis, Frančesko de Mikelis i Angelos Vlahopulos, inostrani vaterpolista koji je u srpskim bazenim ostavio najdublji trag (bio je strašno pojačanje novobeogradskog kluba, a iz njega je prešao u Radnički i u njemu i dalje igra, dok već neko vreme ne nastupa za reprezentaciju Grčke). Niko nije bio višak. Olakšavajuća okolnost je što se crnogorski vaterpolisti nisu računali kao stranci, a tada su u sastavu bili Miroslav Perković i Savo Ćetković. Problemi su rešavani u hodu…

Sada su se u Vaterpolo savezu Srbije suočili sa onima kojima se nisu nadali i moraće da smisle šta im je činiti. Ne znači da će posegnuti za uvozom stranaca, ali imaju i tu mogućnost. Srbija svakako prvo veliko takmičenje igra tek na leto 2027. godine, kada će se u Budimpešti održati Svetsko prvenstvo. Dovoljno je vremena i za neki ovakav manevar. Čisto da se neko ne iznenadi ukoliko do tako nečega dođe.

Nadamo se da neće.