Trinaest godina, 48 sekundi i pet stotinki!

Emir Bekrić, Leteći beli čovek sa Starog sajmišta, preko noći je posle podviga u Moskvi dospeo na naslovne strane i TV emisije, čime je, bar na određeno vreme, „kraljici sportova“ u zemlji Srbiji vratio nekadašnji sjaj. Priča o Emirovom senzacionalnom rezultatu nije priča o famoznih 48,05 sekundi za koliko je istrčao deonicu od 400 metara sa preponama, nego čitava saga koja je započela pre 13 godina, kada je kao golobradi dečak, opčinjen nenadmašnim Edvinom Mozesom, odlučio da trenira atletiku...
„Živim trku još uvek, čitajući novine i prateći internet forume. Oduševljen sam reakcijama u celoj zemlji. Mislim da su se ljudi prepoznali kroz moju trku, ne samo kao atletsko takmičenje, nego u prenesenom značenju, nešto kao trku u životu, životnu trku, borbu do poslednjeg daha. Iako je u poslednjih 100 metara izgledalo da ne mogu da napravim senzaciju, na kraju se ispostavilo da je sve moguće. Mislim da je svako ko je gledao trku sebe pronašao u nekoj priči. Poenta je da se uvek treba boriti do kraja i da ne smeš da odustaneš“, kaže Emir Bekrić na početku razgovora za MOZZART Sport.

Kako bi uporedio nastupe u Tampereu i Moskvi?
„U Tampereu sam na EP uzeo zlato, ali sam tamo trčao zbog sebe, svog cilja i svoje lične satisfakcije, a u Moskvi sam, kao što sam najavio, trčao za Srbiju. Bilo je to naše prvo finale u istoriji na 400 metara prepone i treće u bilo kojoj trkačkoj disciplini. Ljudi su jedva čekali to da vide. I zbog svega toga, zajedno smo svi preživljavali i trčali tih 48 sekundi. Način na koji sam istrčao i pozitivna energija kojom sam zračio tokom šampionata razlikuju se od svih mojih ranijih nastupa“.
Šta još govori tih 100 metara u kojima si pobedio prvo sebe, a onda sve ostale?
„Iza ovog rezultata stoji 13 godina teškog rada i odricanja. Tih 100 metara govori i o vremenu kada nisam imao za trenerku i patike, kada sam na treninge išao pocepan, dok sam o masaži mogao samo da sanjam“.

Na koji način si uspevao da ostaneš na površini?
„Sve vreme sam imao ogromnu želju za uspehom i stoga sam u svaku sezonu ulazio sa jasno zacrtanim ciljem i svaki od njih sam ostvario stopostotno. Jednostavno, čvrsto sam verovao da će moj san zaživeti u javi i prosto je neverovatno kako se veličanstvene stvari u tom trenutku događaju. Život uvek pruža prilike i samo ih treba iskoristiti“.

Zašto si onako dugo odbijao da poveruješ da si uzeo bronzu?
„Bio sam u šoku kada mi je fizioterapeut rekao da sam treći i samo sam rekao „ne“ i počeo da se udaljavam od njega. Noge su mi se odsekle i pao sam na kolena kad sam video zvanični rezultat na semaforu. Bio je to izuzetno emotivan momenat za mene, jer velika je čast da posle 30 godina osvojite medalju za Srbiju i podignite celu zemlju na noge. Taj osećaj ću da pamtim čitavog života“.
Pomenuo si da pratiš i brojne forume...
„Čitao sam samo one pozitivne komentare, dok sam one u vezi s verom zaobilazio. Ali dobro, toga je bilo i uvek će biti. Primetio sam da je dosta ljudi ukapiralo da to neko namerno radi i pobunili su se. Bože moj, ne mogu protiv toga, bitno je izvući pozitivne stvari“.

Prepoznaju li te na svakom koraku, kako se boriš sa slavom?
„Prija mi sve ovo što mi se događa i to najviše iz razloga što želim da tu radost podelim sa svima i pritom uopšte ne razmišljam kako sam sada neko i nešto. Sa svima se slikam, ispišem autogram, ispričam i na taj način ljudima želim da poručim da sam običan građanin koji teži ka ostvarenju svojih snova i ciljeva“.
------------------------------------------------------------------
MIRJANA STOJANOVIĆ JE MOJA DRUGA MAJKA

U kojoj meri je za tvoje rezultate zaslužna Mirjana Stojanović?
„Uopšte ne postoje adekvatne reči kojima bih opisao osećanje zahvalnosti koje imam prema mom treneru Mirjani Stojanović. Svih ovih 13 godina se požrtvovano borila da od jednog dečaka stvori ovo što danas predstavljam u srpskoj atletici. Ona je i moja druga majka, najbolji prijatelj i savetnik. Za svaki veliki nastup je imala drugačiji sistem motivacije. Jednom bi rekla „ili sa štitom ili na njemu“, potom „vreme je da vidimo od kakvog si materijala sačinjen“, a pred finale u Moskvi mi je saopštila „da nisam svestan koliko su mi velike mogućnosti“. To me ohrabrilo da se onako upustim u borbu sa sedam aždaja sa jezivo dobrim rezultatima“.
-------------------------------------------------------------------

Veruješ li da će tvoj podvig motivisati srpsku decu da se više bave atletikom?
„Već mi je javio trener iz AK Novi Beograd u kome sam ja ponikao i kome mnogo dugujem, da je klub dobio 10 novih članova. Smatram to za Ivanin i moj najveći uspeh. I zato sam u svakom momentu otvoren za saradnju da posavetujem i pomognem svima koji žele da se ozbiljno bave atletikom“.

Postoji li opasnost da te popularnost na neki način promeni?
„Ne, ne postoji i to iz prostog razloga što imam životna pravila i vrednosti koje poštujem i zahvaljujući kojima sam to što jesam. Čovek mora da bude dosledan i ne odstupa od dobitnog recepta“.
Na ovaj intervju si došao posle prijema atletičara u Vladi Srbije. Kakav utisak je ostavio na tebe potpredsednik Aleksandar Vučić?
„Hteo sam da ga pitam hoće li se popraviti stanje u AK Partizan, ali sam u trenutku odustao pošto sam uvideo da to nije dobra ideja a-ha-ha. Gospodin Vučić je rekao da smo mi primer kako treba da se bori za zemlju i da ništa nije nemoguće i da svetlo na kraju tunela mora da postoji, aludirajući na mojih 100 metara u finišu. Tu je sličnost između nas dvojice. I moram da kažem da me oduševio, jer za razliku od nekih koji samo obećavaju, Aleksandar Vučić je pred nama obavio nekoliko telefonskih razgovora u kojima je jasno rekao šta i do kad treba da se urade stvari zarad boljeg sutra srpske atletike. Morao sam da se prekrstim!

Moraš da priznaš da se preporod srpske atletike poklopio sa finansijskom podrškom koju je ASS-u pružila SK Mozzart?
„Kad imaš kvalitetne sponzore, tada ne razmišljaš o sporednim stvarima, nego si fokusiran i uživaš u poslu koji voliš. Mozzart odavno prati moj razvoj i uveren sam da ćemo u narednom periodu imati još plodonosniju saradnju“.

S obzirom na to da se nikad ne zadovoljavaš postignutim, kakve planove kuješ u bliskoj budućnosti?
„Uveliko razmišljam o EP u Cirihu i žarko želim da osvojim zlatnu medalju i pritom da istrčim ispod 48! To će biti veoma teško izvesti, ali ukoliko popravim određene segmente, biću još brži“.

Pre nego što nastaviš s treninzima, sigurno ćeš se malo odmoriti. Kuda planiraš?
„Ono što je izvesno to je da ću otiću ću u Ameriku u posetu sestri...“
----------------------------------------------------------
POSLE TRENINGA PLAČEM OD BOLOVA

Kad startuješ s pripremama?
„Krećem 1. oktobra s dva treninga dnevno i cilj mi je da u decembru odem na Tenerife, a u januaru u Južnu Afriku i u aprilu ponovo na Tenerife. Dosta ću biti odsutan od kuće i biće to težak period za mene. Podrška porodice i prijatelja dosta će mi značiti da se iščupam iz monotonije i pronađem dodatne motivaciju da izdržim naporan rad. Ako kažem da sedmično tri puta plačem posle treninga od bolova i da često povraćam, kao i to da me nose sa stadiona, sve će vam biti jasno. Bez crte ludila u glavi i doze mazohizma, nema vrhunskih rezultata“.
--------------------------------------------------------
Da te Ameri ne zadrže?
„Odbio sam ih već tri puta do sada, tako da to nema šanse. Odan sam svojoj zemlji i zahvalan kako mi se odužila posle osvojenog evropskog srebra. Dakle, ostajem u Srbiji i nastavljam s još predanijim radom, pošto sam ubeđen da će stanje u našoj atletici biti sve bolje. Ovi rezultati svakako nisu plod slučajnosti, ne verujem da se bilo šta događa slučajno“.

Imaš li omiljena mesta za izlaske?
„Nemam ništa određeno, gde se nađe moje društvo tamo sam i ja. Jedino što sam čest gost u restoranu „So i biber“ koji je u mom komšiluku, ovde na Starom sajmištu i gde služe fenomenalan biftek i pastrmku s roštilja. Takođe, volim da organizujem druženja s meni dragim osobama, kao što je bilo za moj poslednji rođendan, kad sam okupio njih 100 u jednom klubu. Sedam dana sam dobijao poruke od prijatelja koliko su bili oduševljeni atmosferom i provodom te noći“.
Da nisi možda nešto otpevao?
„Mikrofon držim samo kod kuće kad niko ne sluša, mada dobro pevam“.

Je l’ to znači da bi daleko dogurao da si učestvovao u Prvom glasu Srbije?
„Prvi krug bih prošao na konto sportske slave, drugi bi prošao ako bi Vlada Georgiev u MOZZART Sportu pročitao kako volim njegove pesme i tek u trećem krugu bih morao da pustim glas, a-ha-ha...“

Šta još slušaš?
„Obožavam Robija Vilijamsa, Kvin, Ganse... Ma u principu slušam sve“.

Koliko te interesuju ostali sportovi?
„Plivanje sam pratio kao nenormalan, zatim tenis, a zbog drugarice sam se zainteresovao i za džudo, a upoznao sam i devojku koja trenira badminton. Postoje zanimljivi sportovi koji nisu propraćeni adekvatno“.

Pomenuo si tenis. Jesi li nešto „ukrao“ od Novaka Đokovića?
„Jesam i to njegov pobednički mentalitet. On mi je uzor u smislu kako se treba boriti na sportskom terenu i u privatnom životu i kako ostati čovek i ne menjati se. Tu mu skidam kapu. I da, od njega sam čuo za jogu kao sjajnu stvar za mentalnu pripremu pred takmičenje. U stvari, ja praktikujem tai-či koji se neznatno razlikuje od joge. Ostanem sam u sobi pola sata pre trke, odradim tai-či i izbacim sav stres iz sebe i budem totalno smiren. U odnosu na raniji period, znatno sam napredovao na tom mentalnom planu. Što bi se reklo, svakoga dana u svakom pogledu, sve više napredujem“, zaključuje Bekrić.